Мислав Хорват: Од свих Срба најгори су Хрвати и(ли) другосрбијанци

Принцип је исти, све су остало нијансе

hrvati-drugosrbijanci

На једном зиду у Београду исписан је графит: „Од свих Срба, најгори су Хрвати“! Као и обично, народна мудрост је оно за што би историчарима, социолозима и психолозима требале бројне књиге изрекла у само једној реченици. Свакоме ко је икад проучавао постанак хрватске нације јасно је да овај графит погађа саму суштину. Хрват није националност, то је стање свијести, а злобници би рекли и дијагноза. Зато су многи другосрбијанци једино по именима Срби, али су у потпуности усвојили ментални склоп Хрвата. Недавно је уважена хрватска научница у својој докторској дисертацији одбрањеној на престижном њемачком универзитету врло добро примјетила да је хрватска нација изграђена на лажима и стога ју је оправдано назвати културом лажи. Идеологија хрватства постоји само као анти-теза, као негација српства, никад независна, никад сама за себе. Хрвати свој идентитет изграђују негирајући своје српско поријекло. Исти такав ауто-шовинизам краси и другосрбијанце. У којој је другој земљи на свијету могуће наћи центре за деконтаминацију осим у Србији? Другосрбијанци свој сопствени народ, културу, вјеру и насљеђе сматрају радио-активношћу, нечиме што треба константно деконтаминирати. Ауто-деструктивност доведена до савршенства.

Ако проучимо настанак другосрбијанаца, уочићемо да су на сцени врло слични процеси, идентични ментални обрасци и готово исти социолошки феномени као и када је настајала хрватска нација. Главна разлика је у томе што је хрватство прво као идеологија, а касније и вјештачка нација формирано у другој половини 19. вијека и почетком 20. вијека, док је настанак другосрбијанаца новијег датума у понешто измјењеним околностима.

Све почиње још у 17. и 18. вијеку. Мјесто радње Далмација, Крајина, Славонија, Хрватска, Босна и Херцеговина. Српско село, гладна година. Католички попови нуде храну свима који прихвате унију. Могу остати православни, наставити литургију по својим обредима, али морају признати папу. Првих дана се не јавља нико, али након пар дана глади првих неколико породица пристаје, а с временом их је све више. Помаже што је један локални мјештанин неколико година раније током студија у Бечу прешао на католичку вјеру и постао свећеник, па добро познаје менталитет Срба. Сваке гладне године, а оне су посебно у Далмацији и Лици биле честе, по неколико хиљада српских породица пређе у унију, а многи из уније у католичанство. Међутим, тај прелаз није искрен, многи у себи мрзе католичанство и папу, многи и даље славе славу и два Божића, јавно католички, потајно православни. И данас се на многим гробовима и старим црквама у Далмацији могу наћи ћирилични натписи, а и славске иконе скривене на таванима.

Али католичка црква је сурова и сирова, на подручју данашње Хрватске инквизиција је дјеловала најдуже од свих земаља у Европи. У генима тог становништва је инквизицијска параноја, програмирани су стравом, не дижу устанке јер Ватикан не прашта. Мучења су звјерска, таква да се и најтежа смрт чини као излаз. У свијести тих бивших Срба утиснут је страх са једне стране, а са друге мржња на своје окупаторе и ту нову вјеру. С временом се та мржња усмјерава према онима који су остали Срби. Пребацивање кривице. Нисам ја крив што сам издао српство, него он што је остао Србин. Његов останак у српству, његов морални живот, његова храброст и јунаштво, пркос и непоколебљивост су укор за моју савјест, за мене конвертита, слабића, кукавицу, биједника, слугу, који је за џак брашна и соли издао и дједове и народ и вјеру. Он мора нестати да ме више никад не подсјећа на моју издају. Зато Јасеновац, зато Олуја, зато су Хрвати са толиком мржњом клали Србе јер су их подсјећали на истину о себи, јер су Срби самим својим постојањем били прст кривице уперен у Хрвате..

