Ко се иоле разуме у глобалну политику, зна да је данас тема број један у свету – економијa. Политика, као уметност владања, одавно служи економском интересу појединаца. У глобалној агенди архитектуре Новог светског поретка, политичар je само извршилац сепаратних циљева, са улогом не већом од руководиоца једне компаније, чија величина зависи од значаја земље коју предводи. Гола политичка власт, без реалног економског утицаја, једнако је делотворна као тупа сабља. С обзиром да се последњих година све мање пажње посвећује реалној економији чији је главни циљ био задовољавање основних људских потреба и да се светска економија свела на имагинарне банкарске шпекулације, исправније је рећи да је стварна моћ у рукама оних који контролишу светске финансијске токове.

Добар пример за то је Јужноафричка Република, у којој ни пад апартхејда није успео да избрише огромне класне разлике у тој земљи. Освајајући политичку власт, Нелсон Мендела је у име помирења препустио бившем режиму контролу над централном банком и место министра финансија у новоизабраној влади. Приоритет је био да се већинском становништву осигура несметано уживање грађанско-политичких права (право на живот, слободу, једнакост), док су економско-социјална права (право на рад, правичну зараду и пристојан живот) остала у сенци Менделине борбе. Као последица ових политичких компромиса, Јужноафричка Република данас има једну од најнеравномернијих расподела међу развијеним земљама, будући да 10% најбогатијих поседује скоро 50% укупног државног богатства, а да просечно белачко домаћинство зарађује шест пута више од просечног црначког домаћинства.

Мало ко зна да је Менделина победа остала непотпуна, мада је његов допринос ослобођењу народа Јужноафричке Републике и даље огроман. Ово незнање је делом последица недостатка образовања и заинтересованости, али је од великог утицаја и човеков доживљај савременог света. Људску пажњу највише интригирају дневно-политичка дешавања, која нам се перфидно пласирају путем система јавног информисања. Многи и даље верују да је реална власт у рукама политичара, па су они најчешће предмет њихове мржње или обожавања. Истини за вољу, мало је политичких лидера који су за свог живота оставили дубљи траг у светској политици и допринели добробити човечанства. Чавез, Гадафи, Мосадег, Торихос… само су усамљени примери са истим трагичним судбинама. Они се нису уклапали у агенду, па су зато нестали или остали на маргинама. Сви они који су опстали су само марионете са добрим директорским платама. Из личног искуства знам колико су мало пажње привлачили текстови у којима сам обрађивао економске теме, а колико су пажљиво пропраћени моји погледи на дневну политику. Један статус на друштвеној мрежи, у којем се на приземан начин критикује неки трећеразредни српски политичар увек привлачи више пажње од нпр. суштинске анализе пљачке наше земље од стране међународних финансијских институција, као што су ММФ и Светска банка.

Сећам се колика је била еуфорија у свету када је у САД за председника изабран Барак Обама. Сви су очекивали промену у политици САД, а пренебрегнули чињеницу да је Обама, у сред економске кризе, за своје најближе сараднике поставио Тима Гајтнера и Лерија Сомерса – јастребове Волстрита, чланове Билдерберг групе и Савета за иностране односе (истакнути чланови Дејвид Рокфелер и Збигњев Бжежински). „Промена“ је ускоро дошла у виду нових ратних разарања, окупација и пљачке ресурса. Сећам се како су наши најпознатији економисти, професори Универзитета, „објаснили“ настанак кризе у Грчкој: „Грци су лењи“, а да им у том моменту није било познато да међународни шпекуланти преко Грчке покушавају да оборе вредност евра и тако осигурају примат долару као резервној валути у којој се плаћају сви енергенти у свету.

