Екуменизам је једна међу иним темама које деле српску јавност. Једни га подупиру, други оспоравају. Ко је у праву? Разлози pro et contra често су теолошки, а још чешће вантеолошки. Добро је знати и једне и друге. Али пре тога треба најпре знати шта је то екуменизам.
1. Значење
У корену речи екуменизам налази се грчка реч оикумене или икумени (oikouménē), која значи васељена, цео настањен свет. Иако грчког порекла, реч нисмо усвојили директно из грчког него са Запада. Отуда и западни изговор: екуменизам. Шта та реч реално значи тешко је рећи. Протојереј Јован Брија у „Речнику православне теологије” екуменизам дефинише као „покрет за васпостављање видљивог јединства Цркве (подељене током историје због теолошких и нетеолошких фактора), путем сагласности и теолошких дијалога, заједничког исповедања, сарадње и узајамног помагања” (стр. 138).
Да ли је нам овакав екуменизам потребан? Постоје аргументи и за и против. Можда ћемо лакше одоговорити на ту дилему ако најпре будемо имали у виду да данас постоје три типа екуменизма: православни, католички и протестантски. Добро је размотрити сваки од њих.
2. Православни екуменизам или икуменизам
За многе православне, екуменизам је напросто сарадња помесних православних цркава. То је древно, примордијално значење екуменизма. Имајући то у виду, неки представници православног екуменизма свој став називају икуменизам. Разлог је најпре лингвистички: у новијем језичком развоју грчко „оi” се изговара „и”. Али разлог није лингвистички, него теолошки. Тим изговором они сугеришу да је дијалог могућ само између православних помесних цркава, а не између православних и неправославних. Израз икуменизам сугерише ту источност и православност, док израз екуменизам сугерише западност и неправославност.
Ипак, израз екуменизам ће остати стандардан, а израз икуменизам стилоген без обзира на његову теолошку оправданост или не. Наросто, израз екуменизам смо добили са Запада, па га и изговарамо на западни начин.
Унутар православног становишта постоје два гледишта. Једно је ригидније и управо је описано. Оно се позива на древну еклисиологију и каноне по којима дијалог може постојати само међу православнима. Ова струја одбацује сваки дијалог између православних и неправославних. По њој, дијалог са неправославнима не само да није пожељан, него је чак и штетан.
Ипак, превладава мишљење да је дијалог православних и неправославних могућ и потребан. Заправо, то је став који је на неки начин био присутан од самог раскола у XI веку. А када су се у XVI веку родиле верске деноминације изникле из реформације, православни су и са њима повремно водили дијалог. Та струја мишљења нашла је своје озбиљење у чињеници да су скоро све православне помесне цркве чланице Светског савета цркава (енг. World Council of Churches, фр. Conseil œcuménique des Églises).
3. Католички екумeнизам
Модерни екуменизам се појавио унутар протестантизма у другој половини XIX века. Њeгово исходиште је протестантска мисионарска пракса. Наиме, протестантске мисије су постепено дошле до закључка да је боље да срађују у мисионарском подухвату него да се међусобно такмиче за обраћенике. Резултат те свести јесте одржавање „Светске конференције мисија” у Единбургу 1910.
Према протестантском екуменизму Католичка црква је била у почетку непријатељски расположена. Убеђена да је једина права црква, екуменизам је испрва одбацивала. Папа Пио XI (1922-1939) осудио је екуменизам у енциклици Mortalium аnimos (6. јануара 1928). У њој је папа забранио католицима да суделују у екуменским сусретима, страхујући да би то довело до црквеног релативизма.
Ипак, Католичка црква је постепено променила став. Промена става је озваничена на Другом ватиканском сабору (1962-65). Тада су протестанти од „јеретика” („haeretici”) постали „одвојена браћа” („fratres seiuncti”). Од тадa Kатоличка црква признаје вредност екуменског дијалога и сарадње. Одобрење и подстицај на екуменизам дају саборски многи документи, а посебно: „Светло народа” (Lumen gentium, 1964), „Обнова јединства” (Unitatis redintegratio, 1964), „Источне цркве” (Orientalium ecclesiarum, 1964) и „У наше време” (Nostra aetate, 1965). Екуменском дијалогу дала је подстрек и папска енциклика „Да буду једно” (Ut unum sint, 1995).
И поред тога, Католичка црква није чланица Светског савета цркава, него само њен посматрач. Постоје начелни и практични разлози за то. Начелно, Католичка црква себе сматра једином аутеничним црквом, па не осећа потребу за екуменским удруживањем на такав начин. Практично, она има више верника него све чланице ССЦ заједно, па стога сматра да би у тој организацији била неадекванто представљена.
И поред тога, Католичка црква је екуменски врло активна и – уопште узев – у томе има успеха. Најочитији је тај што се њен имиџ у јавном мнењу поправио у односу на период пре прихватања екуменизма.
-
Протестантски екуменизам
Углавном су протестанти творци савременог екуменског покрета, па се стога екуменизам често поистовећује са том формом екуменизма.
Екуменски дијалог је стар колико и реформација. Сâм Меланхтон – десна Лутерова рука – остварио је контакт са цариградским патријархом Јоасафом II (1555-1565) са сврхoм остваривања црквеног јединства. Покушај није успео, али су покушаји сједињења протестаната и са католицима и са православнима настављени.
