Ево има скоро тридесет година како се борим за спас Мораче са њеним јединственим природним и цивилизацијским благом, пронијевши њено име широм Европе, ако не свијета, побудивши за њу интерес неких знаменитих личности свјетскога гласа као што је Франц Вебер, бесумње највећи еколог нашег времена, или славни византолог Димитрије Оболенски. Наишао сам на веома на позитивну реакцију у Европској комисији по питању очувања Мораче, као и у Унеску по питању њеног уписа у општечовјечанска добра под заштитом те организације. Једино, како су ми у неколика маха рекли званичници Унеска с којима сам био у контакту, као Метчилд Рослер, Ана Сидоренко па и сама садашња Генерална Директорка Ирина Бокова, Морачу треба кандидовати за Унеско од стране Владе Црне Горе, што ова, упркос мојим и мојих сабораца јавним обраћањима, заправо вапајима никако да учини.
Поред бројних чланака, објавио сам три књиге о Морачи наиме Угрожена вјечност Мораче на француском језику L’éternité menacée de la Moratcha (Париз 1997), велики зборник текстова сопствених и мноштва аутора из разних области, насловљен Одбрана Мораче од потопа (2002) те поему Авет потопа на Морачом (2010), књиге доступне на Интернету. Но, како се проклетство с Мораче не само не миче, већ устаљује, а ја зашао у 80-у па ми није свеједно да ли ће иза мене обити потоп да парафразирам чувену ријеч која се приписује Лују XIV, то се опет оглашавам по питању Мораче, сматрајући да сам мјеродаван да то учиним с обзиром на моје досадашње напоре да се Морача спасе. А храбри ме и помисао да у томе имам истомишљеника и сабораца који су се током протеклих дванаестак година редовно оглашавали, поглавито у Дану и Вијестима, као и на мрежи Green Home-a и WWF-a, у одбрану Мораче.
Осим јавних позива за кандидатуру Мораче на листу Унеска, обратио сам се, да ми савјест буде мирнија, почетком ове године са свом потребном документацијом неколиким одговорним личностима у Влади Црне Горе: Игору Лукшићу, Министру Спољних послова и Европских интеграција, Браниславу Мићуновићу, Предсједнику Националне комисије за Унеско, Бранимиру Гвозденовићу, Министру Одрживог развоја и туризма те Лидији Љесар, Генералној Директорки за баштину у Министарству Културе Црне Горе. Иако су ми кроза живот, у саобраћању са њима, одговарале личности највишег формата, велики писци, као Андре Малро (такође Министар Културе током читаве деценије Де Голове владавине с којим се мој разговор из 1969 налази на Youtube-u), затим пјесници и филозофи, нобеловци, црквени великодостојници, високи интелектуалци, угледни универзитетски и медијски људи, – горе поменуте особе нијесу то извољеле учинити па, разумије се, ништа ни предузети у циљу стављања Мораче на Пријемну листу Унеска.
Но, како су Турци изгледа ријешили да одрже ријеч и да не подузимљу поход на Морачу ни као потопитељи или им пак то не иде у рачун, онда се пробало с Азербјечанцима, или краће Азерима, али ни они нијесу испољили интереса. На крају говори се да би власт могла увести у игру Кинезе који су већ притисли Биоче и који би могли бити кобни по судбину Мораче, будући да би они били у стању да за неколике године заравне цијелу Црну Гору и претворе је у равничарску земљу, а некмоли да не потопе Морачу. Шта би то било за њих који су већ почели да заравњују своје планине како би на њима подигли градове или пак да граде вјештачка острва у океану!
Но како су инвеститори за велике бране и електране моментано затајили, онда је власт стала да расписује тендере за мале електране, као у селу Рашку између Доње и Горње Мораче, и у селу Љевиштима под извором Мораче, опет не водћи рачуна ни о геологији ни и о географији, као ни о животу људи у тим мјестима. Нијесам силазио у Рашко да бих се освједочио на лицу мјеста о ту планираној акумулацији, али је акумулација у Љевиштима предвиђена баш у дну великих стрмени којима се Љевишке шуме спустају ка кориту Мораче. Ту се једне далеке кишне јесени, уз огромну тутњаву као да је крај свијета, отворило велико прло с лијеве обале Мораче и лавина снијела огромне количине земље и храстових стабала у речно корито , зајезеривши га током неколико дана све док силна водена маса није уставу провалила. Сличан терен је с десне обале ријеке чијом средином пролази макадамски пут за Љевишта, а који већ ионако скоро сваке године потања и одроњава се. Тако, умјесто да се тај пут до Љевишта а тиме и до извора Мораче, једног од највеличанственијих на европском кониненту, санира, утврди и асфалтира, он се доводи у опасност, као што се доводи у питањe живот људи у том крају. Но и да није тога, мале електране би нашкодиле упису Мораче у свјетску баштину, јер би оне начеле њену нетакнуту природу и загадиле уљима и мазивима њену чисту ријеку, на што опет указују стручњаци.
