Драгана Миљанић
Замислите да се једног дана пробудите у далекој будућности, попут оног лика из Идиократије, окружени људима који, стицајем неких катаклизмичних околности, не знају ништа о својим прецима и њиховом начину живота, а једино што уз себе имате је Гинисова књига рекорда. Гомила усхићених људи окружила вас је у нади да ће коначно сазнати нешто о историји људске расе. Отварате ту драгоценост и почињете да им читате ретке из књиге, која је у ваше време била једна од најпродаванијих на свету.
Читате им о Индијцу који има најдуже израсле длаке из ушију, дуге читавих 18,1 центиметар, па о неком човеку који је 40 година скупљао кесе за повраћање (срећом, некоришћене), а потом стижете до рекорда извесног Џошуе Рида, који је успео да шутне себе у главу чак 115 пута за један минут. Занети читањем, осврћете се око себе и примећујете да се једни од силног смеха ваљају по земљи, други се држе за стомак, док трећи бришу сузе веселице, па стога задовољно настављате са читањем.
На фотографијама: “Гинисови рекордери” (Извор: Опуштено.рс)
Стижете до рекорда који говори о највећем окупљању људи обучених као гориле, 2005. године у Лондону, онда прелазите на причу о Норвежанину који је 34 часа непрекидно сецкао црни лук, а износите и занимљив податак да га је због необичне љубави према луку напустила вереница. Затим радозналцима из будућности читате о Американцу, који је носом гурао поморанџу око 1.600 метара, целих 24 минута и 36 секунди. Пажња ваших нових другара не јењава, али крајичком ока примећујете да неки престају грохотом да се смеју, а неки вас све пажљивије посматрају, покушавајући да проникну у чудесне тајне прошлости.
„Суреш Јоаким, који живи у Торонту, а пореклом је из Шри Ланке”, настављате читање узбуђено, „светски је рекордер у непрекидном гледању телевизије: 69 сати и 48 минута он је гледао телевизију, чиме је оборио претходни рекорд од 50 сати и 7 минута. Јоаким је све то време седео на кожном каучу у холу телевизијске куће WABC и гледао је само програм ABC-а.” Објашњавате им да су Гинисова правила за славно признање, „Роб телевизије“, допуштала паузу од пет минута сваких сат времена и паузу од 15 минута на сваких 8 сати. Да би вас пажљиви слушаоци боље разумели, одлажете књигу на кратко и објашњавате им шта је то телевизија. Размишљате на кратко како бисте им то објаснили, а да вас одмах схвате, и наједном вам сине да би речи Орсона Велса најбоље описале једном просечном човеку из будућности, чиме су то његови преци били окупирани током XX и почетком XXI века.
„Мрзим телевизију. Мрзим је исто колико мрзим и кикирики. Међутим, не могу никако да престанем да једем кикирики”, изговарате самоуверено речи чувеног глумца, уверени да човек будућности инстинктивно разуме онај осећај када се без нечег једноставно не може. Поново се осрвћете око себе и опажате да је све мање оних који се смеју, а све више оних који вас зблануто гледају, ишчекујући онај тренутак када ћете открити да је то што им читате само збирка некаквих праисторијских вицева.
Ипак, поносно настављате причом о Аустралијанцу који је успео да за један минут главом смрска 40 лубеница, док је за исто време један Немац откопчао 56 грудњака. Затим се дотичете рекорда свилајначког опанчара Миодрага Јевтића, знаног и као Дракче, који је направио опанак дуг 6 метара и широк 1,5 метар, али вас наједаред прекида плач неког детета из гомиле. Подижете главу с књиге и схватате да плач тог детета покреће ланац плача и остале ситне деце. Маме из будућности почињу чудно да вас гледају, а њихови мушкарци почињу да вам упућују претеће погледе.
У том, неко мало дете пред свима повика: „Али овај чика прича све саме глупости!”
Јесте ли замислили?
Опрема: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Pd
Categories: Сатиристика
Оставите коментар