Постоји још један елемент психо-патологије која се назива хрватство. У 19. вијеку Аустро-Угарска схваћа опасност од тек ослобођене Србије која ће кад тада ослободити све земље гдје живе Срби под страним завојевачима. Беч и Ватикан одлучују створити од Срба неколико нација инзистирајући прије свега на вјерским и регионалним разликама (свака сличност са Војводином је намјерна). За центар тог пројекта изабрали су провинцијски градић Загреб. Беч у Загребу гради цијели тзв. „Доњи град“ све установе, позориште и сл. Одређују име Хрвати, по једној од негдашњих српских регија (Далмација, Хрватска, Славонија, Лика) и формирају нову нацију од Срба католика и досељеника из цијеле Монархије (исти пројект одвијао се тада и у Галицији у граду Лавову, Беч и Ватикан тамо су стварали Украјинце). Хрватска народна странка постаје оно што је у другој Југославији била комунистичка партија. Ако је и један Србин хтио посао и било какав напредак у друштву морао се изјаснити као Хрват и учланити у „Хрватску народну странку“. Многи сиромашни Срби са села долазили су у Загреб, у којем је живјело пуно аустро-угарских чиновника, умјетника и трговаца Њемаца, Мађара, Јевреја… углавном несрпског, неславенског становништва. Ти сељаци су се продавали за тањир супе и ново одјело, покушавали бити као ти новопечени грађани, елита која се на брзину обогатила. Прихваћали су њихово лицемјерје, малограђанштину, заборављали су своје српско и сеоско поријекло, мрзили су га, постајали су покондирене тикве. Према свему српском имали су аверзију, а највећи страх имали су од тога да им се на вратима не појави неки рођак са села. И опет, свака сличност са другосрбијанцима је намјерна.

Сада су Беч и Ватикан имали све потребно за стварање нове нације. Руралну масу Срба католика из Далмације, Лике, Славоније, Босне и Херцеговине и новопечени малограђански слој који ће тој маси бити предводник. Аустрија ништа није препуштала случају, измишљена је нова историја, нови митови, нове институције, радили су филигрански прецизно, онако како то само Њемац може. А на терену, сву логистику је пружала католичка црква преко својих свећеника и часних сестара. Како је недељни одлазак у цркву био централни догађај у сеоском животу, а локални поп ауторитет којем се готово безрезервно вјеровало католичка црква успијела је кроз неколико деценија изградити нови идентитет, идентитет од почетка до краја темељен на лажи и на негирању себе самог. На лажном вјерском конвертитству и на лажном малограђанству, на лажној историји писаној у Бечким кухињама и Ватиканској школи фалсификата, на одрицању од своје аутентичности, културе, вјере, предака. Зато се на енглеским и америчким универзитетима хрватска нација изучава као примјер успјешно створене вјештачке нације. Геноцид над Србима извела је коалиција две Хрватске, оних који су Хрвати постали из малограђанских побуда и оних који су српство напустили под притиском Ватикана. Те две Хрватске се међусобно мрзе, а уједине се једино кад заједно мрзе Србе.

Паралеле са другосрбијанцима су више него очигледне. Јасно је да је данас у Србији најлакше напредовати ако се пљуне на Србе. Сваки интелектуалац који жели радити у новинама или на факултету зна да је најбржи пут до успјеха србо-мржња. Прави српски патриоти, ма колико факултета завршили и научних радова објавили, осуђени су једино на локалне телевизије и мање интернет сајтове. Оно што су некад за новопечене католике, бивше Србе, били католички олтари и проповједаонице, данас су за другосрбијанце медији, прије свега телевизија и новине. Другосрбијанци снобовски гледају чак и на Загреб који је реално према Београду провинција, а све што долази из западне Европе некритички прихваћају, док све своје, српско презиру. Тако се често могу чути трагикомичне изјаве попут оне једног другосрбијанца да он кад гледа Европску унију види брзе возове. Нека дође у Хрватску која је чланица Европске уније, па ће видјети да су хрватски возови спорији од српских. Једини брзи воз који би Србија добила уласком у ЕУ је воз у властиту пропаст. Већини другосрбијанаца је главни мотив новац, као што је то био случај и са оним Србима који су почетком 20. вијека постојали Хрвати.

