(Free Nations, 27. 3. 2006)

Нисам никада видео да је Југословенска
федерална армија некога малтретирала на Косову.

Роланд Кејт, командант ОЕБС-ове
верификационе комисије на Косову, 1999.

У седмици када је умро Милошевић антисрпска пропаганда достигла је врхунац и без иједне речи признања за народ који је у три европска рата током 20. века доказао свој антифашизам. Уместо тога славили су се хрватски фашизам, немачки империјализам и умирујуће поруке Би-Би-Си-ја којима се бранио напад на Југославију (незаконит по бар седам тачака међународног права) и њено разбијање у оне исте сићушне националистичке државе са клерикалним фашистичким владама које су нацизам и фашизам створили у Другом светском рату.

ЕУ (предвођена Немачком), САД и Уједињене нације повеле су најнезаконитији рат икада досад виђен, без одобрења УН и разориле етнички најизмешанију државу на Балкану (Србију), а створиле етнички и религиозно најчистију државу Хрватску и религијски подељену Босну. Уједињене нације нису успеле да разоружају УЧК – која је сада напала Македонију – оружјем које је УН требало да одузме од ње. Пошто су дозволили косовским муслиманима да протерају већину православних Срба са Косова, постаје очигледно да су одлучили да Србији одузму Косово. То је у религиозном и културном смислу исто као и кад би се Кент одузео Енглеској или Тексас Сједињеним Државама, а Кентербери и Хјустон постали муслимански градови!

Током читаве последње деценије 20. века, Би-Би-Си, британска штампа и западни медији готово без изузетка ширили су лажи и обмане, извртали истину, објављивали измишљотине које су припремали непријатељи Југословена, прећуткујући историјске чињенице и били добровољне жртве једне од најуспешнијих пропагандних подухвата нашег доба. Ево неколико примера митова и лажи који се у савременим медијима сматрају „чињеницама“:

Милошевић је почео ратове против Босне и Хрватске

Срби нису били нападачи, већ бранитељи своје међународно признате државе Југославије од страних сила (углавном Немачке и САД), које су финансирале босанске муслимане и хрватске националисте (који су користили исти знак „U”као и усташе, фашистички савезници Немачке у Другом светском рату), а на Косову албанске муслимане. Током Другог светског рата све ове три групе нацистичке SS дивизије снабдевале су оружјем, које су користили против наших савезника, Срба.

Слободан Милошевић у Хагу

Милошевић је био фашиста

У ствари је био сасвим супротно од тога. Његови противници у Хрватској и Босни наследници су фашиста, а њихове акције деведесетих година прошлог века засноване су на потпуно истој иконографији, идеологији а у неким случајевима чак и у називима фашистичких покрета током Другог светског рата. Милошевић би могао да се опише, као и читава Југославија за време хладног рата, као „комуниста, присталица реформи”.

Милошевић је био диктатор

Био је три пута изабран на изборима уз потпуно исти недостатак западњачке демократске префињености, која нам није нимало сметала приликом избора Јељцина и Путина!

Прогонио је косовске Албанце

Истина је сасвим супротна: УЧК је годинама убијала Србе и Албанце на Косову. Она је тако заправо настављала етничко чишћење Срба које су у Другом светском рату почели нацисти и фашисти, а наставио Тито по завршетку рата. У Милошевићевој влади било је и албанских муслимана – али то није спречавало постепено етничко чишћење Срба из њихове историјске отаџбине (и средишта православног хришћанства), у чему је предњачила УЧК, коју су страни посматрачи с правом означили као терористичку организацију.

УЧК је сада продрла у Македонију, где албански муслимани стварају „трећу Албанију”!

Роланд Кејт, командант верификационе комисије за Косово 1999. године (уочи напада на Југославију) и некадашњи канадски амбасадор у Београд Џејмс Бисет осудили су рат и стали на страну југословенске владе. Бисет је рекао да је напад 1999. био намерно изазван и навео изричито признање бившег енглеског министра одбране, лорда Гилберта, који је јула 2000.у енглеском Доњем дому изјавио да су услови које је НАТО постављао Милошевићу у Рамбујеу били тако смишљени да је рат био неизбежан.

