Ознаке

,

Ивица Дачић

Ивица Дачић

Почетак: Рођен 1. јануара 1966. године у Призрену, „стицајем околности“(„Глас јавности“). Отац Десимир био је полицајац, мајка Јелена (Ђорђевић) домаћица: „Мој отац је шездесетих година добијао службе по разним местима, углавном на Косову. Мене су добили као поклон за Нову 1966… То кад ти је рођендан 1. јануара, то има и предности и мана. Лепо је, јер сви знају када је, али са друге стране увек некако остајеш у сенци новогодишњег славља…“ („Прес“). Има сестру: „Моја сестра Евица завршила је педагогију у Приштини, а глуму у Нишу“ („Прес“); а као глумицу „нико није хтео да је запосли само зато јер је сестра Ивице Дачића“ („Блиц“). Ожењен је Сањом (Ђаковић), имају сина Луку и ћерку Андреу: „Лука се родио 1999. године, а Андреа у децембру 2005. године. Да сам добио ћеркицу тешку 2,3 килограма сазнао сам на седници Одбора за безбедност, тако да су ми прво честитали власт, и опозиција, новинари, и БИА…“ („Прес“).

Детињство: Из Призрена, кад је Ивица имао шест месеци, породица Дачић сели се у Житорађу код Прокупља: „Иначе, ми нисмо ни из Житорађе, ни са Косова, родом смо из села Претежане у општини Блаце. Тако да где год да одем, ја сам дођош…“ („Прес“). „Другарица од најмлађих дана“ („Глас јавности“) му је Светлана Цеца Ражнатовић (рођ. Величковић), а дилему је ли он из Цецине Житорађе или је она из његовог места разрешио је овако: „Већина људи ове државе зна да сам ја из истог места одакле је и Цеца Величковић“ (о свом присуству на Цециној и Аркановој „свадби деценије“, „Наша борба“, 1995).

У породичном окружењу

У породичном окружењу

Предшколско (енциклопедијско) образовање: Није пропустио да се похвали да је научио да чита само са три године: „До пете године сам знао баш лепо да читам и да пишем, знао сам све главне градове, реке, планине. Цео земљопис сам имао у мозгу… У то време су се скупљале сличице фудбалера. Мени је највећа драж била да погледам слику фудбалера, а онда број позади. И после склоне сличице и питају ме: Који је фудбалер на сличици број 32 и ја кажем… Све испогађам! И онда ми купе чоколаду. У ‘Вечерњим новостима’ је тада изашао текст о мени под насловом: ‘Енциклопедија у кратким панталонама’.“ („Прес“).

Са родитељима

Са родитељима

Одрастање: „Када сам пошао у школу, мени је било јако досадно. Знао сам све и чудио се осталима…“ (Прес“) А је ли прва љубав и код њега дошла незвана: „Била је то девојчица из разреда, коју памтим као прву, неостварену љубав. После сам чуо и да је она била заљубљена у мене. Ето, није нам се дало…“ („Прес“). И још: „Није се имало пара, али никада нисмо кукали. Мој отац је брао печурке и шипурке да бисмо дошли до пара…“ („Прес“).

А шта је волео да гледа као мали: „Као мали сам почео да гледам дневнике, па бих онда родитељима и комшилуку све препричавао глумећи спикера…“ („Прес“)

На факултету

На факултету

Образовање: Основну школу завршио је у Житорађи. Школовање наставља у Нишу, у гимназији „Стеван Сремац“: „Добро је што сам ишао у Ниш, јер сам се тако припремио за Београд за студије. Није лако из малог места доћи право у велеград…“ („Прес“). На београдском Факултету политичких наука дипломирао 1989. (одсек новинарство) с просечном оценом 10: „Жао ми је што нисам наставио научну каријеру, јер сам био један од четворице студената у историји Факултета политичких наука који је студије завршио са десетком“ („Време“). Биографије спомињу да је уписао последипломске студије, али нема потврде да их је и завршио.

Страни језици: У једној старијој незваничној биографији („Време“, 2008) стајало је да „говори руски и служи се енглеским језиком“. Сада на сајту СПС-а пише да је њихов председник престао да се служи енглеским и да је кренуо да га говори. А сам је о томе рекао: „Ја сам министар спољних послова Србије и у том смислу нико ме и не тера да говорим енглески, или било који други страни језик. Учио сам руски, али сада на међународним форумима избегавам и њега да говорим да не би било погрешно протумачено. Енглески учим сам и радујем се што је моје знање тог језика у односу на протеклих шест месеци неупоредиво боље. Не устручавам се да говорим и оваквим енглеском, чак ни пред члановима ОЕБС. Са друге стране кад прочитам говор, нико не верује да не знам енглески“ („Данас“, 2014).

