Мој избор био је изузетак од тадашњег правила. Нови Управни одбор новина, сачињен од представника чланица ДОС-а, никако није могао да се договори о избору новог уредника

Пети октобар погрешно је посматрати ван ширег геополитичког контекста

Револуција – слика прва

У пролеће 2001. године, изабрали су ме за главног уредника недељника „Дани“ у Суботици. Мој избор био је изузетак од тадашњег правила. Нови Управни одбор новина, сачињен од представника чланица ДОС-а, никако није могао да се договори о избору новог уредника. Био сам нека врста компромиса. Нисам припадао никоме. До данас, нисам члан ни једне политичке странке.

Пошто нисам желео да трчим у медијском крду и следим одијум пљувања старог, уз некритичко хвалоспевање новом, у једном од првих бројева објавио сам опширан интервју са шефом социјалиста. Сви су писали о светлој будућности, а мене је, између осталог, занимало шта кажу губитници из рупа у које су се били завукли. Нису рекли, нити су знали да кажу, било шта данас вредно помена, али мени је била важна новинарска, а не агитпроповска атмосфера у новинама и редакцији.

Јерес се одмах нашла пред Управним одбором. Дојучерашњи „борци“ за слободу мисли и штампе са безбројних опозиционих трибина и митинга, пуни поучних цитата и опширних опсервација, обрушили су се на мене као опрљени. По њима, а било је ту на први поглед пристојног света, са губитницима је требало да се брише под, а не да се трује јавност коју очекује тако светла будућност. Изузетак су били чланови ДСС-а и представник демохришћана, сјајан момак, који је интервју похвалио као прст у око паланачком поимању новинарства.

Који дан касније, намерили смо да објавимо духовиту и уосталом сасвим прикладну фото-монтажу. Ова необична карикатура исмевала је неки глуп општински предлог у вези са постављањем споменика цару Душану испред зграде суда. Овога пута, представници ДС (против једног од њих сада је у току важан судски поступак) затражили су да се број повуче из штампе.

Председник Управног одбора, храбар неки човек из ДСС-а, рекао је да га садржај новина уопште не занима. Питао је јесам ли прекршио закон и новинарску етику. Када сам рекао да нисам, послао је људе да тираж чувају до дистрибуције по трафикама.

Све ово пишем због тога што сам се са сваком илузијом о 5. октобру, променама и демократизацији уљудно разишао већ на почетку те трагедије чија је позорница постала цела земља. Споља гледано, будистички мирно посматрао сам трансформацију Милошевићевих следбеника треће смене у демократске јуришнике, прелетања, куповине диплома, погодбе, продају и арчење државе.

Револуција – слика друга

Петнаеста годишњица петооктобарске револуције стога је више даћа рано преминулој националној нади, него поштовања достојна прослава историјског догађаја. Руку на срце, Србија, осим нешто успеха спортиста, данас нема шта да слави.

Бројни кредибилни извори сведоче да је америчка администрација у петооктобарску револуцију уложила више десетина милиона долара, обавештајно-безбедносне ресурсе и обуку револуционара. Не треба притом сметнути с ума да је Слободан Милошевић, кадровском и укупном политиком, у исти пројекат нехотице уложио (само)деструкцију вишеструко веће вредности.

Петооктобарци су револуцију успели да изведу захваљујући трострукој лажи са предумишљајем. Обећали су да ће демократизацијом омогућити бољи живот, останак Косова и Метохије и одржање заједнице са Црном Гором. Тврдило се да је Милошевићев режим узрок свих незадовољстава, па и оних у Приштини и Подгорици.

Срби данас, премда издемократизовани до сржи, не живе боље. Животаре на рачун нерођених унука и праунука. Деца су им у међувремену постала најугроженија мањина, безначајнија од политичке промоције права било ког педера и лезбејке. Разврат је представљен као једина слика слободе.

Нико у Србији не помиње, још мање тражи општи платни биланс 5. октобра, укупне приходе и расходе државе (друштва) и наручилаца револуције. Колико је Србија добила, а колико дала? Премда најважније, то књиговодство је недоступно, закључано иза седам брава.