Командант Кејт описао је УЧК као терористичку организацију, која је контролисала већину косовских села. И каже да се наслушао се смешних лажи које су причали сељаци о етничком чишћењу а тврди да никад није видео на Косову да Југословенска армија било кога злоставља.

Фото: Удружење породица киднапованих на Косову

Да је остао жив, Милошевић би био осуђен као ратни злочинац

У самој ствари, Милошевићево подробно и оштроумно испитивање сведока оптужбе извргло је руглу овај „кенгурски суд“ који га је заправо киднаповао у Београду (служећи се истим антиуставним методом на који је Европска унија уништила сувереност националних држава Европе – председничке или крунске прерогативе).

Милошевић није оптужен пред Међународним судом у Хагу, већ пред „специјалним” који су установиле антисрпске снаге. Блер и његови сарадници били су оптужени пред ПРАВИМ Међународним судом, али су одбили да се појаве пред њим.

На суђењу је доказана Милошевићева кривица

Далеко од тога. Суд није успео да докаже везу између Милошевићевих наређења и наводних „злочина”. Напротив, неколико сведока из редова српске војске доказало је да је Београд увек захтевао да војник који је починио злочин буде изведен на суд. Суђење је, исто тако, открило да је лорд Педи Ешдаун лагао на суду, док је један од главних сведока оптужбе опрaвдавао Милошевића, наводећи да је мучен како би пристао да сведочи против оптуженог.

А шта је са ратним злочинима?

Већина спада у митове, остали су недоказани.

Бомбардовање сарајевске пијаце[1] није дело Срба, већ босанских муслимана, како су касније потврдиле Уједињене нације.

Затвореник „концентрационог логора”, сама кост и кожа, такође је превара, као што је доказао новинар Би-Би-Си-ја Џон Симпсон[2].

Доказано је да је мит и „10.000 мртвих на Косову”.

„Масакр 8.000 муслимана у Сребреници” своди се на око 2.000 тела, међу којима су и Срби, који су страдали у борбама током дужег периода. Тинејџери међу мртвима нису ништа необично, нарочито у армијама Хрватске и Босне. „Међународна заједница” никада није поменула масакрирање у српским селима око Сребренице пре доласка Југословенске армије, а ни озлоглашеног муслиманског команданта Насера Орића, који је, како сведочи Роланд Кејт, предводио ове нападе и показивао новинарима снимке одсецања глава Срба, које он наредио. Орић се повукао из Сребренице пре доласка Срба. Његова војска касније је опкољена и тешко потучена – чиме се објашњавају пронађени лешеви босанских муслимана.

Рајмонда убиство. Новинарка [канадског] Си-Би-Си-ја открила је да је један припадник УЧК лагао о убиству које су Срби починили 1999. године, али је то било више месеци пошто је лаж кренула светом. У време када је откривена, штета коју је нанела није се могла надокнадити.[3]

Масакр у Рачку. „Пут у Рачак”, емисија Си-Би-Си-ја из марта 2.000. године доказала је да је чувени „казус бели“[4] за напад на Југославију измишљен, да Југословенска армија НИЈЕ убијала ненаоружане албанске цивиле, као што су говорили Американци и НАТО да би оправдали бомбардовање Југославије.

А шта је са етничким чишћењем? 

Због чега би лидер Југославије разбијао сопствену земљу? Само су Хрвати (који су протерали 400.000 Срба из Крајине) и Бошњаци и Албанци са Косова (који су протерали отприлике исто толико Срба) имали разлога за то. Зна се да је тадашњи председавајући Председништва Југославије, који је био Хрват, издао наређење да војска интервенише у Словенији и Хрватској. А један други Хрват, Туђман, написао је Устав, по коме Срби више нису били конститутиван народ. После тога је 40.000 Срба отишло из Хрватске, што је било прво етничко чишћење у Југославији

А шта је са политичким фанатизмом?