Новинарска каријера: За сценарио емисије за 20 година студентског бунта 1968. добио (студентску) новинарску награду „Боривоје Мирковић“, али емисија никад није снимљена: „Одбили су ме тадашњи уредници РТС-а, који су сада, махом, у независним синдикатима“ („Глас јавности“). Уређивао „амбициозни часопис СПС-а звани Епоха(„Данас“), за који су злобници тврдили да се није прославио тиражом. О дилеми новинарство или политика рекао је: „Велика је била дилема да ли ћу се бавити новинарством или политиком. Онда сам ушао у СК, па предлагао трансформацију у социјалисте. Даље знате шта је све било…“ („Прес“).

На почетку каријере

На почетку каријере

Политичка каријера (1): Са факултета је делегиран у Универзитетски комитет Савеза комуниста, где – сви незванични биографи истичу податак – упознаје Мирјану Марковић. Први председник младих социјалиста Београда постаје 1990, а 1992. постаје члан Извршног одбора СПС-а. Исте године постаје и наредних осам одржава се у седлу портпарола СПС-а. Од 2000. до 2003. је председник Градског одбора СПС-а Београда (два пута биран у фебруару 2000. и децембру 2002), и потпредседник (целог) СПС-а.

Политичка каријера (2): На Шестом конгресу СПС, одржаном 18. јануара 2003. године изабран је за председника Главног одбора СПС-а. Окушао се као кандидат на председничким изборима 2004. и себе означио као „јединог председничког кандидата левице“ („Време“), као и да је „Србији потребан председник који зна где су Грачаница и Пећка патријаршија, за кога је Косово и Метохија заувек у Србији“ („Време“); на његову жалост, избор грађана Србије тада није био председник „који има младалачку енергију и државничко искуство“ („Време“) и добија само 4,04 процента гласова у првом кругу. Није била никаква тајна да он није био ни избор ни миљеник Слободана Милошевића док овај потоњи борави у Хагу, а још мање је био „у милости“ онога што се зове Фамилија Милошевић-Марковић. Ипак, после смрти Слободана Милошевића, „након компликованих фракцијских борби, побеђује на првим правим изборима у СПС-у“ („Данас“) и у децембру 2006 постаје – а и данас остаје – председник партије.

Извод из функција: На изборима 1992. и 1993. био је шеф Информативно-пропагандног штаба СПС-а. Савезни посланик СПС-а у Већу грађана Савезне скупштине Савезне Републике Југославије и Скупштине Државне заједнице Србије и Црне Горе од 1992. до 2004. Био је председник Одбора за јавно информисање 1996, а од јуна 1997. и члан Одбора за спољнополитичке односе. Од 2000. је био члан Одбора за безбедност и спољну политику оба већа Савезне скупштине. У тзв. Прелазној Влади био је коминистар за информисање (од октобра 2000. до јануара 2001). Од ванредних парламентарних избора из децембра 2003. посланик је у републичком парламенту и шеф посланичког клуба СПС-а. Био члан српске делегације у Парламентарној скупштини Савета Европе. У Скупштини Србије био председник Одбора за безбедност (2007-2008). Даље: председник УО ФК „Палилулац“, председник КК „Партизан“, председник Спортског савеза Србије, потпредседник Југословенског олимпијског комитета. У Олимпијском комитету је био задужен за финансије, а „Глас јавности“ је донео сведочење из његове околине да је „једном питао колеге из Комитета што су му дали то задужење кад нема пара“. Био је и председник УО „Хисар“ и члан УО „1. децембар“, фирми из родне Житорађе и Прокупља (по сопственом признању, те послове обављао је без надокнаде). Јула 2008. године ступио је на дужност првог потпредседника – заменика председника Владе Србије и министра унутрашњих послова. После парламентарних избора 2012. добија мандат за састав Владе Србије, и тај мандат му је трајао до пролећа 2014. године. После избора у пролеће 2014. године премијер постаје Александар Вучић, а Дачић остаје у Влади као први потпредседник и министар спољних послова. „Искрено, до краја живота ћу бити захвалан Вучићу што ме је предложио да будем министар спољних послова. Сада се коначно бавим политичким темама, за разлику од полиције коју сам волео, али која живи у неком свом свету међусобних интрига и намештања. Овде у МСП је несумњиво креативније“ („Блиц“, 2015). Уз то је постао Председавајући ОЕБС-а 2015. године.

