Рим – излет за „понављаче“?

Изрека која увек буди пажњу јавности, „Сви путеви воде у Рим“, узгред, некако скрајнуто поменута је у београдским медијима, као да се унапред знало да „Тома без земље“ не може никако надмашити свог претходника као гост у Ватикану, иако је то заправо прва посета једног српског председника! Стога је неопходно подсетити на југословенско-ватиканске сусрете, јер српских до сада није ни било, али су увек биле видљиве последичне „ситнице“ за Србе.

Када су 1943. године британски колонијални џентлмени постали свесни да ће кичму фашистичке Немачке и њених сателита ипак сломити совјетски војник, одлучише да хитно подузму дугорочне кораке да се не оствари њихов вишевековни страх од појаве руских ратних бродова у Медитерану, а стална база им на Јадрану.

Зато се у раздељеној Југославији, за подршку одабра група која себе назива НОП (Народно – ослободилачки покрет) а предводи је Josip Broz Tito, бивши подофицир КуК казнене експедиције против Србије у Великом рату. Енглески су џентлмени знали и да Broz баш не ужива велику подршку у Москви, а најближи сарадници су му изабрани послушници, који увек имају само његово мишљење као свој став.

(Напомена – британски избор у сличности односа према вођи није случајност.)

Иако је антифашистичка ЈВуО (Југословенска војска у Отаџбини) била члан савезничке коалиције а влада била у Лондону, приоритет дугорочног британског интереса био је ипак јачи.

Не случајно, утаначен је сусрет Винстона Черчила, британског премијера, отворено доказаног србомрсца и Тita, као будућег извођача радова у операцији припреме југословенског простора пре доласка ослободилачке совјетске армије, која ломи фашистичку кичму на путу за Берлин. Утаначен је и тајни сусрет са РКЦ папом, доказаним заштитником хрватских фашиста.

Стари антисрпски савезници Ватикан и Лондон нађоше лако заједнички језик, те успешно нађоше заједничког изабраника за прљаву антисрпску работу.

Наводни комуниста Broz, своје обраћање папи почео је речима „Говорим Вам као Хрват и католик“ а тема дијалога беше проблем са хрватским фашистима, који починише геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Дакле, два католика успешно нађоше заједнички језик да се договоре да постојећа НДХ не буде кажњена после антифашистичке победе, и да се њена територија максимално очува а почињени злочин свакако релативизује. О српском и јеврејском опљачканом злату које је већ било у Првој ватиканској банци нису расправљали а и чему, власници су ионако мртви а папири нестали нетрагом током транспорта из Загреба за Рим, у организацији младог РКЦ свештеника Крунослава Драгановића успешног питомца ватиканског завода „Св. Јеронима“.

После тајне посете папи за коју су знали само енглески џентлмени и Владимир Велебит, лични Brozov преговарач са усташама, објављене су фотографије сусрета Черчил-Broz из Напуља, али и текстови о наводним злочинима ЈВуО, која злоставља „мирно“ муслиманско и хрватско становништво у БиХ.

Додуше, претходни злочини тога „мирног“ становништва над Србима нису поменути, „ситнице“ не треба да плене пажњу читаоца или слушаоца, старо је новинарско правило, поготово код енглеског новинара.

После победе над фашизмом у Југославији, договор папе и Broza успешно је проведен. Уз помоћ друга Милована Ђиласа, партијског арбитра за разграничење, територија бановине Хрватске успешно је очувана на српску штету. Барања, иако никада није била у саставу троједнице, додељена је као његов кумовски поклон новорођеном сину генерала Ивана Шибла.

Неколико српских интелектуалаца који јавно изнеше две „ситнице“, да је то део Војводине и да се као покрајина у новембру 1918. изјаснила за уједињење са Србијом, успут је зарадило дужи боравак у „летовалишту Сремска Митровица“, чији комфор су комунисти упознали у краљеви ни Југославији.

Хармонични односи папе и Broza нарушени су немилом епизодом Stepinac, те је дошло до прекида дипломатских односа који су тек у време чехословачке кризе обновљени.

Друга посета Ватикану друга Broza, као антисрпску „ситницу“ имала је доношење устава 1974. године којим је федеративна држава преведена у конфедерацију а Република Србија у СУЖАС (сужена Србија). Србима који живе у другим републикама приређен је ужас!

„Ситница“ је и да је Ватикан као држава први признао незаконито сецесијом осамостаљене бивше републике Словенију и Хрватску, у распаду Југославије последње деценије XX века!

Без да консултује тадашњу државу СРЈ (Савезна Република Југославија) донео је Ватикан одлуку о административном прекомпоновању и створио Међународну бискупску конференцију Св. Ћирила и Методија, на простору Србије, Црне Горе и Македоније.

