Александар Лазић
Отворено признајем да нерадо пишем о Петом октобру. Разлози су многобројни: прежвакана је то прича, не бих да се сећам очајне (како на државном тако и на породичном плану) славне прошлости с краја двадесетог века – а и писаније нужно мора захватити покојног Слободана Милошевића, о којем сам рекао/написао шта сам имао док је био у снази, животу и на власти.
Обашка што сам о Октобру, петом написао шта сам имао још 2001. године, када сам у претходном (штампаном) животу „Стања ствари“ већ рекао (да се не хвалим и напишем предвидео) шта је било и шта нас чека. Наиме, о првој годишњици „мирне демократске револуције“ објавио сам у новинама белу страницу – са наднасловом, насловом и малом фуснотом у дну странице у којој је стајало: „Ако не желите да ваша и будућност ваше деце буду испуњене као ова страница, неког од наредних Петих октобара размислите да ли је паметније да останете код куће“. Дакле, јавило ми се још ономад да нас чека бела (да не кажем празна) будућност.
Стање ствари, „Смедеревска седмица“, 5. октобар 2001.
Ако је све речено и написано, чему ово мучење васколиког аудиторијума и мрчење Интернета? Зато што се – у најбољој традицији Орвелове максиме да се „ништа не мења тако темељно као прошлост“ – јављају гласови да смо ми који смо били за Октобар, пети заправо „губави грешници“ (свети вл. Николај), они који су били индоктринисани ТВ „Бастиљом“ и заљубљени у непогрешивог С. М. праведници/мудраци, а сам Милошевић нешто између мученика и пророка. Па зато хтедох ово да кажем: ослобађање од Слободана Милошевића и његовог режима било је неопходно, наш је усуд што се то није десило мирним путем и на изборима, а малигно је што нисмо успели да то спроведемо сами. Ово што данас кусамо директна је последица оног да нема ни бесплатног ручка ни ослобађања за џабе.
Свестан сам да што време буде одмицало да ће расти број којима ће се Слобино време чинити боље и од Титиног, а и сада није мали број оних које није аргументима могуће убедити да је Милошевић размишљао о свом опстанку на власти а не о некој нашој (још мање: српској) добробити. И не вреди ни да се нервирам и да набрајам да је по српске националне интересе био погубан (продаја/предаја Републике Српске Крајине, блокада Србима на Дрини, давање коридора Брчко „уз виски“, непотписивање једино закона о враћању имовине СПЦ)… Ипак, макар да као илустрацију о Великом Србину наведем индикативан детаљ: пред само НАТО бомбардовање, Милошевић прима Ричарда Холбрука и на растанку једино што га брине јесте питање „хоће ли поново видети“ америчког дипломату?! Та неосетљивост за личну (никад није посетио рањенике) или колективну несрећу показала да, на крају крајева, одговор на онај чувени графит гласи да је „Слобо је*ао само нас“.
Слободан Милошевић и Мирјана Марковић (Извор: Ројтерс/Блиц)
На крају, али не и најмање важно, ови што сада кукају за Слобом добро знају да су сада на власти управо његови ђаци, било да су одликаши или они из магарећих клупа. Али Милошевићеви су, не само што су из његовог вакта (као и све остало на нашој политичко-тајкунској сцени, једино су се певаљке и старлете измениле у ових петнаест година) и што ће и после ових „Србија бити олупина“ (С. Антонић) – него што су усвојили његову максиму да је једина идеологија остати на власти. Тако, да Слобо није рахметли, сасвим је замисливо да би могао да реактивира свој стари статус „гаранта мира на Балкану“ и преуми се као ови несрећници који тренутно владају.