И власт и лингвисти (у прећутној спрези) својим понашањем и практичним решењем питања писма омогућују наставак помора ћирилице међу Србима
Драгољуб Збиљић
Српске лингвисте није убедило народно изјашњавање за српски језик само на ћириличком писму по актуелном Уставу из 2006. из два разлога. То опредељење народа, у изгласаном Члану 10. Устава само за српско писмо у писању српског језика, српски језичари не само да нису схватили озбиљно него су се у пракси супротставили Уставу директно у Правопису српскога језика Матице српске (в. последње издање из 2010. године). Они су тиме показали упорност да и даље примењују правописне и друге одредбе у складу са својим науковањем према Новосадском договору о српскохрватском/хрватскосрпском језику и „равноправности писама“ из 1954. године, у време када су постојале политичке и наметнуте квазинаучне поставке о српскохрватском језику, који је као термин угашен чим су се Хрвати искључили из тзв. заједничког решавања питања стандардног језика и писма.
Тиме су српски лингвисти показали, када су се истргли, стицајем околности, из државне и политичке контроле власти после разбијања Југославије и практичне пропасти југословенске идеје која се, последично, показала најштетниојом по Србе. Њих је данас тешко убедити, без сличне државне контроле као у време Новосадског договора, да је последица југословенске идеје, последица разбијања Југославије и поништавања српске сербокроатистичке квазинауке губљење српске суверености над именом језика Срба и, што је најгоре, последица српске сербокроатистике је примена налога из времена Новосадског договора о лажној формалној „равноправности латинице и ћирилице“ у језику Срба, а практично наметање налога о нескривеној постепеној замени српског писма латиничком творевином за Хрвате који, како католици, нису никако могли прихватити српско писмо, јер је оно православно писмо, ћириличко.
Српски лингвисти су били, практично, притешњени (не својом вољом и научним[1] убеђењем) поступком Хрвата у промени назива српскохрватског језика у „хрватски језик“ и одлуком српских политичара 1991. под Милошевићем и тада су променили назив „српскохрватски језик“ и вратили првобитно име свом језику не својом вољом: Влада је сачинила већ 1991. Закон о службеном језику и писму и она је тада променила назив у „српски језик“. Тако су српски лингвисти стављени пред свршен чин и тада су променили у Правопису 1993. назив „српскохрватски језик“, када су променили назив језика и у Институту за српски језик. Значи, лингвисте су у називу језика пред свршен чин ставили најпре 1991. хрватски лингвисти, па српска влада.
Устав из 2006. је српске језичаре опет ставио пред свршен чин избором само ћирилице за језик Срба (захваљујући највише Браниславу Брборићу, уз консултовање новосадске „Ћирилице“). Међутим, лингвисти не шишају ни данас Устав из 2006. у вези с писмом, па су одступили од тог обавезујућег једноазбучја у Члану 10. А власт неће да их притисне да се избрише туђе писмо из обавезе у Уставу из 2006. А све зато што данас нашу власт не занимају ни језик ни писмо Срба, него их занима само „Европа без алтернативе“, а наша власт мисли да је ћирилица сметња за улазак у „Европу без алтернативе“. Зато власт данас не спомиње очување српског језика и, поготово српског писма.
Пошто српску власт српски језик и писмо Срба данас још не занима, српским лингвистима се препушта да раде у томе како су радили уназад шездесет и више година. А то значи да данашњу власт уопште не занима Члан 10. Устава Србије, а лингвисти раде контра том члану у пракси, у струци, у правопису и уопште у просвети и образовању српске деце и омладине.
Дакле, и власт и лингвисти (у прећутној спрези) својим понашањем и практичним решењем питања писма и данас омогућују наставак помора ћирилице међу Србима. И зато је у томе све тако и толико наопако.
______________________________________________
[1] Српски лингвисти су се 1990. године листом изјаснили против „српског језика“ јер су изјавили да је њихово „научно убеђење“ да је „српскохрватски језик научно оправда“ (видети изјашњење у њиховом еснафском удружењу Друштву за српскохрватски језик и књижевност под насловом: „О НАЗИВУ ЈЕЗИКА У НОВОМ УСТАВУ СРБИЈЕ“, Школски час српскохрватског језика и књижевности, број 4 из 1990. године, стр. 72).
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Vi
Categories: Аз и буки
Здружена Европа односно Европска Унија је правно конституисана тако да приступањем њој ниједан народ не губи ништа од своје културе одн. културног идентитета. Овако аљкавим односом, као што га данас имамо до своје културе (мислим на 10. члан Устава Србије) уласком у Европу (вероватно први и једини између европских народа, више ћемо личити на варваре, него на цивилизован европски народ.
U zadnjih mesec dana POLITIKA je u rubrici KULTURA objavila desetak vrlo dobrih clanaka na teme kojima se bavi Dragoljub Zbiljic.
Pod zajednickim naslovom SACUVAJMO SRPSKI JEZIK, strucnjaci su pisali o slovima, dijalektima, stilovima, pismu, o istoriji i rasprostranjenosti srpskog jezika, o uticaju politike na jezike . . .
@Deda Djole: “Политика” јесте најавила серију чланака поводом питања очувања ћирилице – али практично све што је објавила намењено је замазивању очију оних који су забринути због судбине српске ћирилице – боље речено: покушавају да их заблесаве потпуно “левим” текстовима. То је и мисија твоја “Дедo” – али да ти одговорим (да би боље утувио у главу) “In ÿour Master’s voice”: “You can fool all the people some of the time, and some of the people all the time, but you cannot fool all the people all the time” (Abraham Lincoln). Дакле: засвирај, па и за појас задени!