Могао је овај блог да се зове и Терапија подсећањем, јер као што видите ништа ново под сунцем у текстовима које објављујем. Можда су само древна, заборављена знања и затомљене мудрости, које нам ко зна зашто измичу, изнесене на виртуелно подобан начин, па свакоме нешто душекорисно запне за око.
Тако, ето, на почетку школске године желим кратко да вас подсетим како је свака препрека или проблем изазов, и да не постоји нерешиво и непремостиво, али је неопходна јака воља, храброст и труд – ово увек важи и за „мале” и за „велике”.
А да би „велики“ у напорима одрастања и сазревања помагали „малима“ неопходно је да:
- бирате речи – будите веома пажљиви у обраћању деци и адолесцентима, јер деца су изузетно нежна и осетљива, а адолесценти и увредљиви. Сваки излив беса и ословљавање детета погрдним именима, вређање, страховито су понижавајући за њих, и таквим понашањем их удаљавате од себе, а можете и неповратно да их изгубите.
- казна није освета – ако кажњавате дете, веома је важно да оно то не доживи као освету. Казна треба да демотивише неприхватљиво или/и деструктивно понашање. Наш приступ би увек ваљало да гласи: „Тебе волим највише на свету, али твоје понашање није у реду.”
- имате безусловну љубав – као славуј у оној причи са ружом. Ако не знате о којој причи је реч, прочитајте је овде. На глас. Себи, свом детету, свим укућанима. Дакле, и малом, а посебно великом детету(= тинејџеру) је потребно да показујете да га волите, ма колико се оно томе противило, јер његово срце осећа и зна. Наравно да није баш прилика за изливе љубави када вам оно у наступу беса залупи вратима испред носа. Ипак, на крају дана када видите да је заборавио/ла на свој „излет” у агресивност, дискретно му на то скрените пажњу: „Како једно тако паметно дете које уме то и то да уради, може себи да дозволи онакав испад?”
- да пресечете пупчану врпцу – Одвајање је здраво и део је одрастања. Морате то да прихватите и да пустите своје дете, јер да би вам се оно, да тако кажем вратило, прво морате да га пустите. Сетите се периода када је учило да хода. Морали сте да га пустите уз ризик да ће пасти. Исто је и у адолесцентном добу – морате пустити дете, веровати у његове способности и у све оно што сте као родитељ до тада постигли.
И то није све. Колико користи, утехе, заборављене мудрости можете да обретете у богонадахнутим речима апостола Павла откријте сами: „Децо, слушајте родитеље своје у свему… Очеви, не раздражујте децу вашу, да не клону духом… Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно. Поштујте оца својег и матер; ово је прва заповест са обећањем: да ти добро буде, да и дуго поживиш на земљи. И ви очеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој.“
Нека нам је свима срећан и благословен почетак школске, васпитне, очинско-материнске (нове) године!
(Духовна терапија, 2. 9. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Ba