Илустрација: Новица Коцић
Колико је мени познато, спор око употребе придева „србијански“ или „српски“ потиче из 1882. године, када је Кнежевина Србија постала краљевина, а краљ Милан Обреновић крунисан за краља. Убрзо након крунисања, краљ је из Беча добио захтев у коме Аустроугарска истиче да краљ „не може бити српски, већ србијански“, односно да свој краљевски придев заснује на територијалној, а не етничкој одредници, будући да Краљевина Србија нема јурисдикцију над Србима ван Србије. Хабзбуршка монархија је себе сматрала домовином Срба пречана, па је израз „српски“ доживљавала као одраз претензија Србије на све Србе. Не заборавимо да тада ни Војводина ни Косово и Метохија нису били Србија. Отуда су вероватно пре свих Аустроугари увек инсистирали на придеву „србијански“ јер им је свака Србија била велика и идеја о уједињењу свих Срба у једну државу „великосрбијанска“, што је код Срба у Србији изазивало доживљај да смо „мала“ Србија. То је званична политика Аустроугарске – да се остали Срби, расути по другим државама, одвоје од Срба из Србије, да се, недајбоже, Србија не прошири територијално тамо где живе и остали Срби. У тој функцији је и наметање латинице као јединог писма за све Словене (да се покаже да се ти Срби разликују од браће у Србији) у Аустроугарској царевини.
Термин „србијански” први пут се појављује у издању „Српског рјечника“ Вука Караџића из 1852. у значењу нем. Einer von Serbien, односно „неко из Србије“ и са напоменом у војв., то јест у војводству.
Србијанац може имати више значења. У Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори њиме се означавају људи који живе у Србији, без обзира на етничку и религијску припадност, док у Војводини означава житеље уже Србије.
Сетимо се дивних стихова Бранка Радичевића из песме Ђачки растанак: Србијанче огњу живи / ко се теби још не диви…
Овај израз је предмет многобројних полемика, како лингвистичких, тако и политичких. Често се оспорава као стран српском језику, а у централној Србији, на коју се најчешће односи, многи га сматрају увредљивим. Зашто је то тако, није једноставно одговорити. Социолингвистичка и психолингвистичка истраживања о томе никада нису рађена.
На исти начин неки Албанци доживљавају словенизован израз Шиптар као увреду. Увођењем имена „Шиптари” хтело се истаћи јединство албанског народа Југославије и Албаније. У пракси је супротно првобитним намерама израз послужио управо за разликовање припадника албанске народности у Југославији од Албанаца у Албанији и осталих по свету. С временом овај назив стиче негативну конотацију. Отуда од 1968. долази до престанка употребе назива Шиптари и увођења јединственог националног имена Албанци.
Слично реагују и Немци када их називамо Швабама.
У филологији нема забуне, ту је став према термину „србијански“ једногласан. О томе су за „Политику“ својевремено писали Иван Клајн и Егон Фекете. Сада смо замолили професора др Милорада Дешића да нам и он као правописац нешто каже о томе.
ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 28.9.2015. у 12:29 – додат је извор и линк.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5OF
Categories: Преносимо
Каже аутор: “Колико је мени познато, спор око употребе придева „србијански“ или „српски“ потиче из 1882. године” и добро је што се одмах оградио. То је верујем тачно. Али две његове тезе су проблематичне. Прва, да су реч Шиптар измислили Срби, а друга, да је то упоредљиво са изразом Шваба. Колико је мени познато, како каже аутор, а сада ја, Скиптарија је на старим мапама означавала област па су они који који су ДОЛАЗИЛИ из те области називани Шиптарима. Када је реч о Швабама, то је ознака за оне који су долазили из Швабенланда, када Немачка није постојала. Значи поменути називи су означавали оне који су долазили на ТУЂУ територију. Овако олако упоређивање и изједначавање оних који ДОЛАЗЕ на ТУЂУ територију и оних који ЖИВЕ на СВОЈОЈ територији је непримерено за некога ко се бави “науком” и пише о томе. А тек закључак, да “У филологији нема забуне, ту је став према термину „србијански“ једногласан.” Аутор нас је ускратио, да нам објасни ЈЕДНОГЛАСНОСТ по том питању. Аутор очигледно није “упознат” са масом неслагања у разним наукама, које се могу схватити и као ЗАБУНЕ. Последња реченица није јасна. Ко је то множина у молби Дашићу?
