„Они су варвари”, огорчен је Мамоун Абдулкарим, човек кога је сиријска влада задужила да спасава драгоцену културну баштину од Исламске државе. Међу вредним старинама су и многе хришћанске светиње, цркве и манастири из првих векова нове ере, које су сачуване само у Сирији. Знам то јер сам била у Малули, једином месту на свету у коме се још говори арамејским, језиком Исуса Христа. И док борбе у Сирији трају, страхујем да и ово село не задеси судбина Палмире, античког града у пустињи кога су исламски екстремисти разорили упркос вапајима Дамаска да Запад спречи тај вандализам. Претходно су одрубили главу 82-годишњем архитекти који није хтео да ода где је сакрио највеће драгоцености.
„Они су варвари”, одјекивало је летос и Европом, али су те грубе речи пречесто биле упућене сиријским избеглицама које су куцале на врата европских метропола. Мађарски премијер страхује за „европски начин живота”, али није једини који на нашем континенту о овим људима размишља као о припадницима дивљег племена. Један мој познаник се ту скоро чуди што сиријске избеглице у Београду шетају најновије моделе „ајфона”.
Можда бих била као он да нисам имала срећу да на време упознам ову земљу, њене људе и културу. На базарима Дамаска и Алепа открила сам да сви говоре енглески, да памте Титову Југославију али и да прате шта се дешава са Србијом. У неким арапским земљама западна жена са нелагодом иде на улицу сама, али у Сирији сам се осећала исто тако сигурно као у било ком европском центру.
Признајем да ме изненадила и верска толеранција Сиријаца. Једино сам у Дамаску видела џамију и православну цркву наслоњене једну на другу. Хришћани слободно исповедају своју веру, а и сами Сиријци знају често да се поклоне некој од бројних хришћанских светиња. Тамо је то некад било тако нормално. Поносно су ми показивали Умајад џамију у центру Дамаска, у којој се чува глава Светог Јована Крститеља. Од некадашњих 22 милиона житеља ове државе, десетак одсто припадало је некој од хришћанских религија.
Сиријске жене су вероватно међу најеманципованијим у арапском свету, многе су биле на високим положајима у државним установама. Јако велики број Сиријаца школовао се у Београду и своје симпатије према нашој земљи ширио међу сународницима. Многи од њих остали су и у Србији.
Сиријска власт се од других земаља овог региона вероватно разликовала и по много мање израженом зазирању од западне цивилизације па су били домаћини многих међународних манифестација.
Док читам како се Медитеран претвара у гробницу, а неке суседне владе против сиријских избеглица развлаче танку жицу, не могу а да се не упитам коме би пре пристајао епитет варвара – „ортодоксним европејцима” или Сиријцима примораним да беже из своје ратом захваћене земље.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5S7
Categories: Преносимо
Па да, само углавном нису Сиријци и углавном не беже од рата. Како бисмо се ми осећали да су нам се 1995. на граници појавили Крајишници – мушкарци од 18-45 год, добро обучени, ухрањени, пуни пара? Зар их не бисмо питали: где су вам мајке, сестре, жене, ћерке, очеви? Коме сте их оставили?
Не заборавимо да су те исте европске земље и о Србима говориле као о варварима до такорећи недавно.
А неки још говоре, ту одмах поред нас.