Не чуди што су другосрбијанци заговарали НАТО-агресију на Србију и радовали се бомбама које су убијале њихове суграђане. Као што смо видјели, ауто-шовинистичка мржња на све српско природна је посљедица процеса расрбљивања и у свом крајњем облику завршавала лудилом, геноцидом, Јасеновцем и Олујом. Не треба мрзити расрбљене Србе, српском духовном организму мржња је страна, треба их разумијети, али никако не смијемо дозволити да наша браћа, породица, рођаци и комшије подлегну њиховој пропаганди. Останимо Срби и данас када је то врло тешко. Али увијек је било тешко. Године 1941. вјероватно није било горег мјеста за живот од Србије, Србије окупиране од Њемаца, усташа, Бугара, Мађара, Србије у којој стрељају цијеле разреде школске дјеце, Србије коју бомбардирају и Њемци и савезници… па ипак, 1941. два највећа писца и књижевника икад рођена на овим просторима, Меша Селимовић и Иво Андрић долазе баш у Србију. Њихове животне приче чине се као парадигма. Меша Селимовић се 1941. налази у Загребу, одбија све привилегије којим га обасипа усташки режим и одговара својој тадашњој дјевојци која га у невјерици пита зашто иде у Србију: „Какав бих ја то Србин био кад не би био са Србијом када јој је тешко?“. Исте године и Иво Андрић долази у Београд. Са презиром одбија личну понуду Павелића да бира позицију у НДХ коју жели и изабире живот у Београду у сиромаштву и под бомбама, а као своју националност уписује – Србин. Андрић је добро знао, јер је један његов рођак био католички свећеник, како је Католичка црква од њих, Срба католика у Босни стварала Хрвате. Али највећи међу Србима исламске вјере, као и Србима католичке вјере остајали су у српству и онда када је било најтеже. Јер Србин је најјачи онда када је најтеже, српство је само за најхрабрије Србе и Српкиње, слаби бјеже у топонимске нације. Довољан је примјер Емира Кустурице који је могао имати колекцију Оскара само да се хтио одрећи српства. Чак и многи несрби, попут Петера Хендкеа који је остао без Нобелове награде јер је бранио Србе препознавали су тај српску дух, ту српску искру љубави, слободе, правде, части коју ни једна окупација, ни један геноцид, ни једно ропство нису успјели угасити.

(Фејсбук страница Мислава Хорвата)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5XU



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

17 replies

  1. А јел може и нешто од „Марка Ковачевића“?

    Свиђа ми се

  2. Na istoku – stare priče.
    Nema pomoći….

    Свиђа ми се

  3. čitalac said:
    Na istoku – stare priče.
    Nema pomoći….

    Наравно да нема помоћи, док год пишеш неискрено и против своје савести, а без и једног јединог аргумента. То се зове фрустрација.

    И сам си свестан, и ако пишеш латиницом, коју и ја и ти знамо, пишеш српским писмом. То сматрам веома, веома позитивним, јер колико год негирао, ти га у ствари чуваш и негујеш !
    Језик којим говориш је најочигледнији Српски жиг у теби, којег се, и поред све твоје борбе и жарке жеље нећеш ослободити док год си жив ! Са тим се мораш помирити.
    Јеси ли некад у твом животу размишљао о томе?
    Или, на пример, ево ти један ребус па покушај да га решиш. Како су се звали твоји скорашњи преци, деда, баба или прадеда и прабаба, њихова браћа, сестре, стричеви, ујаци? Јел’ су можда били Православне вере? Имаш ли старе фотографије твоје фамилије? Извади их из ормана, обриши прашину са њих и добро их погледај, на њима ћеш препознати твоје драге претке. Јел’ их се стидиш?
    Предпостављам да би волео да се решиш тог срамног сведока, који ти не да да мирно спаваш али не знаш како. Рећи ћу ти, никако. Можеш само безуспешно покушавати да себе и друге убеђујеш да ти ниси ти и да твоји преци у ствари то нису, а то води у веома опасно стање свести.