Модерни екуменски покрет родио се у крилу протестаната. Кулминирао је стварањем Светског савета цркава 1948. у Амстердаму. У настанку овог савета учествовали су и неки православни митрополити и епископи, укључујући и нашег епископа Иринеја Ђорђевића (1894-1952). Још већи допринос екуменском покрету дали су Сергије Булгаков (1871-1944), Георгије Флоровски (1893-1979), Александар Шмеман (1921-1983), Јован Мајендорф (1926-1992) и други Руси. Будући да је седиште ССЦ у Женеви, овај тип екуменизма често се назива женевски екуменизам.
-
Екуменизам и СПЦ
Скоро све православне помесне цркве приступиле су ССЦ. Једна од последњих је била СПЦ (1965). Повремно се чују гласови да СПЦ треба да из њега изађе, али они су у мањини. Превладава мишљење да дијалог треба одржавати не губећи свест о јединству Цркве.
Православну екслисолошку свест обликује никејско-цариградски символ вере у коме се исповеда вера у „Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”. На основу те свести произилази и став према црквеном јединству. Тај став је јасно изнео Јован Брија у „Речнику православне теологије” приметивши да је јединство цркве „од Бога дато и чува се историјски и видљиво у Православној цркви. Шизма се не налази у унутрашњости Цркве него у раздвајању хришћанских конфесија недељиве Цркве, која се налази у непосредном континуитету са Апостолском и патристичком Традицијом” (стр. 144).
-
Закључак
Постоје три типа екуменизма. Имајући у виду хронологију, могло би се рећи да постоји православни екуменизам, протестантски и католички.
Православни је антички по пореклу и подразумева сарадњу помесних православних цркава. У наше доба став Православне цркве по питању екуменизма није јединствен. Јединственији став може се очекивати тек после Свеправославног сабора који је заказан за 2016.
Протестантски екуменизам је екуменизам како се у највећем делу света он и схвата: као сарадња свих хришћанских деноминација. Овај тип екуменизма оличава Светски савез црква у Женеви.
Католички екуменизам је појава углавном после Другог ватиканског концила. Он са једна стране подразумева католички ексклузивитет, а са друге сарадњу са другим хришћанима.
У нашим условима екуменски дијалог није скопчан само са црквеним односима, него и са државним и националним. Код нас се дијалог Православне и Католичке цркве, уопште узев, доживљава и као дијалог Србије и Хрватске, тј. Срба и Хрвата, што га отежава до граница немогућности. И поред свих проблема, он је могућ и неопходан.
Библиографија
- Биговић, Радован, „Црква и друштво”, Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ, Београд; Заједница Свети Никола, Париз, 2000.
- Брија, Јован, „Речник православне теологије”, Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ, Београд, 1999.
- Вер, Тимоти, „Православна црква и поновно уједињење свих хришћана”, у: „Православље између неба и земље”, Градина: часопис за књижевност, уметност и културу, бр. 10, 11. и 12, Ниш, 1991, стр. 68-79.
- Драговић, Р., „Патријарси на Босфору”, у: „Вечерње новости”, Београд, 16. март 2014, стр. 6.
- Драговић, Раде, „Црква хвата корак, али полако”, у: „Вечерње новости”, Београд, 9. јун 2013, стр. 6.
- Драговић, Раде, „Цркве између два календара”, у: „Вечерње новости”, Београд, 9. фебруар 2014, стр. 6.
- „Други ватикански концил: документи”, 6. издањe, Kршћанска садашњост, Загреб, 2002.
- Јањић, Сава, „Екуменизам и време апостасије”, Епархија рашкопризренска, Призрен, 1994.
- Јовановић, Мироје, „Пар теза о нападима на СПЦ”, у: „Данас”, Београд, 19. мај 2015, стр. 10.
- Коларић, Јурај, „Екуменска трилогија”, Прометеј, Загреб, 2005.
- Костић, Лазо М., „Католички Срби”, Добрица књига, Нови Сад, 2000.
- Mиз, Роман, „Увод у теологију екуменизма: нацрт уџбеника”, LDIЈ, Ветерник; Гркокатоличка парохија св. ап. Петра и Павла, Нови Сад, 2001.
- Mилин, Лазар, „Црква и секте”, 6. књига из серијала „Научнo oправдањe религије: апологетика”, Епархија жичкa, Београд, 1986.
- Милошевић, Зоран, „Друштвена доктрина Римокатоличке цркве”, Институт за политичке студије, Београд, 2001.
- Mилошевић, Зоран, „Екуменизам и Српска православна црква”, у: „Црква, наука и политика”, Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву, Источно Сарајево, 2005, стр. 124-147.
- Николић, Марко, „Екуменски односи Српске православне и Римокатоличке цркве 1962-2000. године”, Службени гласник, Београд, 2011.
- Поповић, Јевсевије, „Опћа црквена историја”, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци, 1912.
- Поповић, Јустин, „Православна црква и екуменизам”, Манастир Хиландар, Солун, 1974.
- Поповић, Јустин Сп., „Светосавље као философија живота”, без издавача, без места, 1953.
- Самарџијa, Благојe, „Eкуменизам: решењe или промашај?”, 2 тома, Препород, Београд, 1998. и 1999.
- Слијепчевић, Ђоко, „Историја српске православне цркве”, I-III, БИГЗ, Београд, 1991.
- Спалајковић, Мирослав, „Мисија Србије: политичко завештање српском народу”, Друштво „Нова искра”, Београд, 2010.
- Ћоровић, Владимир, „Историја Срба”, И. П. Иванишевић; И. П. Логос-арт, Београд, 2004.
Опрема: Стање ствари
(Српски културни клуб, 19. 9. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5JX