Ова острвљеност власти на Морачу је утолико непојмљивија што је Морача протиче средином Црне Горе, што је њена жила куцавица, што је са својим притокама, посебно са Мртвицом направила кањоне старе тридесет до четрдесет милиона година, што у тим кањонима расте такозвано ендемско биље јединствено на планети, што многе платијске пећине крију тајну преисторијског човјека који је у њима становао приjе 120 хиљада година, што се на њеним обалама налази најзначајнији историјски споменик Црне Горе, храм на Морачи из средине XIII вијека са својим свјетски познатим неимарством и сликарством, посебно фреском Гавран храни пророка Илију, што је лавра на Морачи духовна и историјска престоница Мораче и Роваца, што са заравни на којој се манастир налази пада највисочији и најславнији водопад у Црној Гори, бијели Светигоре, како вели краљ Никола у свoм Морачком колу, што у Морачи расте свака биљка, цвјета сваки цвијет, успијева свако воће, расте свако дрво, што у њеним густим шумама живи свака звјерка и оглашава се свака птица нашега поднебља.
Наравно да би, због промјене климе у Морачи и Ровцима, настале спречавањем бранама дотока медитеранске струје у те крајеве, све то било уништено или озбиљно доведено угрожено. А, упоредо са ударом на природну, дошло би до удара на цивилизацијску баштину, будући да би потапањем простора на коме се одвијала вишевјековна морачко-ровачка историја, ова била тотално обесмишљена, обезвријеђена и поништена. Јер, да узмемо само неколика примјера, на том простору је настала једна од највећих поема свјетске књижевности Женидба Максима Црнојевића, као што се на њему знатним дијелом догађа друго велико дјело опште књижевности Мажуранићев спјев Смрт Смаил аге Ченгића. Ту се одвијала ускочка епопеја чији су неки догађаји опјевани у Његошевом Огледалу српском…
Да све ово напамет не говорим, може се провјерити код мноштва наших аутора уврштених у поменути зборник Одбрана Мораче од потопа, али се може провјерити и код неких најзнаменитијих европских и руских аутора XIX и XX вијека који су Морачи, њеној природном и цивилизацијском насљеђу упутили највише похвале. Ево шта, на примјер, пише у свом дјелу Европска Турска, (Париз 1844) Ами Буе, француски историчар, иначе члан Бечке Царске Академије, велики истраживач Балканског полустрва: „Заштићенa планинама од хладних вјетрова, Морача се одликује богатом флором и обиљем лијепих живих вода, а њени житељи су храбри и пуни природних врлина.”
Област Мораче одликује се савршено посебношћу како физички тако и по свом политичком положају. Морача је сва састављена од брда и планина, али те планине не чине голи изломљени скелет природе какав је случај са Катунском нахијом. Морачке планине су застрте зеленилом и покривене шумама огромних размјера.”
Њемачки географ Курт Хасерт у свом Путовању кроз Црну Гору ( Беч 1893), види Морачу као један огромни парк:“Морача се одликује прелијепим шумама и ливадама и предјелима који јој дају изглед парка, сједињујући оштру љепоту високих и чар средњих планина… Обале Мораче постају све дивљије и све више се истиче њен кањонски карактер па ускоро долина има простора само за њену зелену ријеку богату рибом.”
Други њемачки географ Бернхард Шварц у свом путопису Црна Гора (Лајпциг 1888) је одушевљен лавром морачком коју овако описује:”Наспрам здања пред којим сам се налазио, уздизала се црква, Божји храм, саграђен једноставно и складно. Једино здање у великом стилу које привлачи поглед у читавом предјелу. Зид према мени красила је велика фасада на којој је представљен Свети Ђорђе како убија аждају. Ријетко једна грађевина заузима заиста један тако лијеп положај, као манастир Морача, тај бисер Црне Горе.”
„У долини ријеке Мораче, најважније у Црној Гори, налази се стари манастир који носи име према ријеци. То је мјесто живописно и величанствено. Манастир у дну долине је задивљујући у тим крајевима. Он нуди археологу и историчару довољно материје да испуне њихову душу.”