Револуција – слика трећа

Према подацима које је својевремено објавио Међународни конзорцијум истраживачких новинара, током 13 година после 5. октобра из Србије је изнета 51 милијарда долара. Успешна предузећа продата су у бесцење. Финансијски садржај им је исисан, након чега су многа затворена. Србија је протеклих 15 година слабо шта производила. Индустрија је скрајнута, а банкарски сектор одмах је бланко уступљен странцима.

Ту долазимо до једне од најважнијих тековина 5. октобра – културе дуга. Петооктобарци су у Србију донели култ јаловости. Јаловост се протежира у медијима као залог будућности. Од параде хомосексуалаца до слављења кредита и обожавања милостиње (донација). Верује се да је Србин варварин који не уме да производи, а Србија цивилизацијска џунгла коју нема сврхе бранити. Зато су војску жртвовали одмах на почетку, заједно са банкарским сектором.

Притом (скоро) нико да каже да у поретку званом запад, који слави материјално стицање, нема бесплатног ручка, што је и једна од тамошњих учесталих пословица. Свака донација пажљиво се уноси на црну листу дугорочних потраживања и на крају наплаћује.

Петооктобарци на место Милошевићевих бирократа и чанколизаца који им нису пришли регрутују нове, младе и гладне послушнике. Они су поклоници још једног петооктобарског култа, оног званог Европска унија. Европску унију непоправљиво бркају са Европом коју и не познају.

Европска унија постала је религија европаланчана. Исповедају је често еврошовинизмом и порицањем сваке традиције. Они ломе језик евронимима, њима магловитог, али без икакве сумње исправног значења: асоцијација, апликација, стабилизација, реадмисија, реструктурирање, скрининг… Идеолошки потомци првобитне заједнице челика и угља масакрирају српски језик примитивном употребом страних речи, углавном англизама.

Млади европаланчани разрађују Милошевићев систем партитократије. Кризни штабови постају расадници идеје о држави као страначком појилу, насупрот идеалу државе којој се приноси, као славској трпези. Партитократија постаје и до данас остаје паралелни облик друштвеног уређења, пред којим узмичу институције и државотворне традиције.

Револуција – слика четврта

Воља већине потпуно је обесмишљена. Европској унији се стреми без провере воље грађана. Већини се спочитава затуцаност и лењост. Лезилебовићи без знања и професије исмевају генерације наших очева зато што су радиле од седам до два.

Канцере са државних универзитета Милошевићевог доба, петооктобарци некритичком применом болоњског процеса преводе у стање научне метастазе на приватним свеучилиштима.

Они се данас хвале демократском контролом институција и провеса у друштву, али нико премијера да пита где су се дела извршна овлашћења српских општина на Косову и Метохији и како то да се ка Бриселу иде без референдума.

Револуција – слика пета

На крају, петооктобарски револуционари у Београд су донели политички аутизам. Сматрало се првих година да је запад једини свет и да са другим силама не треба ни комуницирати, а камоли сарађивати. Тај став био је суштина космополитизма њихове европаланке.

Пети октобар погрешно је посматрати ван ширег геополитичког контекста и политике САД и Европске уније. Та револуција требало је да пацификује Србију. Она је била неопходна да би Србија пристала на наставак процеса започетог разбијањем Југославије и протеривањем српског становништва из јадранског залеђа. Западу ни мало, наиме, није потребна политички организована сила близу Јадрана која би могла Русији да послужи за било шта.

Европску унију Србија занима само до граница испуњења геополитичких (америчких) интереса. Све преко тога је илузија која траје деценију и по. Зар предстојећа, најављена промена Устава Републике Србије и све учесталије одлуке које воде ка признавању Косова и Метохије за државу о томе не сведоче довољно?

(Принцип, 5. 10. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5UP

Categories: Преносимо

Tags: Бранко Жујовић, Пети октобар, Слободан Милошевић, Суботица