Подсећам на изранредни чланак Зорана Ћирјаковића о овој теми објављен на сајту Напредног клуба и можда још понегде (ево га линк: http://tinyurl.com/oxy6qvh). Можда би и тај чланак могао да се пренесе на Стање ствари ако дају?
Остављајући по страни могуће пежоративно значење речи Србијанац, желим противницима употребе те речи да поставим следећи проблем: Како називати неких 20% држављана/становника Србије који етнички уопште нису Срби? Сигурно да једног таквог Румуна/Словака/Мађара/Влаха….. у датим околностима не можете звати Србином? А, зар не би било корисно/практично ако би се сви држављани/становници Србије, дакле – и етнички Срби називали Србијанцима? Та питања су у зрелијим државама/народима слично решена. Чак и у Русији се користи за етничког Руса: русский, а за све становнике Русије (укључујући и етничке Русе), без обзира на етницитет/вероисповест: россиянин. А, зашто у Србији то не може бити прихваћено?
И српски Устав регулише то питање – грађани Републике Србије; држављани Републике Србије, припадници те и те националне мањине у Србији и слично. Становници Србије би било исто сасвим прихватљиво. Сама реч Србијанац некада није коришћена са пежоративним призвуком као сада, али сада када се користи реч је о јасној или једва прикривеној политичкој конотацији. Зашто бисмо ми прихватали тако нешто? Мислим да је у чланку за који сам линк навео у претходном коментару проблематика добро објашњена.
ЗА МЕНЕ (СРБИНА ИЗ СРБИЈЕ) “СРБОЈАНАЦ” ЈЕ НЕМИЛА РЕЧ ИЛИ УВРЕДА
Рођен сам у Србији и никада себе нисам звао “Србијанцем”. Нити желим тако да се називам нити желинм тајко да ме ико назива. Чујем понекад тај назив и увек сам то схватао, лично, понижењем за мене Србина из Србије.
Свој народ (српски) увек сам посматрао као недељиву целину, ма где живели Срби, па сам назив “Србијанац” увек сматрао да нас у Србији неко тако зове да би поделио и разбио нас Србе. Ако Хрват у Хрватској никад није Хрватијанац, него је Хрват и у Хрватској, и у Србији и било где, на пример, зашто би се Срби у Србији звали “Србијанци” за разлику од Срба у Србији.
Ако неко Србе у Србији зове Србијанци, он жели да разније Србе и да их учини различитим да би ослабио или асимиловао Србе изван Србије.
ДОДАТАК:
У СРБИЈИ НИКАДА НИСАМ ЧУО У НАРОДУ ДА СЕ СРБИ МЕЂУСОБНО ЗОВУ “СРБИЈАНЦИ”, УВЕК САМ ЧУО САМО СРБИ
Додајем да у Србији никада није допрло до мо0јих ушију да се Срби међусобно називају “Србијанцима”.
@Јован Јовановић
Добро би било када би могли да заобиђемо, оно што Ви желите: “Остављајући по страни могуће пежоративно значење речи Србијанац, желим противницима употребе те речи да поставим следећи проблем: Како називати неких 20% држављана/становника Србије који етнички уопште нису Срби?”. То не МОЖЕ, да се заобиђе. Већ је речено, нико друге народе не раздваја на тај начин. Нисам сигуран, шта у пасошу Републике Србије пише, држављанину Србије, мађарског порекла, али у пасошу у рубици “држављанство” пише српско. Закључио бих, да на нивоу државе Србије постоји српско држављанство, свако у оквиру те исте државе може да се “вика” како жели. И питам ја Вас, како Срби у тој држави желе да се викају? А како нас други викају, то не зависи од нас. Као што је већ овде речено, очигледно је да се ради о свесном, непријатељском, пежоративном наметању појма, који није у употреби међу Србима, а самим тим је и неприхватљив. Ако могу Шиптари, да тврде да су Албанци, ако могу муслимани да тврде да су Бошњаци, ако су сви Хрвати увек и само Хрвати, зашто би господине Јовановићу неки Срби били Срби, а неки Срби били Србијанци? И Ви то мислите ДА ОСТАВИТЕ ПО СТРАНИ? Заиста ми је тешко, да разумем толико НЕРАЗУМЕВАЊЕ.