Као спортски функционер, са Јеленом Јанковић и њеном мајком

Као спортски функционер, са Јеленом Јанковић и њеном мајком

Косово, пусто, бриселско: У великој опасности да од целе његове каријере остане забележен само „параф“ на Бриселском споразуму, коју добар део јавности види као отворену издају и предају Косова и Метохије. „Мислим да би Николић требало да буде кандидат за Нобела, зато што је он предложио да разговарам са Хашимом Тачијем. Требало је да каже да не подржава Тачија, а не Дачића. Једном ми је рекао – немој да потпишеш [Бриселски споразум], али немој ни да одбијеш (као премијер Србије, о „очинском савету“ председника Србије, РТС, 2013). „Народу, који је живео у миту, показао сам да Хашим Тачи није никаква ‘апокалиптична аждаја, стара змија’ која је насрнула на наше небеско царство, већ обичан, овоземаљски човек, противник – али не митски, него политички, са којим се може и мора разговарати“ (о преговорима с Приштином и Хашиму Тачију званом „Змија“, „Танјуг“, 2013) „Ако ме вучете за језик, значајан део Срба са Косова прима плате из Приштине. И сад, они нису признали независност, а ја јесам што сам парафирао…“ (о Бриселском споразуму с Приштином, РТС, 2013). „Коме може да буде у корист сусрет са Хашимом Тачијем? У Берлину сам му рекао да би ми сада, током предизборне кампање, много више значило да сам се побио са њим“ (о преговорима Београд-Приштина, „Танјуг“, 2014). А пре Бриселског споразума: „Ја сам против тог Тачија ратовао, да није било међународне заједнице вероватно бих га победио“ (РТС, 2012); „Рекао сам Тачију – колико је Косово твоје, толико је и моје“ („Блиц“, 2012).

Парафирање Бриселског споразума, са Кетрин Ештон

Парафирање Бриселског споразума, са Кетрин Ештон

Однос с Милошевићем (надимак први): Дуго времена важио за „Слобину десну руку“: за Србију је тврдио да је „мала земља с великим председником“ („Глас јавности“) као и да „на нашој политичкој сцени има много оних који себе називају политичарима – има три Војислава, два Вука, али је само један Слободан“ („Глас јавности“, септембар 2000). И још више: „Да није Милошевићеве визионарске политике, питање је где бисмо ми били“ („Политика“, 1999). По одласку Слободана Милошевића у Хаг изјављује: „Милошевић нас је оставио да лутамо као гуске у магли“ („Национал“, 2002). Све чешће се дешава да Дачић није онај с којим Милошевић комуницира: „Не зову они Милошевића него Слободан Милошевић има право да позове… Ја се са Милошевићем, и раније и сада, чујем онолико колико је потребно“ („Смедеревска седмица“, 2001). Из тог времена, у анале је ушла и изјава: „Ја нарочито смем да Слободану Милошевићу кажем – хало“ („Није српски лупати“, књига 1). У годинама које су долазиле, сукоб између Слободана и њега постоје отворен и, на Шестом конгресу 2003. године, формални председник партије Милошевић тражи да га избаце из партије, али он на крају бива изабран за новог председника ГО СПС-а. У том периоду остала је записана његова изјава: „Највише ме боли то што Милошевић више верује људима који су му у најтежем тренутку окренули леђа. Са њим сам био све ово време, а он више верује Вучелићу који је славио 5. октобар као дан ослобађања српског народа од режима Слободана Милошевића“ („Танјуг“, 2004). А када је изабран за председника објаснио је и свој надимак: „Ја сам нови председник СПС-а. А ‘мали Слоба’ ме зову још откако сам ушао у политику“ („Прес“, 2006). На оптужбе да је извршио „политичко оцеубиство“ одговорио је да се „СПС који водим није одрекао Милошевића, али јесте чињеница да се СПС реформисао“ („Прес“, 2010). „Ја сам био портпарол СПС-а, нисам био Милошевићев лични портпарол. СПС је опстао и после њега. Је л’ он сахрањен као бивши председник Србије? Нисмо имали где да га изложимо, њему није дозвољено да се сахрани у Алеји заслужних грађана. Од стране људи блиских њему мени није било дозвољено да дођем на његову сахрану, и било би неумесно да идем сада, пред изборе“ („Утисак недеље“, 2014).