Чешки сликар и етнограф Лудвиг Куба у књизи У Црној Гори (Праг 1891) бескрајно одушевљен свијетлим манастиром, како вели, овако описује његов славни водопад Светигору који такође црта и живопише:
„На супротној обали појављује се бијели лабуд манастира са једним отвором близу својих бедема одакле избијају два сребрна језика дуга двадесет до тридесет метара, спајајући планински извор са водама Мораче.”
А сада ево чувене оцјене морачке историје од стране Јегора Коваљевског изречене у поменутом дјелу:
„Морача је слична другим црногорским нахијама, прослављена има своје чувене побједе којима се заиста може поносити. Какав народ! Каква историја! То је хомеровска поема!”
„Заправо су се у Морачи сачувале у својој првобитној чистоти пјесни рапсода који казују националну историју земље.”
И управо Женидба Максима Црнојевића коју је, према Ровинском, Вук Караџић записао од Старца Милије Морачанина, илуструје ријечи два предходна аутора. Чујмо шта о њој каже пољски бард Адам Мицкијевич у својој књизи Словени, повијест словенских нација, пољске, чешке, српске и руске ( Париз 1849):
„Тешко би било наћи код и једног народа једно тако обликовано дјело, тако воћено у свим појединостима као што је пјесма о женидби Иванова сина Максима. Сви тумачи који су се бавили овом поемом слажу се да у њој налазе неку особиту одлику мирноће, суздржаности и мудрости чак и онда кад неко лице говори са страшћу.”
Па и сам патријарх европске књижевности XIX вијека, Јохан Волфганг Гете указао је на одличност те поеме коју је добио у преводу Вука Краџића, нагласивши да је она јединствена и чудесна и да, као свака права пјесен, садржи сву поезију.
A чувени слависта Герхард Геземан у свом дјелу Црногорски човјек (Праг 1934) дословно каже:
„Женидба Максима Црнојевића је једно од најбољих дјела јуначке епопеје уопште свих народа и свих времена.”
Роже Канс је, између осталог, написао: „Да би се стиглo до манастира Мораче, кренувши од црногорске престонице Титограда, има само четрдесетак километара! Али каквих километара! Пут вијуга у дну дивљих клисура које миришу на тису, на чемпрес, на мајчину душицу. Ријека Морача – силна бујица која избија из динарских Алпи, ваља своје зелене таласе у кривинама кањона који је скрива на скоро цијелом њеном току. Не види се, а чује се!”
Заиста се у чуду питамо: ко може да узме на себе да ућутка Бетовенову симфонију, како Вебер назва Морачу, која се одвајкада разлијеже Црном Гором? Ко може да иде у безумљу дотле да потопи катедралу вјечности коју представља кањон Мораче са кањоном Мртвице у чијим се литицама чита повјест планете, како опет рече наш пријатељ? Ко може да откине два распјевана сребрна језика Светигоре о којима говори Куба и да она занавијек омутави и занијеми? Ко може бити толики злотвор да угрози космичка врата, како задивљени Вебер назва храм Свете Богородице на Морачи, да лиши Црну Гору њеног бисера, како се изрази Хасерт? Ко може да иде у незнању дотле да обезвриједи, обесмисли и потре ријечи изречене од стране једног Гетеа и Мицкијевича на рачун Морачке епопеје чија је круна управо Женидба Максима Црнојевића? Ко је огрезао у толикој несвијести да себи дозволи да потопи хомеровску поему коју представља историја народа морачкога, како рече Коваљевски?
Али рекло би се да ту има и обичног ината у смислу: е баш хоћемо, кад je толико бране, да Морачу потопимо! Као кад су се слично њихови претходници били заинатили да сруше светилиште и саграде чудилиште на Ловћену.
У сваком случају, пред перспективом тих и других зала која би снашла Морачу, Црну Гору и Европу на овом простору, треба све учинити код нас и вани, како би се та зла спријечила и једном заувијек макло проклетство с Мораче, а она нашла своје одговарајуће и достојно мјесто у баштини човјечанства на велику славу и понос праве Црне Горе.
Комнен Бећировић
Љевишта, почетком септембра 2015
Напомена: Наводи страних аутора су само одломци из мог опсежног богато илустрованог рада, насталог 2010, доступног на Интернету на српском и француском језику на следећим линковима:
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/moratschasrpski.html
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/moracha12345.html
Ова француска верзија, као и књига на француском о Морачи на линку http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/moracha.html могле би да послуже као основа за елаборат о Морачи за Унеско.
(Митрополија црногорско-приморска, 8. 9. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Cs