На исти начин се у нашој јавности данас прати посета премијера Вучића САД. Највише пажње се посвећује процени важности Вучићеве посете, односно да ли ће Вучић бити примљен од стране неког високог званичника америчке администрације и колика ће му част бити указана. С тим у вези, наши медији су се највише интересовали за његов сусрет са потпредседником Џозефом Бајденом, а било је и саркастичних коментара да је Алек након овог састанка избачен испред Беле куће да самостално одржи конференцију за штампу. У сенци наше пажње остао је премијеров састанак у Вашингтону са челницима Светске банке и директором те међународне институције Џим Јонг Кимом, који може имати много веће последице по Србију. Ко има два кликера у глави, добро зна да су ММФ и Светска банка делују искључиво у интересу неоколонизације суверених држава и отимања природних ресурса и директно су одговорне за многе ратове и сиромаштво у свету. Исти модел „структурних промена“ намеће се владама колонизованих држава, у виду тешких мера штедње, отпуштања великог броја радника и опште приватизације јавних предузећа од стратешког значаја. Последица „сарадње“ са ММФ и Светском банком је потпуно уништење националне привреде и чишћење домаћег тржишта за пословање мултинационалних корпорација.

Ова сарадња се остварује или на „добровољној“ бази, уз увек присутно звецкање оружја НАТО пакта, или јој се утире пут бомбама. Старије генерације памте да је јануара 1990. године у СФРЈ отпочела „шок терапија“ под диригентском палицом ММФ и Светке банке. Тада је наређено да се замрзну плате и пензије, цене су почеле вртоглаво да расту, смањена су буџетска издавања и субвенције домаћим предузећима, обустављен је пренос средстава на републике, а велики број радника је остао без посла. Резултат ове сарадње са нашим међународним „партнерима“ је био тотални крах савезног фискалног система и привреде. Тешко економско стање појачало је сецесионистичке тежње република и етничке поделе међу становништвом… Свима нам је добро познат наставак ове приче… Највећа иронија наших трагичних судбина је да су и након крвавог рата и распада Југославије све бивше републике продужиле индивидуалне аранжмане са нашим гробарима. Та сарадња и даље траје и трајаће док год свака њива, река, шума и планина у Србији не буду у власништву светских корпорација.

Из ових разлога ме ужасава Вучићева изјава након састанка у Вашингтону да између Србије и Светске банке „нема отворених питања и размимоилажења у ставовима“! Влада Србије тренутно спроводи реформу јавног сектора у сарадњи са Светском банком, која је за ту сврху обећала кредит од 75 милиона долара. Идеја је да се изврше „структурне реформе“ у јавним предузећима, првенствено Електропривреди Србије, Србијагасу и Железницама Србије. Над главом нам стално виси Дамаклов мач продаје Телекома. Даља сарадња са ММФ и Светском банком довешће до распродаје свих наших стратешких предузећа, даљег пропадања већ довољно посрнуле привреде, смањења плата и нових отпуштања! Да ли се Вучић са тиме слаже кад каже да „нема отворених питања и размимоилажења у ставовима“? Сигурно не мисли да је довољно мудар и способан да се избори да Србија избегне већ више пута примењени сценарио у свету? Можда су му сталне похвале и тапшање по рамену помутиле разум и вид, па не види даље од свог одраза у огледалу? Пре ће бити да он добро зна шта нам се у будућности спрема и да је доведен на власт да би Србију претворио у земљу јефтине радне снаге – као што и гласи промотивна реклама за Србију на CNN. Много важније питање је да ли народ Србије има још мозга да трезвено сагледа шта му се спрема, или су му мозак до последње капи попиле „Фарма“, „Парови“, „Велики брат“ и друге небитне теме и трачеви на које нас стално пецају? Ако у нама и даље има воље и памети, онда се надам да ћемо, када се коначно отворе карте, имати снаге да одлучно реагујемо и спречимо даље масакрирање наше земље, односно да ћемо на миран и демократски начин избацити ММФ и Светску банку из наше земље, као и свакога ко подржава њихове злочиначке планове!

Мисли својом главом…

Аутор је адвокат из Београда, члан Београдског синдиката

(Нови полис/Нови стандард, 20. 9. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5KX

Categories: Преносимо

Tags: Београдски синдикат, ММФ, Светска банка, Србија, Феђа Димовић