Фама о Мири Марковић (надимак други и трећи): Препричавало се да свој успех дугује правовременом упознавању с „првом другарицом, Мирјаном Марковић: „Једно време су говорили да ме воли Мира Марковић, једно да сам на удару Мире Марковић… Мислим да је то апсолутно небитно. Ја познајем Миру Марковић из времена пре увођења вишапартијског система, на седници Универзитетског комитета ја сам се залагао за увођење вишапартијског система, већина је била против, али сам ја ипак остао, односно ушао у нову СПС. Према томе, није Мира Марковић увек утицала…“ („Смедеревска седмица“, 2001). А је ли га Мирјана Марковић звала „шећерко“: „Није тачно. Ја нисам чуо да је икад тако рекла“ („Смедеревска седмица“, 2001). Овај његов деманти није био довољан да се у новинским написима не појави да га је „Мирјана Марковић, када јој је био по вољи, звала Шећерко, а у супротним околностима Дебељко“ („Прес“). „Ја идем даље. Мира [Марковић] ми је рекла у Москви, последњи пут кад смо се срели, да се на мене не љути и да треба да градим свој иденитет. И ја га градим. За мене гласају људи који не знају ко је Милошевић“ („Утисак недеље“, 2014).

Са Милошевићем (иза Горица Гајевић и Урош Шуваковић)

Са Милошевићем (иза Горица Гајевић и Урош Шуваковић)

Однос са Слобом и Миром, у једној реченици: „Ја сам према Слободану Милошевићу и Мири Марковић имао професионални однос, ни више ни мање“ („Смедеревска седмица“, 2001).

Трансформација деценије: Успео је да се од симбола „мрачних деведесетих“ и више него блиског сарадника Слободана Милошевића трансформише у европејца (проглашен је за „Најевропљанина“ за 2009. годину) и заузме битно место у власти Србије после Милошевића. Ништа мање спектакуларно није било ни „ историјско помирење“ са ДС-ом Бориса Тадића и узајамно „заклињање“ ДС-а и СПС-а на даљу сарадњу. Као коначну потврду „правоверности“, „у јануару 2010. године је скинут са црне листе америчке администрације где се нашао десет година раније као сарадник Слободана Милошевића“ („Истиномер“).

Васкрс без смрти: „Ви старији знате – све што смо живели после 5. октобра је на вересију. Били смо скинути са списка и васкрсли смо. Сад смо бесмртни.“ (на седници ГО странке, „Блиц“, 2014)

На партијском скупу

На партијском скупу

Слику моју да љубите: „Нећу више да будем председник странке која и даље живи са сликом Слободана Милошевића као председника. Нек’ иде с Милошевићем ко хоће… Четири године од када сам изабран за председника готово нигде у општинском одбору нисте могли да нађете неку моју слику. У који год одбор да сам отишао, гледао сам само Милошевићеве слике“ („Политика“, 2015).

Слика моја на којој се не љубим: „Колико ја видим на овој фотографији наши односи су присни… Мислим, нису сексуалног карактера…“ (показујући фотографију са „шефом операција ДЕА за цео свет“ Томасом Хардиганом, „Утисак недеље“)

Надимак четврти: Коферче. Дошао као последица чувене афере „Кофер“, која најкраће препричано гласи: Дачић и тадашњи директор СПС-а Владан Заграђанин 11. јануара 2006. одлазе у стан ондашњег вицегувернера Народне банке Србије Дејана Симића. Заграђанин са собом носи кофер у којем је 100 хиљада евра, Дачић из стана (злобници кажу по дојави из Владе Србије) излази 15 минута пре уласка полиције која хапси директора СПС-а и вицегувернера – са оптужбом да први даје мито другоме, а све у вези са враћањем дозволе за рад Кредитно експортне банке (КЕБ). На суђењу се Дачић појавио као сведок и рекао да је његов „утисак да су Владан Заграђанин и Дејан Симић жртве, а и да је њему нанета штета“. (Тај, Дачићев, утисак да су оптужени жртве потврдио је правоснажно суд у фебруару 2011. године.)