Овом је територијалном организацијом покривена некадашња Бискупска конференција СРЈ.

Ватикан заправо никада није ни признао Косово и Метохију у саставу Србије, увек је задржавао своју територијалну поделу пре 1912.године, тако да је сада у новоствореној Међународној бискупској конференцији Св. Ћирила и Методија установљена Апостолска администратура за Косово са седиштем у Призрену, а администратор је бискуп монсињор Dode Gjergji. Ова администратура не ослања се на Београдску надбискупију, већ на Скопску бискупију и гркокатолички егзархат за Македонију, чији је старешина бискуп и егзарх монсињор Кирил Стојанов.

Ватикански млинови никада нису престали да мељу у српским земљама, а сада успешно мељу и међу косовским Шиптарима, и може се наслутити визионарски потез Ибрахима Ругове да у Приштини додели простор за изградњу највеће католичке богомоље на Балкану, копије Миланске катедрале, која сада зврји празна али млинови ватикански мељу и мељу, па ће време своје ипак учинити, надају се у Ватикану.

Није примарни интерес Ватикана да подржи Србију у питању Космета, већ да спречи долазак ИСИЛ на простор који они одавно означише као своју tera misiones а исламска популација ослоњена на богате „инвестироре“ уз вероватну регрутну базу терориста за „белу Ал Каиду“понајмање треба Ватикану!

Да ли су паљења српских светиња по Косову и Метохији рани радови Исламске државе у организацији „добрих“ америчких инструктора, а сада се усавршили па затиру исходиште Хришћанства у Сирији?

Да ли је случајност да баш талијански војници КФОР као католици чувају најистакнутије хришћанске светиње по Косову и Метохији?

Да ли је случајност да ниједна РКЦ богомоља не страда у шиптарском дивљању оног марта који Срби у штампи све више обележавају као паљење америчке и немачке амбасаде, а не као затирање своје духовне и државне баштине?

„Тома без земље“ свакако није замарао светог оца овим питањима, није ред да му као Србин и православац „тешко падне на празан желудац“, како то Срби сликовито умеју да кажу.

Само и Тома и свети отац, ипак заборављају да милионски потомци закланих Срба, Јевреја и Рома нису верници РКЦ те не сматрају да је папа непогрешив, а грех геноцида у ком је прво свештеник РКЦ у Хрвата Алојзије Степинац доказано учествовао, они не праштају.

Екуменска добра намера доброга папе или великодржавничка мудрост „Томе без земље“ у времену када је српски народ пред најтежим искушењем за себе, полуокупиран, расточен у околним нимало пријатељским земљама, притиснут ЕУ „пријатељима“ да понови историјско НЕ и нестане физички са своје земље, оптерећена је само једном „ситницом“, Ватикан ће ипак наставити да мисионари на „својој“ tera misiones, која је најпре нечија Отаџбина.

За Србима свакако неће сузу пустити, ни добри папа Франциско, да га назовемо његовим правим именом јер није Хрват већ Аргентинац, ни доказани „пријатељи“ из ЕУ.

Ипак, „видиоци“ под шљивом у дворишту РКЦ надбискупије Београдске имају тежак задатак, Нострадамус није пијани Србин да му се усни оно предсказање о светом оцу, а Срби оца умеју и да опсују а почесто и да не поштују!

Дао је Нострадамус многа предсказања а Балкан је земља необична – ни тамо ни овамо – али је ипак извесно да ће евентуални папин пут у Србију водити преко Јасеновца и молбе за опрост греха који се опростити и можда мора, али се заборавити не може!

Пре неколико векова почеше РКЦ челници да Москву називају ТРЕЋИ РИМ, уплашени њеним значајем међу православним народима у свету, које је увек штитила од зла свакојаког.

Ни „Тома без земље“ ни добри папа Франциско не одређују маршруту за ТРЕЋИ РИМ, то је суверено право првосвештеника РПЦ, а он није кратке памети да лако заборавља сва учињена зла руском и не само руском народу, од Ватикана.

„Тома без земље“ најпре дугује српском народу одговор на питање, коју је то „ситницу“ донео као препоруку из Ватикана, јер иде време, примиче се нови изборни рок, бирачи су као каћиперка, часком окрену ћурак наопако, још ако је „ситница“ изразито антисрпска и антиправославна, неће Тому искупити ни подизање храма (и то СПЦ) у родној Бајчетини!

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фонд стратешке културе, 15. 9. 2015)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• Римокатолички поглавар добро зна ко је Степинац

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5FZ

Categories: Преносимо