Судбина ћирилице у 21. веку је прилично неизвесна јер већина људи има навику да користи латиницу. Иако не постоје никакве препреке да се ћирилица користи чак и у модерном, информатичком свету, она полако губи битку.
Готово да би се могло рећи да у разговорима о ћирилици постоји консензус око две ствари. Треба јој скинути баласт политизације и, друго, не може се говорити о очувању, односно спасавању ћирилице при садашњем односу према писмености и култури као таквима.
Да бисмо спасавали ћирилицу, морамо се побринути за спас културе, слажу се Матија Бећковић и Душан Ковачевић.
На питање како увести ћирилицу у 21. век, Матија Бећковић каже:
– Већи је проблем како увести нас у 21. век, а ћирилица је ушла захваљујући Билу Гејтсу. Овде се пуно причало о томе да ћирилица није за нову еру, а испоставило се да нисмо ми.
Људи који познају нове технологије доказали су да су у том технолошком смислу ствари врло једноставне. Кад може кинеско, јапанско и не знам која све писма, зашто не би могла ћирилица. А кад би знали да на свету већи број људи пише ћирилицу него латиницу увидели би да ћирилица неће страдати ако је ми не зарезујемо… Тешко њој кад би од нас зависила – у свом стилу коментарише Матија Бећковић.
Oпстанак
Славни писац Душко Ковачевић је свој исказ о ћирилици насловио „Судбина народног писма”. Он сматра да је питање ћирилице суштински везано за наш кључни, горући проблем.
– Брига да се наше ћирилично писмо очува све је тежа и са годинама и деценијама које долазе та борба ће бити скоро немогућа. Краткорочно гледано, ми данас, у овом очају и беди која нас је као народ снашла, можемо да донесемо неке законе за спас ћирилице, али оно што је суштина проблема нашег писма везано је за опстанак нашег народа који пише и говори та већ поприлично заборављена слова – наводи Душан Ковачевић.
Чувени драмски писац каже да су могуће повећане мере опреза у школству – повећање броја часова српског језика са посебном пажњом посвећеном ћириличном писму.
– То може и то је потребно, али оно што школски систем не може, а што је дужност и брига државе, почива у чињеници о катастрофалној демографској статистици. Подаци говоре да нас је сваке године мање за око 50.000 становника. Преведено на ћирилицу; у односу на укупан број становника који се изјашњавају као Срби (и куну се да пишу ћирилицом) до 2050. године биће нас мање за око 1,5 милиона.
То значи одумирање једне четвртине азбуке. Ако би се то нестајање наставило само том простом прогресијом, за 200, 300 година нестао би цео народ који је некад, не тако давно, писао неким чудним језиком сачуваним у стакленим витринама музеја за изучавање изумрлих језика са посебно издвојеним рукописом романа посвећеног неком каменом мосту, званом ћуприја, романа који је пре 385 година награђен Нобеловом наградом – објашњава Ковачевић.
Породица
По његовим речима, очување ћирилице може се остварити једино и само очувањем народа, а то значи породице, а то опет значи да је прва и највећа обавеза и брига државе, брига о младима и њиховим породицама.
– У противном, шта ће нам путеви и коридори који ће се ужелети Срба, али Срба више бити неће. Данашњи уредник „Блица“, велики господин Новак Ђоковић, млад, паметан и за пример и чуђење озбиљан човек, са супругом Јеленом води фондацију која је препознала овај проблем и која посвећује пажњу деци и генерацијама које ће очувати и Србију и ћирилицу – закључује Душан Ковачевић.
Како увести ћирилицу у ново дигитално доба
Новак каже: Не само да је ћирилица део нашег идентитета, него је то писмо којим су написане све наше књиге, тапије, крштенице и заклетве. Ако бисмо то писмо заборавили, не бисмо могли прочитати своју личну карту, постали бисмо неко други, рекао је једном Матија Бећковић. Морамо да сачувамо наше писмо, али то неће бити нимало лако.
Ћирилица без проблема и у информатици
Др Горан Воротовић, стручни сарадник на Машинском факултету, појашњава да оперативни системи не представљају проблем када је реч о коришћењу ћирилице у информатичком свету. За све озбиљније платформе оперативни системи подржавају ћирилицу.
– Технички не постоји никакав проблем да се ћирилица као таква користи у информатичкој сфери. Друга је ствар што људи немају навику да користе ћирилицу и читава та информатичка сфера је углавном обојена латиницом. И не само информатика. Изађите напоље, погледајте излоге, билборде, свуда око нас је латиница, подсећа Воротовић.
Он каже да не мора да буде тако. Као добар пример коришћења ћирилице наводи Машински факултет.
– Веб-сајт и интернет презентација су на ћирилици. Све апликације, како за нас тако и за клијенте факултета, на ћирилици су. Наравно, постоји и део на енглеском језику, али мислим да је то прави пут како да сачувамо ћирилицу. Свака јавна институција би морала да има такав софтвер. Што се тиче неких изузетних ствари, софтвера за рецимо пројектовање или прорачуне, они су на латиници, на страном језику, и то се засад не може избећи, али оно на шта можемо да утичемо јесте да у свим осталим ситуацијама више користимо ћирилицу – закључује Воротовић.