Свако ко чита Милошевићеве историјске говоре схватиће да он није био политички, расни или религиозни фанатик – за разлику од екстремног фанатизма његових противника, председника Хрватске, Туђмана („Геноцид је природна појава коју је наредио Свемогући како би се одбранила католичка вера”) и председника Изетбеговића („Не може бити мира или коегзистенције између исламске вере и неисламских институција”). Зар ово није било довољно да се и њих двојица нађу на оптуженичкој клупи у Хагу?

У светлости овакве хипокризије није изненађујуће што је један од најозлоглашенијих ратних команданата, генерал Агим Чеку – који се борио и у хрватској војсци и у УЧК, побио стотине (у Медачком џепу) и етнички очистио стотине хиљада Срба из Крајине – најпре био оптужен у Хагу, али се затим нашао на плати Уједињених нација у Косовском заштитном корпусу а хашка је оптужба одбачена.

Родни Аткинсон (Rodney Atkinson, 1948) је британски конзервативни коментатор и бивши предавач на Универзитету у Мајнцу. Евроскептик, оснивач Партије за независност Велике Британије (UK Independence Party, UKIP) чији је садашњи предсеник Најџел Фериџ. Био је и саветник у влади Велике Британије. Његов млађи брат је Роуан, познати глумац („Црна Гуја“, „Мистер Бин“). Опширну библиографију његових радова и књига, међу којима је и „Југославија и њени непријатељи“, можете видети на Википедији

Са енглеског посрбио: Војислав М. Станојчић

Опрема: Стање ствари

__________________________________________

[1] Прим. СС: Масакри су се одиграли на пијаци Маркале, која се налази у центру Сарајева. Први масакр се десио 5. 2. 1994. када је убијено 68 људи, а рањено 144. Други напад се десио 28. 8. 1995. када је убијено 37 људи, а рањено 90. (Википедија)

Бањалучке „Независне новине“ доносе чланак (2013) у коме норвершки професор тврди да су Маркале одговорне снаге под контролом Алије Изетбеговића:

Profesor Ola Tunander sa Instituta za mirovne studije u Oslu tvrdi da mu je više izvora saopštilo da je zaključak NATO istrage u vezi sa bombardovanjem sarajevske pijace Markale bio da su za to odgovorne snage pod kontrolom Alije Izetbegovića.

Norveški profesor sa bliskim vezama u NATO savezu ispričao je da su mu predstavnik kriznog štaba NATO, predsjedavajući u vojnom komitetu NATO Vigleik Eide, te kasniji norveški ministri odbrane i spoljnih poslova saopštili da je zaključak istrage bio da je za bombardovanje odgovorna „bosanska strana”, kako je nazvao snage pod kontrolom Izetbegovića.

„Svi su rekli da je zaključak NATO bio da se radilo o bosanskom napadu na vlastito stanovništvo. Ali ovo nikad nije saopšteno javno“, rekao je Tunander tokom konferencije pod nazivom „Nordijski razgovori o miru” u švedskom gradu Degerforsu.

[2] Прим. СС: Новинар Би-Би-Си-ја Џон Симпсон је 2012. повукао своје мишљење и рекао да је спору око постојања српских логора у БиХ био „на погрешној страни“. Заправо, спор је стигао до суда и тамо је прихваћено сведочење Идриза Мерџанића.

О томе преносимо текст са сајта „Слободне Европе“:

John Simpson, urednik vanjske politike na BBC, priznao je kako mu je „žao“ što je svjedočio protiv kolege novinara koji je pogrešno optužen da je isfabricirao izvještaje o uvjetima koji vladaju u dva srpska logora tokom rata u BiH.