Које је поуке извукао из афере „Кофер“: „Не носим ни кофер ни цегер, после негативних искустава из прошлости“ („Ало!“).

Ивица Дачић и Братислав Гашић са генералним секретаром НАТО Јенсом Столтенбергом у седишту те Алијансе у Бриселу, 18. март 2015.

Са генералним секретаром НАТО Јенсом Столтенбергом у седишту те Алијансе (лево Братислав Гашић)

Ожењен за СПС: У једном животопису („Прес“, 2010) стоји да је и супругу упознао у СПС-у: „Као председник младих социјалиста Дачић је често навраћао на Студентски трг где је у централи радила лепа Сања, студенткиња италијанског језика и ћерка социјалисте Драгана Ђаковића, који је и данас на челу СПС-а у Раковици. Ту се родила љубав која траје до данас…“ Сам је о томе рекао: „Забављали смо се само неколико месеци пре брака. Већ сви знају да смо прве године провели у њеној девојачкој соби на Миљаковцу. Зато и нисмо журили са децом“ („Прес“).

Полицијско-уметничко завештање: „Испунио сам свој сан и сан мог оца полицајца, био сам на челу српске полиције“ (после примопредаје дужности министра полиције након шест година мандата, „Блиц“). „Мој [син] Лука није одушевљен школом, у старту видим да је уметничка душа. Његов живот и наступ је глума. Има таленат за цртање и за себе каже да је прави Пабло Пикасо. За разлику од њега, млађа ћерка је више озбиљан тип. Каже, кад порастем бићу министарка полиције“ („Блиц“)

Опредељеност: Србин. Атеиста до 5. октобра 2000: „Екстремни кругови у Синоду Српске православне цркве наносе штету сопственом народу и не поштују пету заповест која каже молите се за оне који су на власти’.“ („Вечерње новости“, 1999). А од 5. октобра верник православац: „Створило се једно уверење да СПС има нешто против Цркве, а мислим да је сасвим супротна ситуација: највећи број православних верника су чланови Социјалистичке партије Србије. Ја сам крштен тада када ми је било време, у првој години свога живота, за разлику од многих који се сада бусају у груди. Нисам крштен накнадно као неки“ („Смедеревска седмица“, 2001). „Хришћанин сам, али нисам фанатик. Славим славу, Ђурђиц. Не плашим се оног одозго, мада често цитирам Свето писмо, које, чини ми се, не читају ни наше владике. Митрполиту Амфилохију, када смо се видели после опела које је држао за упокојење Владе, рекао сам ‘ево, ја сам васкрсао’. И онда смо се изљубили и измирили.“ („Блиц, 2013)

Са митрополитом Амфилохијем

Са митрополитом Амфилохијем

Шта је, као Србин атеиста, поручио патријарху и целом Српству, пре 5. октобра: „Црква не сме да буде бранилац вукова“ (алудирајући на спремност патријарха Павла да буде поглавар свим Србима, „Глас јавности“).

Шта је, као верник православац, поручио властима после 5. октобра: „Надам да ће нове власти поштовати Устав и законе и послушати савет патријарха Павла да не чине другима оно што не би волели да други чине њима“(„Време“).

За републику и/или против монархије: „Што се тиче краља, мислим да је покушај враћања монархије тотално анахрон. Није случајно што је Александар Карађорђевић овде, он ће неком од њих бити потребан на новим изборима. Да ли Ђинђићу или Коштуници, или неком трећем, видећемо. Сигурно је да та имовина, у којој се сада налази Александар Карађорђевић, чија год да је, треба да буде предмет Закона о екстрапрофиту“ („Смедеревска седмица“, 2001). Ипак, кад је уживо видео престолонаследника, није одолео да му не каже „друже краљу“: „Срео сам се недавно са Ацом Карађорђевићем. Кажем му – не знам како да вас ословим: Ваше височанство, господине, да не кажем друже. И онда смо се изљубили, тако да је пало национално помирење“ („Курир“, 2012).

Земаљска Србија и царство небеско:  „Али ја нисам председник владе небеске Србије, нећете ме питати како ће људи живети у небеској, већ у земаљској Србији и мој једини задатак је да обезбедим како људи да живе боље“ (као премијер Србије, о односу СПЦ и власти, „Бета“, 2013).

Узори: „Мој узор је свети Сава“ („Балкан“, 2004). А пре Светог Саве, признао је да је „национални буквар“ у време свог политичког формирања (на)учио од Добрице Ћосића.

