(Регнум, 14. 9. 2015)

Прво је била реч и ту реч треба цитирати.

Током боравка на Криму са бившим премијером Италије, Силвијем Берлусконијем, председник Русије, Владимир Путин, предложио је да се недалеко од националног парка „Таврически Херсонес“ оснује историјско-културни центар хришћанства.

„Таврически Херсонес“

„Ми имамо идеју и јуче сам о томе разговарао са господином Берлусконијем, да негде, овде близу, да не смета Севастопољу, оснујемо историјско-културни центар хришћанства“ – рекао је шеф руске државе и истакао, а то је веома важно, да има у виду центар „не само православља, него свих праваца хришћанства“.

Берлускони је подржао идеју: „Мислим да је читав кримски крај веома леп. На мене је све оставило веома јак утисак: и природа, и море, и планине које се уздижу на стотине метара, импресиван су колорит за читав пејзаж. Гледајући све ово – дах ми застаје! Председник Путин ми је показао веома интересантна места, на пример, ово место где се сада налазимо, са којег је фактички  кренула христијанизација читаве Русије. Веома ми се допада идеја да се овде оснује историјско-културни центар. Видим, наравно, да предстоји много посла. Ако господин Путин буде сматрао потребним, ја сам спреман да овамо пошаљем италијанске архитекте да, можда, помогну или да обезбеде италијанску вегетацију да би се помогло разумевању значаја овог места које то свакако заслужује“.

Господин Берлускони пореклом је из Италије, у Италији је Рим, а у Риму – Ватикан, мала држава, чији се утицај, ипак, распростире на читав свет. Наравно, италијански премијер памти да је некада његова престоница дала назив читавој империји која је тада владала нама познатом људском цивилизацијом, чије наслеђе се налази у основи данас постојеће културе човечанства и чији чиновник се помиње у основној књизи хришћана – у Јеванђељу.

Да није било Понтија Пилата који је тако очајнички покушавао да спаси Господа Исуса Христа и који је претрпео фатални неуспех, ко зна како би се писала историја хришћанства и Крима.

У та давна времена, Крим је био место изгнанства преступника, дивље место где, како су писали Херодот, Плиније, Страбон и Птоломеј, „живе Таври од разбојништва и рата“. Сурова паганска нарав, приношење жртава, стални разбојнички напади, чинили су  Крим – Тавриду местом које је у очима цивилизованих Грка и Римљана било погодно само за кажњавање затвореника.

Берлускони и Путин на Криму

Али, тако је било само док овде није доспео као осуђеник на изгнанство, папа римски Климент I, наследник Светог апостола Андреја Првозваног у мисионарском служењу на земљи која је касније постала Рус – Русија. Пошто је стигао у место изгнанства , папа Климент „нађе тамо више од две хиљаде хришћана“. За то време (крај првог века после Христовог Рођења) та огромна  православна заједница састојала се делом од прикривених хришћана преобраћених у веру још у време апостола Андреја, а делом од прогнаних осуђеника.

Крајем првог миленијума од Христовог Рођења, када је хришћанство још било јединствено, Крим је постао место крштења Светог равноапостолског  кнеза Владимира од којег рачунамо историју хришћанства нашег народа.

Због особености историјског процеса, руско хришћанство се у неком тренутку преместило у Москву и Кијев. Међутим, данас нови Владимир обнавља правду.

Кијев је кренуо на другу страну, а Москва, уз сво поштовање Тројице-Сергијеве Лавре и преподобног Сергија Радоњешког, може да понуди само историју хришћанства у време Орде и најезде страних освајача. Зато су за нас важни Крим и Херсонес, наш „Јерусалимски храм“, наше светилиште које омогућава Русији да своју историју рачуна од почетка Христовог Рођења и да у свом темељу има наслеђе древног Рима и Грчке.

Крим је још више потребан руском православљу и Руској православној црви пошто ће јој омогућити да савлада затварање у уским еволутивним границама такозваног „Руског света“ и да изађе из замке омеђености „Москва-Трећи Рим“, која је руско православље закључала у опкољеној тврђави.

Али, зидови те тврђаве давно су се срушили, време је да се изађе на слободу да би се претендовало на позиције центра Васељенског православног света које сада не баш заслужено држи Фанар.(византијски део Истанбула са резиденцијом Константинопољског патријарха, прим. прев.)

И ради тога је Руској православној цркви потребан свој Ватикан.

РПЦ је још увек заробљена у стаљинском моделу. Тај модел није стваралачки, он не дозвољава православљу и православној мисли да се развијају због чега вера постаје проповед култа и обредних обичаја. Сем тога, треба само нека држава – и то јасно видимо на примеру Украјине – да  се супротстави Руској Федерацији, па да РПЦ са идеологијом Руског света почиње да доживљава неуспех, а локалне епархије да размишљају о аутокефалном постојању, полажући наде у Константинопољ.

Међутим, концепцији Руског света у црквеном смислу треба супротставити концепцију „Православног света“, јер се руско православље не ограничава границама бивше руске и совјетске империје. Руски православни мисионари долазили су до Америке, а парохије руског православља постоје скоро на свим континентима.

Крим изгледа као идеално место за стварање православног Ватикана.

Изглед текста на сајту Регнум.ру

Као прво, полазећи од његове историје из времена још неподељеног хришћанства. Друго, то полуострво могло би да претендује на сакрално значење нове Византије, а Света столица добила би себи равног партнера по питању христијанизације света, латентно се ослањајући и на могућности Руске државе што себи не може да дозволи Фанар.

Сасвим је могуће да би Ватикан и папа римски Франциско дали подршку том православном Ватикану, поред осталог и предајом византијских светиња које се сада налазе код католика.

Ипак, Руска православна црква треба прва да покрене иницијативу, не може држава уместо ње да реши тако важно питање.

Време ће показати да ли ће она то и учинити.

Превела Ксенија Трајковић

(Факти, 17. 9. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5II

Categories: Преносимо

Tags: Ватикан, Владимир Путин, Крим, РПЦ, Силвио Берлускони, Станислав Стремидловски