    Мисли о овоме што сам написао и ујутро и преко дана и увече, пред спавање.

    поздрав, Ненад

    Свиђа ми се

  4. @Ненад

    Da, ti si arhetip koji potrvrđuje to što sam rekao.

    Imala je pravo Latinka Perović:

    http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Latinka-Perovic-Prokockali-smo-sansu-za-EU-Srbima-prijeti-nestanak/164865

    Свиђа ми се

  5. СРПСТВО НА ХРВАТСКОМ ПИСМУ ЈЕ СУВИШЕ ТАНКО: ОНО СЕ ТУ КИДА

    Да је неко на одлазећем путу из Српства, одмах се види најбоље по томе које је писмо усвојио. Чим неко пише српски језик хрватском абецедом, то је први и најјаснији знак да је ту Српство танко и да ће се прекинути.

    Свиђа ми се

  6. @citalac – Kako mislite na Istoku nista novo ?

    Ima novo, itekako !
    U gornjem tekstu, autor Mislav Horvat (1) nas deli na tri grupe :
    – Srbe koji smo promenili veru
    – Srbe koji smo se radovali Nato bombama
    – Srbe koji volimo slobodu, pravdu i cast

    A mi ostali ? Ima nas . . . malih i visokih, plavih i crnih, glupih i pametnih, koji pisemo latinicom i koji pisemo cirilicom, koji smo za EU i koji smo protiv nje . . .

    Sve je to vrlo vrlo opasno.
    Vreme je da se vidi ko su snage haosa i bezumlja.
    Da se odvoji zito od kukolja.
    Vreme je da nas postroje, prebroje i posalju u barake.

    (1) Autor ocigledno pripada trecoj grupi.

    Свиђа ми се

  7. @čitalac:

    Пусти сада линкове, геноцид Ватикана над Србима и политику, то је давно сажвакано. Зашто не одговориш на питања која сам поставио теби и теби сличнима?
    Твоје ћутање и скретање са теме само потврђује оно што написах у првој поруци.

    Свиђа ми се

  8. @Ненад
    „…sv. Apostolskoj stolici rimskoj pripada pravo nadzora na pravovjerjem u svim zemljama i gradovima.“

    Krmčija sv. Save, predgovor, 1219.