Бранитељ неодбрањивог и објашњивач необјашњивог: На питање је ли посао портпарола био „кулук“, одговорио је: „Веома је тешко бити портпарол владајуће странке. Као што видите, портпароли су се мењали а ја сам осам година остајао. Боље би било, нарочито за младог човека, да буде портпарол опозиционе партије и да напада. Без обзира да ли сте или нисте у праву, тешко је бранити“ („Смедеревска седмица“, 2001). Једна од изјава које су га „прославиле“ као портпарола СПС-а свакако је био онај да је „Роберт Гелбард је срамота за САД и све темељне моралне вредности“ – на питање је ли то био став партије или његов лични одговорио је: „Ово око Гелбарда је био став партије. Некада је био став партије, некада одговор на лицу места. Те конференције су биле такве да није било питања на које неко није могао да добије одговор“ („Смедеревска седмица“, 2001). А као џокер-одговор увек му је остајало да каже: „Знате ли ви српски, ако знате, јасно вам је да ту нема ничег осим оног што је председник Милошевић већ рекао“ („Глас јавности“).

Противу рехабилитације: „Да је Хитлер био Србин, и њега би рехабилитовали“ („Блиц“).

Ивица Дачић и Маја Гојковић у Паризу

У Паризу, на протесту против убиства новинара листа Шарли ебдо (са Мајом Гојковић)

Успех у борби против рехабилитације: Тражио и успео да се из зграде Владе уклони фотографија Милана Недића, „квислиншког председника владе од 1941. до 1945. године“(„Време“).

На вечну тему опозиције: Оцену да је као портпарол има и више него оштар језик, зарадио је изјавама сличним овим двема: „Предстојећи избори су прилика да се стави тачка на борбу између оних који се залажу за одбрану слободе и независности наше земље и оних који представљају НАТО адвокате у нашој земљи и за које је издаја и свако подаништво политички задатак, и који су и овде у Београду, по задатку, свих ових година, настојали да Београд стане, да Србија стане, како би олакшали пут нашим непријатељима“ („Новости“, 2000) и „Није њихов грех што су они опозиција, свака власт на свету има опозицију, али они су опозиција сопственом народу и сопственој држави“ („Политика“, септембар 2000).

О улози СПС-а у српској и светској историји: „Историја СПС-а је историја Србије и српског народа“ (на прослави 18 година од оснивања партије, РТС). А чиме су СПС социјалисти задужили васколику Планету: „Социјалисти не желе да се мешају у изборе у САД“ (на избор Барака Обаме за председника САД, „Прес“, 2008).

Као министар полиције

Као министар полиције

Које проблеме је имао пре него што је постао министар полиције: „Због прислушкивања, понекад три сата не могу да се прикачим на Интернет“ („НИН“). А где га све прате: „Одговорно тврдим да сам ја убедљиво најпраћенији човек у Србији, али и шире. Уопште се нисам шалио када сам рекао да ме прате све службе света, укључујући и српске тајне службе. Сигурно сам под ‘обрадом’ и приватних служби одређених људи из Србије“ (у Грчкој, „Прес“, 2008).

Које „формације“ је добио када је постао министар полиције: „Свако од нас кад постане министар унутрашњих послова доживи одређене професионалне формације, нећу да кажем деформације, него формације своје личности, да гледа да ради у интересу државе, народа, свих грађана“ (на окупљању некадашњих министара полиције, „Б92“).

На Дринској регати

На Дринској регати

О новим пасошима и још новијим технологијама: „Србија каска за технолошким променама. Хоћу да одмах пређемо на технологију број један. Тражили смо је, али нисам сигуран да смо је добили“ („Вечерње новости“). А да ли та нова технологија подразумева и живот са жигом: „Чип није оспособљен да прима нове захтеве. За неколико година ће, на пример, доћи захтев да се стави и отисак прста у чип, а ако он не може да прими и тај податак, мораће да се издају нови пасоши“ („Вечерње новости“).