Тања Њежић/Невен Џодан
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5GF
Categories: Преносимо
ЛАТИНИЦУ (ХРВАТСКУ ГАЈИЦУ) ПРВИ ПУТ ЈЕ УНЕО ОКУПАТОР У СРБИЈУ 1916. ГОДИНЕ И ЊУ СУ ПОСЛЕ НОВОСАДСКОГ ДОГОВОРА (1954) “ОДОМАЋИЛЕ” СРПСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ НА ШТЕТУ ЋИРИЛИЦЕ
Не губи ћирилица трку и битку. Битку губимо ми Срби које су наше институције смишљено, плански, по налогу полатиничиле. Остало је још нешто изузетака у Србији на ћирилици. Институције државе и лингвистике неће да реше питање писма у српском језику (једноазбучје) како је то питање решено у целој Европи и свету, Не може да се спасе ћирилица поред постојања уведеног параписма, алтернативног писма за замену ћирилице. Ћирилици мора у језику Себа да се врати пуни суверенитет, какав је био у Србији у језику Срба све до окупације у Првом светском рату. Хрватску абецеду (гајицу) Србима су у Србију први пут донели окупатори. И ту су наметнуту латиницу од окупатора касније српски лингвисти увели као “друго писмо”. И тако су сасекли српску азбуку до данашњих изузетака у десетак процената у јавној и општој употреби у писању српског језика.
ЋИРИЛИЦА ЈЕ ПОДЕСНИЈЕ ПИСМО ОД ЛАТИНИЦЕ ЗА ПРИРОДУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Ћирилица, као квалитетно писмо које има више предности у односу на хрватску гајицу у писању српског језика, није ни у чему проблематично писмо. Да је проблематично, и Руси, и Бугари и сви други народи који се служе ћирилицом у свом језику морали би увести латиницу. Ни у ком погледу ћирилица није мање подесно писмо од латинице. напротив, за природу српског језика ћирилица је вишеструко подеснихје писмо.
Бећковић: “…А кад би знали да на свету већи број људи пише ћирилицу него латиницу увидели би да ћирилица неће страдати ако је ми не зарезујемо…“ Прави аргумент из бирцуза – после доста попијених шприцера. Стварно се човек мора запитати да ли му је врана дефинитивно мозак попила? И тиме он мисли да “аргументује“ одбрану ћирилице??? Боље да је такви не бране.
Нема говора ни о каквом “ми“, и нашем зарезивању – него о “они“! У Србији је ћирилица систематски и плански потиснута на маргину. А ко су то “они“? Па, то су и он и његови пајтоси из САНУ, из Матице Српске, па онда све они проституисани српски лингвисти, али на првом месту: српске власти (политичка “елита“).
Све друго у овом тексту, мада је у принципу у реду, промашује оно што је у овом тренутку најбитније (а то све друго, ма како важно, може доћи на ред тек после решавања најглавнијег питања).
Треба утувити у главу ово: на првом месту би требало спасавати српску ћирилицу од тоталне пропасти и њеног нестајања из јавне комуникације. Како? У принципу- лако:
1. Да Матица Српска промени правопис српског језика и уведе једноазбучје (ћирилица);
2. Да држава законским мерама осигура повратак српске ћирилице на место у јавној комуникацији какво имају бугарска ћирилица у Бугарској и грчки алфавит у Грчкој.
Ни српски лингвисти, ни српска политичка елита (државни врх) нити су вољни, нити су за то способни – а и они који би били, не усуђују се да то ураде. Закључујем: све што се на ту тему пише у малобројним српским ћириличним медијима је ефикасно колико и оно “трла баба лан да јој прође дан“.
Жао ми је – али тако је, а када и да ли ће се променити…..?
Плашим се да до повратка српске ћирилице на место које би требало да јој припада, и које је имала до 1945 г. више не може доћи – и то не због “злог и пакосног“ Запада, него због тога што се – за разлику од Бугара и Грка који су упркос свему очували националну самосвест и који су у ЕУ, а којима нико у њој не намеће и не може да наметне латиницу, та српска национална самосвест– кичма националног идентитета код Срба изгубила. Отуда и незадрживо напредовање латинице.
“Што се тиче неких изузетних ствари, софтвера за рецимо пројектовање или прорачуне, они су на латиници, на страном језику,” (из текста)
Није ми овде јасно шта је на латиници, а шта на страном језику; али, ако се мисли да то што је на страном језику је на латиници, не видим каквог проблема ту има (наравно, и то је тачно само за неке стране језике, јер има доста оних који су нелатинични), и зашто се често то умеће тамо где му није место.
Страни језици имају сваки своје писмо и то нема нимало везе с проблемом који наш језик ИМА С ДВА ПИСМА. Некоме може да представља проблем што програм који користи није преведен на српски, али, опет, с писмима то нема никакве везе.
Ствар постаје важна за нас тек када се програм преведе – на којем писму је објављен.
Званични сајт Новака Ђоковића http://www.NovakDjokovic.com је на латиници.
НАВИКА НАРОДА НА ТУЂЕ ПИСМО ЈЕ ЈЕДНА МУКА, А ОДВИКА ЈЕ СТО МУКА
Кратко и јасно. Српске институције државе и лингвистике неће да примене светску праксу и да врате српској азбуци суверенитет у писању језика Срба. Дакле, институције неће, иако их на то обавезује чак и уставна одредба у Члану 10.
СВЕ СЕ ЗНА ИЛИ МОЖЕ ДА СЕ НАУЧИ, АЛИ СРПСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ НЕЋЕ НИ ДА ЗНАЈУ НИ ДА НАУЧЕ
У таквој ситуацији (кад институције неће) српски народ смишљено већ дуго навикнут од институција на туђе писмо као “своје”, не може сам д врати живот српском писму. Јер, нити у свету постоји било где још наш случај решења питања писма у свом језику у двописму, нити постоји игде случај да је народ сам вратио своје писмо самоиницијативно. У враћању живота писму ћирилици код Срба све је, дакле, у рукама институција.