Maша Вујановић

Пишем Ти ја, која Те већ деценијама тражим у многима, који на Тебе само личе.

Волим Те одувек и волећу Те заувек.

Ти си умео да зарониш, једино Ти, у најдубље пределе мога срца, на сам његов извор и запечатиш га, вечно га назвавши Својим.

Љубивши га, орадовашћавао би га.

Цаклило се од радости док Си га мазио, тепао му, обећавши му бескрајну радост на крају пута …

Твоји трагови су се утопили у све поре мога срца.

Упиле су сваки Твој дах, мисао, сваку честицу Твога присуства, Твоје посете.

Оно што си Ти учинио, продужило је мој живот и улило ми наду да ћу бити Твоја … вечно.

Тражила сам Те …

Као слепица, са штапом нестрпљења, тапкала сам по прашњавој земљи.

Неки пролазници би застали, из сопствене радозналости.

Неки су само прошли, без заустављања.

Опет, неки, видели су идеалну прилику да одложе свој пртљаг, терет, отпад.

Плакала сам и ридала … па од умора заспала.

Будила бих се и опет бих плакала и у сузама тражила Тебе.

Сви они су знали добро, да нису Ти.

Неки су ми то и рекли, неки нису хтели.

Желели су да ипак мислим да су Ти.

Требало им је да се нахране и напоје мојим садржајем који је био намењен само Теби.

Неки су ми ипак рекли да нису Ти али то је било веома болно и веома сузно.

Свако је оставио свој траг.

Разменили смо се траговима.

Ево их, ту су са мном.

Понекад, када више нисам могла да наставим, појавила би се нека утеха; кап бистре воде, мекан кревет за спавање, нежна ручица која би ме помазила.

Али морала сам даље. Сама.

ГДЕ си Ти тада био, Љубави???

Ја сам Тебе негде давно изгубила и од тада тражим Те и тражићу Те све док Те не пронађем и не будем само Твоја!

А тада ћу у миру починути …

Јер, Љубави моја, мој живот без Тебе, налик је пењању уз грубу, оштру, стрму стену, без икакве опреме. Болно, ванвременски, неописиво, раскрвављено.

Са повременим достизањем до самог врха и поновним сурвавањем уз вапај, у подножје. И таму, непрозирну.

И доле, тражење разбијених делова мога срца и њихово поновно спајање уз помоћ Ангела чувара, његове утехе, меког, снажног рамена, на које ме је примао док се сасвим не исплачем … а то је трајало дуго, дуго.

Небеском марамицом брисао је реке мојих суза и лечио моју душу.

Остављајући ме у миру, ушушкану и успавану, одлепршао би, остављајући мирисне трагове за собом.

Сад тек знам да Си ме Ти све време гледао са неба.

Чекао Си да Те пронађем и да Ти дођем.

И паднем пред Твоје Свете ноге и прелијем их својим сузама и обришем их својом косом.

И склупчам се уз Твоје скуте и ту останем … заувек.

Пронаћи ће мене Твоја љубав.

Као слепицу, са штапом нестрпљења, ухвативши ме за руку, провешће ме кроз борбена, крвава, ратна, трновита, огњена и вапајна, божурна поља и ипак ме довести до Тебе, Господе Христе.

Јер, ја сам ту само због Твоје вечне Љубави.

Помилуј ме.

Твоја Маша.

(Поуке, 20. 10. 2009)

ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 5. 10. 2015. у 11:00 – додата је фотографија аутора.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5U0

Categories: Једномислије

Tags: Исус Христос, Маша Вујановић