На чијој територији је био логор на Старом сајмишту

Вељко Ђурић Мишина

На отварању семинара о холокаусту за наставнике историје, 7. октобра 2015, министар науке и технолошког развоја Срђан Вербић, поновио је једну неистину која се, под хрватским утицајем, одавно и свесно пласира у српској јавности у намери да се оптуже Милан Недић и Србија за учешће у немачком великом злочину над Јеврејима. Ради се, наиме, о тврдњи да је у Београду био један од првих концентрационих логора у Европи. Истине ради, да се подсетимо чињеница које је прихватила историјска наука:

На сам дан немачког напада на Југославију, 6. априла, Адолф Хитлер је издао „Опште смернице“ за распарчавање земље. У њима је немачка окупациона управа предвиђена за „Стару Србију“. Тај термин захтева објашњење. У језику српских политичара, научника и новинара XIX и раног XX века, тај термин је означавао Санџак (Рашку област), Косово  и  Метохију, то јест централне делове средњевековне Србије. С друге стране, у иностраној перцепцији после Првог светског рата, „Стара Србија“ је подразумевала територију Србије пре Балканских ратова 1912-1913. године. Хитлер је употребио тај термин у овом другом значењу, што је потпуно било у складу са његовом жељом да казни Србе (које је сматрао као главне кривце за 27-мартовски пуч) и да Србију сведе у оквире који неће моћи да угрози поредак који ће наметнути Немачка.

После Априлског рата 1941. године, и територијалне поделе Краљевине Југославије, Србија (Gebiet des Militärbefehalshabers in Serbien односно Војно-окупациона територија Србија, како је гласио званичан назив) била је под директном немачком војном управом. Под немачком контролом формирана је и колаборационистичка управа (Комесарска управа до краја августа 1941, у којој је најважнију улогу имао Милан Аћимовић, а потом Министарски савет генерала Милана Недића).

Током  Априлског  рата  власт  у источном Срему је дошла у руке усташа, потом чланова Хрватске сељачке странке, и локалних фолксдојчера.

Већ 10. априла у Загребу је, уз  немачку  помоћ, проглашена Независна Држава Хрватска (НДХ) под  усташким  вођством.  Усташе  су хтеле да обједине целу Хрватску и Босну и Херцеговину у оквиру нове државе. Срем је био део некадашње тзв. Краљевине Хрватске-Славоније, и Хрвати су га захтевали по том основу. Међутим, хрватска власт је успостављена само западно од линије Сланкамен (на Дунаву) – Бољевци (на Сави). На тај начин источни део Срема са варошима Нова Пазова и Земун остао је под немачком контролом. Као и у случају Баната, за то је постојало неколико разлога. С једне стране, фолксдојчери су ту, као и у Банату, сањали о аутономном „Donauschwabenland“-у, са германизованим Београдом као главним градом. Будући да је Београд био природно средиште региона, локални фолксдојчери су се залагали да источни Срем остане део окупиране Србије и из економских разлога. С друге стране, усташе су тражиле да се обнови историјска граница на Сави и Дунаву, све до њиховог ушћа надомак Београда.

Сајмиште пре Другог светског рата

Немачке власти из Београда су, са своје стране, тежиле да задрже источни Срем и посебно Земун, као део немачке окупационе зоне у Србији из економских и стратешких разлога. Пре свега, велики део намирница за Београд је стизао одатле. Поред тога, београдски аеродром  је био смештен у Земуну. Краткоталасна радио-станица од важности за немачку пропаганду је такође емитовала програм одатле. Извесно време је и сам  генерални опуномоћеник за привреду у Србији, Франц Нојхаузен, имао седиште у Земуну. И други чиновници и официри су тамо имали своје  просторије јер је Београд претрпео велике штете у ваздушним нападима на почетку рата априла 1941. Због тога су војни заповедник у Србији и генерални опуномоћеник за привреду захтевали да источни Срем остане  под немачком контролом. То је подржао и Херман Геринг у својству комесара Рајха за Четворогодишњи план, а као привремено решење то је прихватила и Врховна команда Вермахта. Немачко Министарство иностраних послова такође није имало ништа против, под условом да то не предодреди будућу границу.

Граница између Независне Државе Хрватске и војно-окупационе територије Србије означена је након консултација Загреба и Берлина, законом донесеним 7. јуна 1941. године. Граница је ишла линијом старе границе између Аустро-Угарске и Србије. Источни део Срема је био део НДХ, али је Трећи рајх ту област, под називом Ostsyrmien, из својих безбедносних и стратешких разлога контролисао.

На простору Старог сајмишта, који је био у атару Земуна, и на територији Независне Државе Хрватске, организован је немачки логор у Земуну, под командом Гестапоа, који је у првој фази био намењен логорисању и ликвидацији Јевреја из Србије (Јеврејски логор Земун, децембар 1941–мај 1942), а у другој, до јула 1944. године, служио је као прихватни логор за Србе допремљене из Србије, али и из других подручја, одакле су одвођени на стрељање (стратиште Јајинци) или транспортовани у логоре у Рајху. Од маја до јула 1944, био је под управом Независне Државе Хрватске.

У Јеврејском логору је интернирано и убијено око 6.400 Јевреја, а из Прихватног логора Земун, од око 32.000 заточених, животе је изгубило најмање 10.636 људи, већином Срба.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Z4

Categories: Противу дезинформација

Tags: Јевреји, Вељко Ђурић Мишина, Милан Недић, НДХ, Срби, Срђан Вербић, Старо сајмиште, Трећи рајх