Комнен Бећировић: Крајње је вријеме да се миче проклетство с Мораче

Ево има скоро тридесет година како се борим за спас Мораче са њеним јединственим природним и цивилизацијским благом, пронијевши њено име широм Европе, ако не свијета, побудивши за њу интерес неких знаменитих личности свјетскога гласа као што је Франц Вебер, бесумње највећи еколог нашег времена, или славни византолог Димитрије Оболенски. Наишао сам на веома на позитивну реакцију у Европској комисији по питању очувања Мораче, као и у Унеску по питању њеног уписа у општечовјечанска добра под заштитом те организације. Једино, како су ми у неколика маха рекли званичници Унеска с којима сам био у контакту, као Метчилд Рослер, Ана Сидоренко па и сама садашња Генерална Директорка Ирина Бокова, Морачу треба кандидовати за Унеско од стране Владе Црне Горе, што ова, упркос мојим и мојих сабораца јавним обраћањима, заправо вапајима никако да учини.

becirovic-moraca

Поред бројних чланака, објавио сам три књиге о Морачи наиме Угрожена вјечност Мораче на француском језику L’éternité menacée de la Moratcha (Париз 1997), велики зборник текстова сопствених и мноштва аутора из разних области, насловљен Одбрана Мораче од потопа (2002) те поему Авет потопа на Морачом (2010), књиге доступне на Интернету. Но, како се проклетство с Мораче не само не миче, већ устаљује, а ја зашао у 80-у па ми није свеједно да ли ће иза мене обити потоп да парафразирам чувену ријеч која се приписује Лују XIV, то се опет оглашавам по питању Мораче, сматрајући да сам мјеродаван да то учиним с обзиром на моје досадашње напоре да се Морача спасе. А храбри ме и помисао да у томе имам истомишљеника и сабораца који су се током протеклих дванаестак година редовно оглашавали, поглавито у Дану и Вијестима, као и на мрежи Green Home-a и WWF-a, у одбрану Мораче.

Осим јавних позива за кандидатуру Мораче на листу Унеска, обратио сам се, да ми савјест буде мирнија, почетком ове године са свом потребном документацијом неколиким одговорним личностима у Влади Црне Горе: Игору Лукшићу, Министру Спољних послова и Европских интеграција, Браниславу Мићуновићу, Предсједнику Националне комисије за Унеско, Бранимиру Гвозденовићу, Министру Одрживог развоја и туризма те Лидији Љесар, Генералној Директорки за баштину у Министарству Културе Црне Горе. Иако су ми кроза живот, у саобраћању са њима, одговарале личности највишег формата, велики писци, као Андре Малро (такође Министар Културе током читаве деценије Де Голове владавине с којим се мој разговор из 1969 налази на Youtube-u), затим пјесници и филозофи, нобеловци, црквени великодостојници, високи интелектуалци, угледни универзитетски и медијски људи, – горе поменуте особе нијесу то извољеле учинити па, разумије се, ништа ни предузети у циљу стављања Мораче на Пријемну листу Унеска.

komnen_114Напротив, вишедеценијска острвљеност власти на Морачу се наставља рекло би се очајничким трагањем за инвеститорима односно потопитељима све зарад неких 720 милиона киловата струје колико би се добило остварењем пројекта још из Брозовог времена електрана на Морачи, а што се може безболно добити другдје. Тако, послије неуспјеха, прије двије-три године, тендера са италијанском компанијом А2A, иначе власником Електропривреде Црне Горе, покушало се са Словенцима па, пошто ни то није успјело, онда са Турцима. Што је врхунац разисторије, будући да је, након великих турских пораза на Морачи 1795 и 1820, настала и остала ријеч: заклели се Турци на погачу /да не војште више на Морачу, али ето власт хоће да им дадну Морачу да је сада потопе, пошто нијесу могли некада да је поробе.

Но, како су Турци изгледа ријешили да одрже ријеч и да не подузимљу поход на Морачу ни као потопитељи или им пак то не иде у рачун, онда се пробало с Азербјечанцима, или краће Азерима, али ни они нијесу испољили интереса. На крају говори се да би власт могла увести у игру Кинезе који су већ притисли Биоче и који би могли бити кобни по судбину Мораче, будући да би они били у стању да за неколике године заравне цијелу Црну Гору и претворе је у равничарску земљу, а некмоли да не потопе Морачу. Шта би то било за њих који су већ почели да заравњују своје планине како би на њима подигли градове или пак да граде вјештачка острва у океану!