    Свиђа ми се

  9. @čitalac said:
    …biće da tebi nema pomoći…avo ti primer mojih predaka:…

    Vojinovići su porodica srpskog porekla čija jedna grana je ostala da živi u Rusiji, gde su postali Rusi. Pokatoličena grana Vojinovića, takođe nije imala nikakve zabune u pogledu porekla i uvek su se izjašnjavali kao Srbi, o čemu je potpuno jasno i nedvosmisleno svedočanstvo ostavio dr Lujo Vojinović. Dve generacije Vojinovića iz Herceg Novog ženili su se Italijankama iz porodica Seralji i Radovani. Između ta dva braka bio je brak Jovana Vojinovića (pravoslavnog) sa Katarinom Gojković (pravoslavnom) čija je majka bila iz porodice mitropolita Stevana Stratimirovića, Stratimirovića od Kulpina. Po tome se može zaključiti da nisu imali ni kap hrvatske krvi, iako ih hrvatski autori svojataju svrstavajući ih u hrvatsku književnost jer su deo života proveli i školovali se na području na kome se danas nalazi Republika Hrvatska, ili učestvovali u političkom životu banovine Hrvatske koja se nalazila unutar Ugarske u sastavu Austrije, tj. Austrougarske. Protiv hrvaćenja pisao je dr Lujo Vojinović 1910: „Pa kako oni nisu mogli biti do srpski velikaši, tako i ja, ništavni njihov potomak, nisam i ne mogu drugo da budem nego Srbin, pripraven dati svoj život za slavu i veličinu srpskog naroda“, i ponovo, vrlo emotivno 1938, u vreme kada se obrazovala hrvatska nacionlna banovina u Kraljevini Jugoslaviji: „A da otvoreno rečemo dosadila je našemu svetu zloupotreba imena Hrvat, hrvatski, ta zloupotreba ne dolazi iz jedne narodne potrebe, ona izvire iz logora izvesnih elemenata koji sa nevjerovatno vještom propagandom iskoristiće beskonačnu bezazlenost hrvatskih masa, sa hipnotičkom moći odvratili narod od njegovih životnih potreba i ucrtali mu u žile otrov ludila, gonjenja. Do reke koja deli Srbiju od svega što je strogo centralistički Hrvatsko, i na tom prostoru rovarnica neprestano radi, malj na nakovnju ponavlja neprestano jedan jedini plemenski ton. Ogradio se najpre plot, pa se ogradila ograda, najzad zid nalik na onaj kojim Kinezi branijahu od nasrtaja Mongola i eto tu, Dalmacija više nije Dalmacija nego rvacko primorje. Može li se zamisliti veće centralizacije, sva su istorijska imena isključivo hrvatska, sve je zasebno, čak i književnost i jezik bez i najmanjeg uticaja Srba, ali velika i velikog reformatora Vuka. Bošković je Hrvat i samo to, jer su pokatoličeni Hercegovci (Hrvati), Gundulić je Hrvat, svi su dubrovački pisci samo Hrvati. Hrvatski kralj Tomislav je bio gospodar Dubrovnika itd, itd, mi ne znamo koja naročita znamenitija, ekskluzivnija svojstva na taj fragment slovinstva više od velikog skupnog slovinskog imena koje su se isključivo priznavali i Bošković i Gundulić a koji su dalmatinski Vikingi zadavali teške udarce i samom krilatom lavu. Sve radnje su ofanzivne, agresivne, izazivačkog karaktera, iz čega se vidi da nisu spontano nikle iz proste hrvatske duše. Oni se ponašaju kao neodgovorna deca, a zaboravlja se kada se deca igraju žigicama ne zapale tako lako i svoju kuću nego i susedovu. Za Ruđera Boškovića je jedini zavičaj Dubrovnik a jedina otadž-bina je južno slovenstvo i sloven-stvo, jedino ose-ćanje. Zar je to tako neznatna stvar da se preko nje tako prezrivo prelazi.“.

    Ni Otac Luja i Iva Vojinovića Konstantin Kosto Vojinović, koji je kao dečak bio pokatoličen i za razliku od svog brata Đorđa, ostao u katoličkoj veri, nije imao nedouica o svom poreklu tvrdeći da je srpskog roda, katoličke veroispovesti, a učesnik u hrvatskoj politici (Banovine Hrvatske), jer je živeo u Zagrebu

    Свиђа ми се

  10. @Voka
    Vaš najveći svetitelj sv. Sava je kršten po latinskom obredu, znači bio je katolik. U početku. To vam sve govori.
    U stvari cijeli Balkan odn, Ilirske provincije su prilikom podjele Rimskog carstva potpale pod zapadni dio i s time pod nadležnost pape, znači (kasnijeg) zapadnog krščanstva. Kažem nadležnost pape iako je i Carigrad bio pod nadležnošću pape, što je potvrđeno u više dokumenata sa prvih koncila gdje posve jasno i nedvosmisleno i istočni patrijarsi potvrđuju primat rismkog biskupa. Kasnije, kako je Carigrad postajao politički sve važniji pojavila se je i misao da mu pripada i crkveno prvenstvo, što nema ama baš nikakvog teološkog uporišta.
    722. je bizantski car na sliu priključio te provincije pod jurisdikciju Carigrada i zato su narodi s tih prostora pravoslavni.
    A ovo vaše nabrajanje „istorije“, prezimena…
    Poštedite me kafanske istorije, molim vas. Uzimo samo primjer Tesle: bili su iz Novog Vinodolskog a prezime i vjeru su promjenili s dolaskom u Liku.
    Itd, itd…
    Imam utisak da u te vaše deplasirane priče ni sami više ne vjerujete nego ih ponavljate iz gole navike.
    Pozdrav

    Свиђа ми се

  11. čitalac said:

    @Ненад
    „…sv. Apostolskoj stolici rimskoj pripada pravo nadzora na pravovjerjem u svim zemljama i gradovima.“

    Krmčija sv. Save, predgovor, 1219.

