Запослени у нашој земљи радили су током седмице 2014. у просеку 42,7, док је просечна радна недеља у ЕУ 39,5 сати
У депеши америчке амбасаде у Србији, која је, по Викиликсу, послата 12. јануара 2006, „централи” из Београда, саопштено је „откриће” да већина Срба види посао само као нужно зло и да Срби раде једино да би преживели. Старија генерација и даље верује да држава треба да издржава радника, а многи родитељи говоре својој деци да не прихвате послове који су им „испод части”. Упркос томе, приметиле су америчке дипломате, „у главној београдској пешачкој улици видећете буљук званично незапослених младих људи, обучених по последњој моди, који пијуцкају капућино и пуше, док у руци држе скупоцене телефоне. Слично је и у ноћном животу. Извори новца су: помоћ родитеља и рођака из иностранства, као и нерегистровани послови”.
Можда Срби у Европи нису „народ најстарији”, али нисмо ни лењи као што нам се често „приписује”, јер радимо дуже од свих у 28 држава Европске уније за плате које су међу најмањим у целом региону.
Према анкети о радној снази, редовном истраживању Републичког завода за статистику, које се спроводи по рецепту Еуростата, запослени у нашој земљи су у уобичајеној радној недељи у 2014. у просеку радили 42,7 сати. Поређења ради, запослени са пуним радним временом у Румунији прошле године имали су најдужу радну недељу у ЕУ – 41 сат.
Да ли нас је то неко опањкао да смо лењи, а тражимо да нас дебело плате, што домаћи и страни „послодавци” дебело користе?
– Реч је о увреженом мишљењу које је далеко од истине – тврди економиста Горан Николић, сарадник Института за европске студије. – Тој предрасуди су подлегле и америчке дипломате. Истина је много другачија. Срби нису лењивци. Овде је борба за посао много већа него на Западу.
Николић каже да још од седамдесетих слушамо приче како се на Западу много ради, а у Србији ленствује.
– Такве приче су без основа. Служе да се оправдају ниска примања и лош стандард у земљи – сматра Николић. – Зато не би требало да изненађује податак да је радна недеља у Србији међу најдужим у Европи, што је још једна потврда да ми никада нисмо били лењ народ. Оно што нам недостаје, да бисмо достигли продуктивност и плате развијенијих земаља, јесу боља технологија, развијеније тржиште, освојене продајне позиције у иностранству и бар приближно иста почетна позиција коју имају предузећа и фирме развијенијих држава. Воље за рад имамо, чак и у периодима кризе и она нам никада није недостајала”.
Са Николићем се слажу његове колеге економисти, а нарочито људи из синдиката. Неки тврде да се таква прича не пласира „тек тако”.
– Њен циљ је да нам се цена радног сата сведе на минимум, па ко преживи – каже Душко Вуковић, потпредседник Савеза самосталних синдиката Србије. Као што се, тек онако не заговара да Србија треба да одустане од индустрије и високих технологија и да наша деца треба да се лате мотике. Иако су им се још прадедови потврдили као индустријска нација, број запослених у индустрији са око милион крајем деведесетих прошлог века, свео се на мање од 300.000. Добро плаћена радна места светски моћници чувају за своју децу и унуке – не бирајући средства.
Истини за вољу, продуктивност Срба и даље је само 42 одсто европског просека, указује Горан Николић. Разлози: недовољно добра организација посла, технолошка заосталост и недостатак знања.
– Предрасуда о ,лењом српском народу’ настаје у вишем слоју политичких и финансијских структура које имају непосредан интерес да разбијају независност држава периферије и да приморавају народ на финансијски колонијализам – тврди Николић.
Да смо међу најмање плаћенима у Европи, добро знамо. Кад се поредимо са комшијама, мање од нас зарађују само запослени у Албанији и Македонији. Просечна нето зарада у јулу ове године била је 45.601 динар, док је просечна потрошачка корпа истог месеца коштала 66.807, а минимална 34.661 динар. За просечну корпу у јулу било је потребно 1,46 просечних зарада. Да невоља буде већа, у Србији око 650.000 запослених прима плату са закашњењем, а око 50.000 веома неуредно. Свега око 170.000 запослених у приватном сектору прима плату на време у дан.
По нашој рачуници, а на основу података званичне статистике, српске послодавце у приватном сектору радни сат запосленог у 2014. коштао је у просеку око 2,33 евра. Од те суме, радник је добијао 1,7 евра – колико је коштала паклица цигарета. Трошкови радне снаге у укупним трошковима пословања у Србији износе око 33 одсто, што је знатно мање него у развијеним земљама где то учешће достиже и 64 одсто, као што је случај у Холандији.
——————————–
Нисмо шампиони одмарања
Не може нам се замерити ни да се много одмарамо од (не)рада, јер запослени у Србији има право на годишњи одмор у трајању од минимум 20 радних дана. Петнаест старих чланица ЕУ имају минимални годишњи одмор од 26,4 дана, док новије чланице имају одмор од 21 дан годишње. Просечан годишњи одмор у ЕУ траје 25,1 дан, наводи Еурофанд.
Сами себе срозавамо
Да ни сами о себи и свом раду, а тиме и платама, не водимо рачуна сведоче и веома честе изјаве наших политичара, па и економиста, који као нашу компаративну предност у односу на суседне земље у први план истичу – квалификовану и јевтину радну снагу. С временом, међутим, квалитет наше радне снаге полако пада, јер смо готово укинули све стручне и занатске школе, али да радимо за мале паре – радимо.
Пре неколико дана на нашим страницама нашао се податак да радници у „Фијатовој фабрици аутомобила” у Крагујевцу зарађују у просеку нешто више од 300 евра, а њихове колеге у Италији или Пољској бар четири пута више. Када су новинари једном приликом упитали једног од првих људи „Фијата” у Србији, зашто је то тако, он је хладно одговорио – „зато што је хлеб у Крагујевцу 30 евроценти, а у Торину пет пута скупљи”.
Александар Микавица
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5XY
Categories: Преносимо
Оставите коментар