Manastir-MoracaИзгледа да власт у њеној истрајности да потопи Морачу, није опаметило ни зимушње катаклизмично покретање клизишта у Марковићима више Будве, већ и даље затварају очи пред сличном појовом до које би, на што су стручњаци указали, дошло у случају формирања језера у подножју клизишта Ђуђевине и Бара Радовића с лијеве oбале Мораче, наспрам манастира. Наиме, по оцјени геолога, ово би клизиште, највеће у Динаридима, поткопавано језером као механичким средством, прије или касније прорадило при чему би се сурвали милиони тона земље у језеро. Стога би се водостај овога огромно подигао, прогутао манастир и изазвао џиновски поплавни талас који би препунио низводне акумулације и прелио бране загрозивши тешко Подгорици. С друге стране, клизишта стрмих Осредака и Јасенове на десној обали Мораче, већ су бивала активна, на примјер приликом великих помута јесени 1979, кад се осречки засеок Дебели Луг сурвао у Морачу, усмртвши мјештанина Вучка Јовановића са женом и дјететом и претворивши једно цвијетно имање у обичну урвину. Слично се десило, неку годину касније, и са имањем Баша Поповића у засеоку Црнине близу Манастира, мада су том приликом избјегнуте људск жртве.

Но како су инвеститори за велике бране и електране моментано затајили, онда је власт стала да расписује тендере за мале електране, као у селу Рашку између Доње и Горње Мораче, и у селу Љевиштима под извором Мораче, опет не водћи рачуна ни о геологији ни и о географији, као ни о животу људи у тим мјестима. Нијесам силазио у Рашко да бих се освједочио на лицу мјеста о ту планираној акумулацији, али је акумулација у Љевиштима предвиђена баш у дну великих стрмени којима се Љевишке шуме спустају ка кориту Мораче. Ту се једне далеке кишне јесени, уз огромну тутњаву као да је крај свијета, отворило велико прло с лијеве обале Мораче и лавина снијела огромне количине земље и храстових стабала у речно корито , зајезеривши га током неколико дана све док силна водена маса није уставу провалила. Сличан терен је с десне обале ријеке чијом средином пролази макадамски пут за Љевишта, а који већ ионако скоро сваке године потања и одроњава се. Тако, умјесто да се тај пут до Љевишта а тиме и до извора Мораче, једног од највеличанственијих на европском кониненту, санира, утврди и асфалтира, он се доводи у опасност, као што се доводи у питањe живот људи у том крају. Но и да није тога, мале електране би нашкодиле упису Мораче у свјетску баштину, јер би оне начеле њену нетакнуту природу и загадиле уљима и мазивима њену чисту ријеку, на што опет указују стручњаци.

Moraca-kanjon

Ова острвљеност власти на Морачу је утолико непојмљивија што је Морача протиче средином Црне Горе, што је њена жила куцавица, што је са својим притокама, посебно са Мртвицом направила кањоне старе тридесет до четрдесет милиона година, што у тим кањонима расте такозвано ендемско биље јединствено на планети, што многе платијске пећине крију тајну преисторијског човјека који је у њима становао приjе 120 хиљада година, што се на њеним обалама налази најзначајнији историјски споменик Црне Горе, храм на Морачи из средине XIII вијека са својим свјетски познатим неимарством и сликарством, посебно фреском Гавран храни пророка Илију, што је лавра на Морачи духовна и историјска престоница Мораче и Роваца, што са заравни на којој се манастир налази пада највисочији и најславнији водопад у Црној Гори, бијели Светигоре, како вели краљ Никола у свoм Морачком колу, што у Морачи расте свака биљка, цвјета сваки цвијет, успијева свако воће, расте свако дрво, што у њеним густим шумама живи свака звјерка и оглашава се свака птица нашега поднебља.

Наравно да би, због промјене климе у Морачи и Ровцима, настале спречавањем бранама дотока медитеранске струје у те крајеве, све то било уништено или озбиљно доведено угрожено. А, упоредо са ударом на природну, дошло би до удара на цивилизацијску баштину, будући да би потапањем простора на коме се одвијала вишевјековна морачко-ровачка историја, ова била тотално обесмишљена, обезвријеђена и поништена. Јер, да узмемо само неколика примјера, на том простору је настала једна од највећих поема свјетске књижевности Женидба Максима Црнојевића, као што се на њему знатним дијелом догађа друго велико дјело опште књижевности Мажуранићев спјев Смрт Смаил аге Ченгића. Ту се одвијала ускочка епопеја чији су неки догађаји опјевани у Његошевом Огледалу српском…

Moraca-kanon2

Да све ово напамет не говорим, може се провјерити код мноштва наших аутора уврштених у поменути зборник Одбрана Мораче од потопа, али се може провјерити и код неких најзнаменитијих европских и руских аутора XIX и XX вијека који су Морачи, њеној природном и цивилизацијском насљеђу упутили највише похвале. Ево шта, на примјер, пише у свом дјелу Европска Турска, (Париз 1844) Ами Буе, француски историчар, иначе члан Бечке Царске Академије, велики истраживач Балканског полустрва: „Заштићенa планинама од хладних вјетрова, Морача се одликује богатом флором и обиљем лијепих живих вода, а њени житељи су храбри и пуни природних врлина.”

