Одабир животног сапутника, то јесте брачног друга уопште није једноставан. Заљубљеност додатно компликује ову животну одлуку, јер као што је опште познато оно се дешава из нама непознатих разлога. Често нас чини слепима и неразумнима, а у сваком случају неспособнима за праву процену личности у коју смо заљубљени. Када смо заљубљени нисмо у стању за потпуно рационалне процене. Зато пре него што се неко одлучи за брак, неопходно је да себи ипак постави нека питања:
- Шта ми се свиђа, а шта ми се не свиђа код њега/ње?
- Које су његове/њене добре особине, а које оне мање добре?
- Какви су његови/њени интереси и животни циљеви? А светоназор?
- Да ли се разликују наши системи вредности?
- Да ли он/она жели децу?
- Да ли ће временом све више личити на свог оца/мајку?
- Да ли би било лепо дочекати старост са том особом?
- Да ли сам опуштен/а у његовом/њеном друштву?
Мењати можемо само себе
Овакво преиспитивање је изузетно важно, јер млади људи (па и они старији који то још нису научили)требало би да знају како је илузија у коју сви верујемо у стању заљубљености та да ћемо својом љубављу, оданошћу, стрпљењем, или можда приговорима, критикама, упозорењима код вољене личности променити оно што нам се не свиђа или што нам смета. Али, то се по правилу не дешава.Сви покушаји мењања другог човека, а посебно вршења насилног утицаја изазива жесток отпор и у принципу се завршава трагично. То посебно вреди за особине личности које су до доба када се улази у брак већ оформљене. Тако, на пример, неуредна особа неће постати уредна, штедљива се неће претворити у расипну, ако неко увек касни, тешко да ће променити свој однос према времену.
Љубав и заљубљеност као небо и земља
Без обзира да ли су под притиском да уђу у брак или нису, млади људи често не разликују заљубљеност од љубави. Осим што заљубљеност веома брзо проглашавамо љубављу, понекад се дешава да се заљубљујемо у људе који нам се уопште не свиђају (на пример, у бахате, површне и неодговорне особе), верујући како ћемо то већ некако променити. Када не бисмо одмах сами себе уверавали како је то баш онај прави/она права и када бисмо пустили да се наши односи развијају постепено, дали бисмо себи шансу да тачније препознамо своја и његова/њена осећања, као и заједничке интересе, вредности, циљеве и планове.
Школа за брачни живот?
Осим тога, млађе генерације не знају баш много о животу у двоје и обавезама које доноси такав живот. Није чудно што не знају, јер их у принципу нико томе и не подучава, па им је једина „школа за брак“ учење по моделу односа какве су имали њихови родитељи. Чак и када су родитељски односи били складни и дуготрајни њихова вредност је за данашње услове живота такође доведена у питање. То не значи како неке особине брачног друга као што су приврженост, узајамно поштовање, верност, пожртвованост, оданост и сл. данас нису цењени, али при томе треба узети у обзир чињеницу да се у данашње време живот у брачној заједници одвија по сасвим другачијим правилима од оних која су владала пре двадесет и више година. Ако су родитељски односи били лоши или на граници подношљивог, тада је модел по којем су млади људи обликовали своја очекивања од живота у браку, свакако далеко од пожељног.
Ах, те обавезе и родбинске везе
Хтели ми то или не, склапање брака ставља пред супружнике броје дужности и (оба)везе које се тешко мире са спонтаношћу тек расцветале љубави. Ко год ступи у брак убрзо увиди да се није венчао само са вољеном особом, већ и са њеном родбином и средином из које потиче. Веома често брачни парови буду на великим мукама баш зато што се једно од њих или обоје нису могли споразумети са родбином оног другог.