    Морам признати, веома тврдо мишљење ** ***** *******

    Свиђа ми се

  12. @Ненад
    To nije mišljenje nego činjenica.
    Zato je sv. Sava svetac i kod katolika i na svakom katoličkom kalendaru.

    Свиђа ми се

  13. @čitalac:

    Схватам ја тебе у потпуности али чињеницe нису на твојој страни.
    Свети Сава јесте био Католик и то највећи ! Али ти изгледа не знаш шта значи та реч? Уколико си мислио на верску припадност, онда мораш ОБАВЕЗНО да напишеш Римокатолик, а то св. Сава свакако није био, ни по рођењу (Растко на српском језику – онај који расте и уздиже у висине, снажан као (х)раст) а ни касније, све од његовог замонашења па дуље током његовог живота.
    Наш, а и ваш (што да не, св. Сава није једини Србин којег сте прихватили) драги Отац св. Сава је сјединио сав српски живаљ под кров једне Цркве, Српске, Православне (Католичке), јеванђељске, апостолске и НАРОДНЕ !
    Дакле, све оно што теби сада недостаје.
    Ево ти још један ребус али замолио бих те да уложиш сав свој ментални склоп, сво знање којим располажеш па да ми одговориш.

    Како ми можеш објаснити да ти говориш српским језиком, пишеш латиницом, а твоје свештенство чија је столица у страној држави проповеда у Твојој Цркви на латинком језику, који ти и твоји сународници 99% уопште не разумете?
    Мени је ово мало блесаво 🙂

    Поздрав, Ненад

    Свиђа ми се

  14. .. Нажалост, више нећу моћи да ти одговарам јер – немам времена за бацање, Нити сам свештеник нити учитељ а пошто већ залазиш на овај диван портал, сам потражи у архиви све што те занима и наћи ћеш пуно текстова који ће ти бити интересантни.

    Поздрав, Ненад

    Свиђа ми се

  15. @čitalac

    …tebi definitivno pomoći nema…nekim ljudima je kafana institucija,,,zapravo je nekad predstavljala mesto susreta i okupljanja ljudi u ne tako davnoj prošlosti…ovo je ipak 21. vek…doba informatike i interneta koji tebi i tebi sličnima pruža mogućnost da se adekvatnije obrazujete i informišete (uz obaveznu proveru datih informacija)…zato te molim da te svoje kafanske navike „nadglasavanja“ ostaviš za sebe i „svoje društvo iz ćoška“…ovaj portal dozvoljava…što je možda greška, možda ne…da neka Barfly – @Čitalac uleti i prospe svojevrsnu „mudrost“…budi šta hoćeš…i živi i dalje u sopstvenoj „istini“ (blago tebi)…ali upamti i ovo…ne postoji čovek koji sve zna…do Boga jedinoga…

    Свиђа ми се

  16. Растко Немањић, потоњи монах Сава, и потоњи светитељ је крштен као православац. Да не буде забуне, његов отац Немања, потоњи Св. Симеон Мироточиви је крштен као католик али је касније допунио крштење и миропомазањем. Неко је горе заменио сина за оца. Знам многе које су и дан данас крштени као католици а после неопходних обреда молитви и миропомазања присајединили су се Једној Светој Католичанској Православној Цркви – и ствар ипак није у тим; иако одсудно важним, тајинским манифестацијама него у унутражњој потреби да се буде то што јеси.

    Свиђа ми се

  17. odlican tekst d-dina horvata, koji govori o nama i nasim lutanjima.malo je sve ovo tuzno jer je ocigledno da mi srbi jos nismo svesni ko smo i sta smo bili. prvi, drugi, treci i ko zna koji srbi samo prave guzvu i cine nerazumevanje. izdajice su uvek bili veci vernici od pape(ako je o katolicima rec)ali taj kamen su nosili o vrat i on im nije bio lak! oni drugi koji nisu izdali i oni su bili pod stalnim pritiskom i glave su im letele ali su obraz i cast sacuvali. sto je vrlo vazno u svakom pa i srpskom drustvu.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s