moratcha12376Велики руски истраживач Јегор Петрович Коваљевски који је ишао до Кине и Абисиније, у свом дјелу Четири мјесеца у Црној Гори (Петроград 1841) вели: „Колико стари памте, ја сам био једини странац који је стигао у Морачу, те није необично што се народ скупио да ме посматра као какво чудо…

Област Мораче одликује се савршено посебношћу како физички тако и по свом политичком положају. Морача је сва састављена од брда и планина, али те планине не чине голи изломљени скелет природе какав је случај са Катунском нахијом. Морачке планине су застрте зеленилом и покривене шумама огромних размјера.”

Њемачки географ Курт Хасерт у свом Путовању кроз Црну Гору ( Беч 1893), види Морачу као један огромни парк:“Морача се одликује прелијепим шумама и ливадама и предјелима који јој дају изглед парка, сједињујући оштру љепоту високих и чар средњих планина… Обале Мораче постају све дивљије и све више се истиче њен кањонски карактер па ускоро долина има простора само за њену зелену ријеку богату рибом.”

Други њемачки географ Бернхард Шварц у свом путопису Црна Гора (Лајпциг 1888) је одушевљен лавром морачком коју овако описује:”Наспрам здања пред којим сам се налазио, уздизала се црква, Божји храм, саграђен једноставно и складно. Једино здање у великом стилу које привлачи поглед у читавом предјелу. Зид према мени красила је велика фасада на којој је представљен Свети Ђорђе како убија аждају. Ријетко једна грађевина заузима заиста један тако лијеп положај, као манастир Морача, тај бисер Црне Горе.”

moratcha12377Италијански ботаничар Антонио Балдачи, прошавши морачке планине и доспјевши у храм морачки, овако доноси у свом Путовању ботаничара кроз Црну Гору (Рим 1891):

„У долини ријеке Мораче, најважније у Црној Гори, налази се стари манастир који носи име према ријеци. То је мјесто живописно и величанствено. Манастир у дну долине је задивљујући у тим крајевима. Он нуди археологу и историчару довољно материје да испуне њихову душу.”

Чешки сликар и етнограф Лудвиг Куба у књизи У Црној Гори (Праг 1891) бескрајно одушевљен свијетлим манастиром, како вели, овако описује његов славни водопад Светигору који такође црта и живопише:

„На супротној обали појављује се бијели лабуд манастира са једним отвором близу својих бедема одакле избијају два сребрна језика дуга двадесет до тридесет метара, спајајући планински извор са водама Мораче.”

А сада ево чувене оцјене морачке историје од стране Јегора Коваљевског изречене у поменутом дјелу:

„Морача је слична другим црногорским нахијама, прослављена има своје чувене побједе којима се заиста може поносити. Какав народ! Каква историја! То је хомеровска поема!”

moratcha12381Са своје стране, француски путописац Шарл Иријарт у свoм дјелу Јадран и Црна Гора (Париз 1878), надовезује се на Коваљевског овим ријечима:

„Заправо су се у Морачи сачувале у својој првобитној чистоти пјесни рапсода који казују националну историју земље.”

И управо Женидба Максима Црнојевића коју је, према Ровинском, Вук Караџић записао од Старца Милије Морачанина, илуструје ријечи два предходна аутора. Чујмо шта о њој каже пољски бард Адам Мицкијевич у својој књизи Словени, повијест словенских нација, пољске, чешке, српске и руске ( Париз 1849):

„Тешко би било наћи код и једног народа једно тако обликовано дјело, тако воћено у свим појединостима као што је пјесма о женидби Иванова сина Максима. Сви тумачи који су се бавили овом поемом слажу се да у њој налазе неку особиту одлику мирноће, суздржаности и мудрости чак и онда кад неко лице говори са страшћу.”

Па и сам патријарх европске књижевности XIX вијека, Јохан Волфганг Гете указао је на одличност те поеме коју је добио у преводу Вука Краџића, нагласивши да је она јединствена и чудесна и да, као свака права пјесен, садржи сву поезију.

