Бошко Јакшић

Српски званичници просто су побеснели због захтева Косова за чланство у Организацији УН за науку и културу, али и по признању актера из Београда није извесно да ће тешка дипломатска битка имати повољан епилог.

Зашто Србија ризикује да буде оптужена да блокира улазак Косова у међународне организације иако ће ускоро у Бриселу, после двогодишњег одлагања, бити потписана одредба по којој се Србија обавезује да то не спречава?

У пракси, у време док преговара са Приштином, Србија се већ (невољно) сагласила са легитимитетом који су косовске власти добиле уласком у многе међународне организације.

Зашто се захтев Приштине за улазак у Унеско у Београду назива „врхунским цинизмом“, док се у духу конструктивности који захтева Европска унија рационално мирно прихватило чланство Косова у Међународном монетарном фонду, Светској банци, Европској банци за обнову и развој, Венецијанској комисији Савета Европе, Савету за регионалну сарадњу земаља југоисточне Европе, Међународној унији друмског саобраћаја, Међународном олимпијском комитету, Међународној рукометној федерацији…

Откуд онда такво фокусирање на Унеско и отварање још једног фронта? Изгледа да Србија тврдоглаво одбија да научи лекције јер је од 2008. изгубила готово све битке у блокирању признања Косова. Пораз је представљало и мишљење Међународног суда правде по коме проглашење независности Косова није у супротности са међународним правом.

Да ли је то зато што је Унеско део система Уједињених нација, па се то доживљава као улазак Косова у светску организацију на мала врата, готово као столица у УН? Зар сваком иоле разумном није јасно да ће Косово – чију је независност упркос френетичним напорима српске дипломатије признало 110 чланица УН – пре или касније добити ту столицу?

Кампања противљења чланству Косова у Унеску подсећа на времена „небеске Србије“, анатеме трговине „најсветијом српском речју“, ужарене одбране „српског Јерусалима“. Знамо како је после завршило испразно негирање стварности.

Зато и чуди садашња кампања. Да ли српски политичари мисле да ће сизифовско-патриотском упорношћу зауставити давно утврђен след косовских догађаја коме су се и сами придружили потписујући разне договоре у Бриселу?

Разумљиво је да српски политичари протестују, то им је у опису радног места, али стичем утисак да су више притиснути формом – чланством, а мање суштином – ефикасном заштитом српске културне баштине на Косову. По истом принципу којим су некада били вођени: важна је територија, о Србима са Косова ћемо касније.

Председник Томислав Николић делује разложно када каже да би био „велики злочин“ ако би српска културна баштина на Косову и Метохији била уништена, али какве то има везе са чланством приштинских власти у Унеску?

Косово марта 2004. није било члан ниједне међународне организације, а брутално је разорено близу стотину православних цркава, храмова, манастира, парохијских домова, конака. Биланс који наводи шеф дипломатије Ивица Дачић: уништена су 174 верска објекта, 33 културноисторијска споменика, више је од 10.000 покрадених икона, црквено-уметничких и богослужбених предмета.

Министар Дачић као аргумент користи графите посвећене Исламској држави исписане по српским светилиштима на Косову. Како онда у Београду не разумеју да протест због учешћа косовских власти на њујоршком скупу о борби против милитантних исламиста, који је организовао амерички председник Барак Обама, ничему не води. Осим непотребној конфронтацији.

Није то дефетизам. Дефетизам ће се појавити када се дипломатска битка изгуби. А борба за очување српске баштине, као и положаја Срба на КиМ, не сме да буде кампања.

Председник Николић признаје да Србија можда не може да спречи намеру Косова да постане члан Унеска, али да Београд мора да подигне глас против покушаја „затирања српске православне баштине на Косову и Метохији“.

Ако сам добро разумео, до „затирања православне баштине“ (аргумент ме подсећа на „одбрану хришћанске Европе“ мађарског премијера Виктора Орбана) неће доћи ако Косово остане ван Унеска.

Не препознајем у овоме рационални аргумент. Наравно да чланство Косова у Унеску не гарантује да се нешто слично марту 2007. неће поновити, јер је једино право обезбеђење нормализација односа Београда и Приштине. Српско историјско, културно или хришћанско благо неће бити заштићено административном чињеницом да је Косово унутар или ван Унеска.

Будући да је веома могуће да се популистичка љутња оконча још једним непотребним конфликтом и дипломатским поразом – ако не овога пута, онда ускоро – зашто Србија не инсистира да власти у Приштини преузму обавезу заштите иза које треба да стоји међународна заједница?

Уместо да блокира улазак Косова у Унеско, Србија би требало да подржи такву одлуку јер би чланство обавезивало власти у Приштини да поштују међународне конвенције од којих се велики део односи управо на српску верску и културну баштину на Косову.

Допустите јеретички закључак: Приштина би се као чланица Унеска додатно трудила да испуњава своје обавезе чувања историјских и верских споменика српске мањине јер би тиме доказивала ефикасност и организованост државе.

Српска дипломатија наставља цик-цак кретање: власт у једном часу зарад бирачке аритметике инсистира на биткама које су осуђене на неуспех и доносе само штету, да би у наредном моменту исказивала кооперативност којом ће се похвалити пред европским партнерима.

Све је ово још један доказ да и ова овдашња власт није сазрела до оне мере да схвати да је решавање косовског проблема најважније због Србије а не због отварања бриселских поглавља.

Аутор је био дугогодишњи дописник „Политике“ из иностранства, а у пензију је отишао 2014. са места уредника Спољнополитичке рубрике. Сада је коментатор који се бави домаћим и спољнополитичким темама, из пензије. Током извештавања из Рима, написао и чувени акростих. Отац му је био предратни париски ђак и послератни генерал ЈНА. Можда је ипак најпознатији по чињеници да је његов „фасцинантан текст о Косову“ био похваљен директно из Стејт департмента, из уста/пера Данијела Фрида, ондашњег заменика секретара САД за Европу и Евроазију. Занимљиво је да уредница „Политике“ Љиљана Смајловић и даље објављује овог „пензионера“, посебно имајући у виду један њен текст из 2008. године („Одговор Бошку Јакшићу“). У фебруару ове године написао текст „Зашто не понудити Косову столицу у УН?“. У Надзорном одбору је Ист-вест бриџа, члана Трилатерале

Наслов и белешка о аутору: Стање ствари

(Политика, 3. 10. 2015)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• Леон Којен: Ако „Косово“ уђе у Унеско, судбина наших цркава и манастира биће запечаћена (Прес РС/Нови стандард, 2. 10. 2015)
• Борба за Унеско: Египат подржава Београд, а Ахтисари Приштину (Политика, 30. 9. 2015)
• Манастир Дечани у музеју у Тирани представљен као албански (Искра, 30. 9. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5T1

Categories: Преносимо

Tags: Бошко Јакшић, КиМ, УНЕСКО