U Guardianu od nedjelje (22.4.2012) nagrađivani novinar kaže kako se kaje što je kao svjedok učestvovao u hajci na novinara Eda Vulliamyja koji je s ekipom ITN-a objavio izvještaj iz BiH o postojanju koncentracionih logora za nesrpsko stanovništvo.

Sva je priča počela s tekstom njemačkog novinra Thomasa Deichmana pod naslovom „Slike koje su obmanule svijet”, u kojem on 1997.godine dovodi u pitanje poznatu fotografiju iz logora u Trnopolju.

Riječ je o slici na kojoj Fikret Alić stoji iza bodljikave žice, bez majice, više nalik kosturu nego normalnom čovjeku. Deichmann je tvrdio da nije bilo bodljikave žice oko Trnopolja, da je to bio sabirni centar za izbjeglice, a ne zatvor, te da je žica bila ispred ITN tima koji je snimao iz jedne kućice u blizini.

Dodao je kako je ekipa britanske televizije namjerno pogrešno predstavila logor, a da su svjetski mediji onda to protumačili kao dokaz da Srbi imaju koncentracione logore. Poslije toga niko nije uspio ispraviti taj dojam, pisao je Deichman.

Tekst je preuzeo, danas već nepostojeći časopis Living marxism sa tiražom 10.000 primjeraka, nakon čega je ITN pokrenuo sudski postupak. Na sudu je dokazano da su ITN tim i Ian Williams sa Kanala 4 britanske TV, uradili pošten novinarski posao.

Uprkos zvučnih imena koja su krajem devedestih učestvovali u javnom linču izvještača iz Bosne, poput Fay Weldon, Williama Boyda, Doris Lessing i Johna Simpsona, sud je prihvatio svjedočenje Idriza Merdžanića, liječnika koji je bio logoraš u Trnopolju. Utvrđeno je da su zatočenike premlaćivali, mučili, silovali i ubijali njihovi srpski stražari.

Невезано за одлуку суда, сваком остаје да својим очима погледа да ли се „логораш кост и кожа“ налази унутар или изван бодљикаве жице.

Кликните на слику за увећање

[3] Прим. СС: О овом случају детаље доноси београдско „Време“ (2. 10. 1999):

„Kristijan sajens monitor“ objavio je nedavno priču o novinarki kanadske TV mreže CBC Nensi Durham koja se u junu vratila na Kosovo da uradi nastavak mnogo hvaljene reportaže iz januara meseca o osamnaestogodišnjoj devojci koja je pristupila UČK-u pošto su joj Srbi ubili mlađu sestru. Na vratima porodične kuće, Nensi Durham je, međutim, ugledala sestricu živu i zdravu.

Umesto da pronalazi opravdanja ili da CBC naprosto objavi ispravku, novinarka se odlučila da uradi celu priču, ne samo o devojci koja ju je slagala već i o tome kako se izveštava iz ratnih područja. Rezultat je bila 16-minutna reportaža pod nazivom „Istina o Rajmondi: vojnik UČK-a laže za cilj.“ Rečeno je da je Rajmonda Reči u septembru 1998. u kameru rekla da se pridružuje UČK-u. U decembru te godine je rekla da je njena sestra imala sreću da umre za Kosovo, i da će ona učiniti to isto. U junu 1999. Reči je prvo rekla da je mislila da joj je sestra mrtva; posle toga, da su drugim devojkama Srbi ubili sestre; najzad, da je sve to bila propaganda UČK-a.

Ненси Дурхам је направила, непосредно пред почетак суђења Слободану Милошевићу, и филм „Откривен“ („Exposed“), који се бави „случајем хладњача“. Овде можете прочитати транскрипт филма на енглеском.

[4] Прим. СС: Повод за рат (лат. Casus belli).

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-60l

Categories: Посрбљено

Tags: Војислав М. Станојчић, КиМ, Родни Аткинсон, Слободан Милошевић, Срби, антисрпска пропаганда