A чувени слависта Герхард Геземан у свом дјелу Црногорски човјек (Праг 1934) дословно каже:

„Женидба Максима Црнојевића је једно од најбољих дјела јуначке епопеје уопште свих народа и свих времена.”

moratcha12382Могли бисмо још пуно наставити са навођењем сличних похвала којима је Европа преко својих великана из разних метропола обасипала Морачу, али ћемо се зауставити још на онима којој јој изрече наш велики и племенити пријатељ Франц Вебер. Здушно се одазвавши моме позиву поткријепљеном са једним штивом и неколико слика, да посјети Морачу, кренусмо једног априлског јутра 1988. уз кањон Мораче, зауставивши се на Андријеву пред призором моћне бијело тиркизне ријеке надошле од топљења сњегова. Узбуђен, иако из планинске земље Швајцарске, он просто ускликну: „Морача је Бетовенова симфонија!” Затим даље док смо залазили у дубине кањона, увијек под јаким утиском, спонтано му се оте: „Морача је катедрала вјечности!” Да би ми касније када на изласку из кањона угледасмо манастир као бијелу лађу приспјелу из вјечности на једну литицу Мораче и приступисмо му, говорио о морачком храму као о космичким вратима и као молитви уписаној у камену. Затим је, у јуну, дошао о трошку своје Фондације са групом од дванаест новинара из разних европских медија међу којима се налазио Роже Канс, уредник Еколошке рубрике Монда.

Роже Канс је, између осталог, написао: „Да би се стиглo до манастира Мораче, кренувши од црногорске престонице Титограда, има само четрдесетак километара! Али каквих километара! Пут вијуга у дну дивљих клисура које миришу на тису, на чемпрес, на мајчину душицу. Ријека Морача – силна бујица која избија из динарских Алпи, ваља своје зелене таласе у кривинама кањона који је скрива на скоро цијелом њеном току. Не види се, а чује се!”

moratcha12382Ово слављења Мораче од стране великих европских умова и нехат, небрига и чак систематско непријатељство према Морачи од стране црногорске власти, представља невјероватан парадокс. Наиме док та иста власт хрли у Европу и њени медији преносе и најмању изјаву неког чиновника из Брисела као малтене ријеч Јеванђеља, она истовремено пренебрегава, не зна или једноставно неће да зна за ове надахнуте ријечи, праве химне које је читава плејада европских аутора упутила једној црногорској области, Морачи! Што ће рећи да, док власт свим силама стреми у Европу, oна хоће да потопи Европу у Морачи! Шта више, по истој наопакој психи, док све чини да ђаволише Морачу коју су Хусерт, Коваљевски и други доживљавали као један огромни природни парк, она ствара, како чух љетос на РТВ Монтенегро, од Комарнице и од оног што је остало од Пиве, национални парк у Плужинама! И док њиве Плужине, као и полутуђе Проклетије и Цијевну, дотле раде о глави Морачи!

Заиста се у чуду питамо: ко може да узме на себе да ућутка Бетовенову симфонију, како Вебер назва Морачу, која се одвајкада разлијеже Црном Гором? Ко може да иде у безумљу дотле да потопи катедралу вјечности коју представља кањон Мораче са кањоном Мртвице у чијим се литицама чита повјест планете, како опет рече наш пријатељ? Ко може да откине два распјевана сребрна језика Светигоре о којима говори Куба и да она занавијек омутави и занијеми? Ко може бити толики злотвор да угрози космичка врата, како задивљени Вебер назва храм Свете Богородице на Морачи, да лиши Црну Гору њеног бисера, како се изрази Хасерт? Ко може да иде у незнању дотле да обезвриједи, обесмисли и потре ријечи изречене од стране једног Гетеа и Мицкијевича на рачун Морачке епопеје чија је круна управо Женидба Максима Црнојевића? Ко је огрезао у толикој несвијести да себи дозволи да потопи хомеровску поему коју представља историја народа морачкога, како рече Коваљевски?

komnen_78_5Ко смије да почини толику покару и помаму на Морачи под изговором да треба електричне енергије, а уствари да се спроведе свој став јер, забога, државна oдносно њина одлука се, макар колико била наопака, не пориче?

Али рекло би се да ту има и обичног ината у смислу: е баш хоћемо, кад je толико бране, да Морачу потопимо! Као кад су се слично њихови претходници били заинатили да сруше светилиште и саграде чудилиште на Ловћену.

У сваком случају, пред перспективом тих и других зала која би снашла Морачу, Црну Гору и Европу на овом простору, треба све учинити код нас и вани, како би се та зла спријечила и једном заувијек макло проклетство с Мораче, а она нашла своје одговарајуће и достојно мјесто у баштини човјечанства на велику славу и понос праве Црне Горе.

Комнен Бећировић

Љевишта, почетком септембра 2015

Напомена: Наводи страних аутора су само одломци из мог опсежног богато илустрованог рада, насталог 2010, доступног на Интернету на српском и француском језику на следећим линковима:

http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/moratschasrpski.html

http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/moracha12345.html

Ова француска верзија, као и књига на француском о Морачи на линку http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/moracha.html могле би да послуже као основа за елаборат о Морачи за Унеско.

(Митрополија црногорско-приморска, 8. 9. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Cs



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. Malo je ljudi koji takvim zarom, takvom upornoscu i tako bogatim jezikom brane svoje (i nase) ideje. Kapa dole, pozdrav i zahvalnost Komnenu ciji luc svetli vec vise decenija.

Оставите коментар