Постоји класичан конфликт између снаје и свекрве. Признаћете да су ретке мајке, посебно оне које имају сина јединца, а које више или мање свесно не осећају како им је “нека тамо” отела сина. Оне су унапред сигурне да будућа снаја неће моћи прихватити њиховог “малишу” онако како само то оне знају. Сигурно ће вам звучати чудно, јер се о томе слабо говори, али велика већина мајки никако се не мири са чињеницом да би њихов син могао да буде сасвим срећан са неком другом женом. Оне то доживљавају као издају материнства. Када неке од њих напослетку морају да се помире са истином да је њихово син сасвим срећан и задовољан са својом изабраницом, оне подсвесно у томе виде издају и незахвалност. И не да свекрва на томе није захвална снаји, него је на њу кивнија него да је син стварно несрећан. Препреке брачној љубави не представљају само свекрве. Једнако комплексно понашање показују и очеви својих мезимица у односу према зетовима. Иако је дата скица стереотип ипак се у њој не крије ништа волшебно осим чињенице да су родитељи своје деце, посебно ако је јединац/јединица у питању, заузели несразмерно велико место у њиховом емоционалном животу и нису у стању да ту своју љубав деле са снајом или зетом. Осим тога, без обзира на учесталост и сличност оваквих породично незрелих односа, свако уопштавање треба узети са резервом и свешћу да увек изузеци потврђују правило, ако оно уопште данас постоји. Иако се на њих мање указује сигурно су једнако толико бројни и родитељи чији је однос према супругу или супрузи њихове деце негујући, здрав и без икакве патологије. Али, што каже један познати неуропсихијатар пошто се ми бавимо више патолошким случајевима онда смо увек у опасности да од тог ненормалног немамо отклон и да га изведемо као образац нормалности.
Када брак постаје мрак?
Без обзира на пол ми данас веома љубоморно, може се рећи болесно чувамо своју независност. Занимљиво, али на почетку брака на њу се уопште и не мисли, супружници су спремни да све деле једно са другим. Обоје занесењачки верују да ће њихов брачни живот бити тако интензиван да неће бити места жаљењу што он посве апсорбује индивидуални живот. Истини за вољу, мушкарац се ретко када одриче тог индивидуалног живота. Напротив, он рачуна на то да ће тај његов индивидуални живот постати и живот његове супруге. Понекад делује да се већина жена без тешкоћа и већих проблема прилагођава мужу. Васпитање и култура које су наслеђивале девојке дуго времена није подразумевала неговање њихове особности и личних потреба. То свакако није случај са савременом и образованом женом. Она има своја хтења, идеје, усмерења, изграђене ставове и свој укус; и наравно да жели у брачној заједници да учествује у оплемењивању односа. Многи мушкарци начелно, боље рећи теоријски, прихватају такво схватање брачног живота, али искуство показује да проблеми због тога ипак не бивају сасвим једноставни. Тако се данас, на жалост, брачне заједнице све чешће претварају у права мала ратишта у којима се обистињују Иљинове речи да “срце постоји само за глупаке; да га паметни људи не узимају у обзир и не подлежу његовим сугестијама. Да је савест измишљотина светаца којом се заносе само сентиментални људи; само за живот неспособни фантазери дрхте пред тим привидом врлине. Да је вера застарела и постала остатак прошлости, те се може опростити само наивним и непросвећеним људима, а умни и образовани могу само да се претварају да су верујући, а и то само онда када им је у интересу и из лукавства.”
Различитости као изазов
Иако уздрмани и даље су на снази обичаји који бар донекле подразумевају да супружници излазе заједно и да посећују исте пријатеље. Често пута то и није тешко, јер се љубав родила захваљујући истим укусима и циљевима. Али, да би љубав била аутентична, таква истоветност уопште није нужна. Под условом да супротности нису непремостиве, разлике могу једнако колико и сличности да продубљују узајамну љубав. Изразито слабе и нарцисоидне личности траже у другоме одсјај свога ја и потврду самих себе, док су снажне и уравнотежене личности увек усмерене према другоме, у којем увек обитава Други, то јесте неко са ким је могућ изграђујући однос и дијалог. Све у свему, неоспорно је да данас и мушкарци и жене у браку могу наћи срећу и (само)остварење, ако им пође за руком да личну самосталност ускладе са неминовностима свакодневног живота и захтевима брачног заједништва.
(Духовна терапија, 14. 9. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Fp