О Александру Вучићу (и његовима): „Наш однос је однос заснован на принципијелном договору о заједничком обављању посла, а не на љубави и емоцијама“ („Блиц“, 2012). „Ја сам тада навукао пет година мржње Александра Вучића и четири године напада док су се међусобно ДС и СНС све то време договарале (о прављењу београдске власти са ДС а не са СНС и ДСС 2008. године, ТВ Б92, 2013). „Вучић нам је дао и више него што би неко и тражио у овој ситуацији. Ако се некима у мојој странци то не свиђа, нека иду у опозицију“ (РТС, 2014).  „Иако ово није део протокола, као што знате – ја нисам протоколаран тип, желео бих да господину Вучићу поклоним реплику митског бића Грифона из манастира Раваница. То је митско биће са телом лава и главом орла, и симболизује лављу снагу и орловску мудрост. Нека га срећа прати и Бог да му помогне“ (предајући преијерску дужност Вучићу, РТС, 2014). О новом Закону о раду: „Је ли Вучић рекао да ће бити тешке и болне реформе? Сада могу да се спалим на Теразијама, нови закон ће бити усвојен“ (Б92, 2014). О новој брзини возова: „Сећам се да сам звао Вучића око пруге до Будимпеште, о томе да ли ће возови ићи 160 или 300 километара на час. Рекао сам му да ће мислити да сам луд и ако кажем 160, а камоли 300. Он ми је рекао – реци 300, морамо да имамо велике циљеве“ (Б92, 2014).  „Премијер Вучић сигурно добро зна шта ја њему мислим, сваки дан разговарамо, заједно радимо ове две и по године. Према томе, моја изјава није била у пежоративном смислу, већ афирмативном“ (као министар иностраних послова, о својој изјави да „Вучић воли реконструкције, „Блиц“, 2015). Видиш, увек овако да се поздрављаш. Само буди природна…“ (саветујући Тамару, супругу Александра Вучића, на Сабору у Гучи, према „Блицу“, август 2014)

Дачић и Вучић

Са Вучићем

Остварено (самоиспуњавајуће) пророчанство: „Клинтон следеће године иде у пензију, а наша борба за слободу и независност се наставља“ („Није српски лупати“, књига 1, 1999).

Само Србија Ивицу спасава: „Ја сам једног дана на удару да сам проруски, а другог дана да сам проамерички. Најбоље је рекао Кустурица – да сам ја руски човек из Вашингтона. Мене то не интересује, ја сам министар спољних послова Србије“ („Шта радите, бре?“ РТС-а, 2014).

Нико нема узорак који за СПС узимају: „СПС сигурно није партија која се бори за цензус и молим истраживаче јавног мњења да промене узорак“ („Данас“, 2009). А зашто га то радује и весели: „Мислим да се у објављивању резултата истраживања јавног мњења намерно потцењује СПС. Ја се радујем томе, јер је боље да неког изненадимо него да некога разочарамо, а знамо колико вредимо“ („Бета“, 2011).

Са Милом Ђукановићем

Са Милом Ђукановићем

О беспућима изборних кампања: „Тадић је ушао у шталу да љуби теле. Вук је љубио овце. Не би ме чудило да и Динкић почне да љуби мачиће и кучиће. Нажалост, љубљени још немају право гласа. Много је боље и часније пољубити неку лепу девојку“ („Курир“, 2007).

О методима (изборне) борбе: „Зато, сада када сам у арени, морам да победим или ће ме лавови појести. А после избора, видећемо“ („Прес“, 2011).

Како види себе: „Никад у својим политичким наступима нисам ишао испод прага људског васпитања и достојанства, чувајући интегритет сваког појединца“ („Глас јавности“). „Ја понекад и за самог себе мислим да ли је добро да сам у Влади, имајући у виду да сам се више претворио у полицајца него у политичара“ (РТС, 2011).

Кад запева на полицијским прославама

Кад запева на полицијским прославама

Хоби: „Први пут сам певао полицији на дочеку Српске нове године и сад редовно запевам на прославама полиције… Како да их одбијем када траже, а и мени лепо. Обично отпевам Први пољубац, Сјећаш ли се оне ноћи, Миљацку…“ („Прес“). Сам тврди да су му омиљене песме италијанска „Санта Луција“ и руска „Подмосковске вечери“, а новине тврде да је на том списку и „Ај чија фрула овим шором свира“ („Данас“). Кад је био премијер: „Код мене нема наручивања, имам свој репертоар.“ („Блиц“) А због његовог хобија „Прес“ пише да „многи кажу да Житорађа музици није дала само Цецу, већ и Ивицу“.

Планета Цеца: „Она је моја пријатељица. Цеца је била у затвору, па је окупила 100 хиљада људи на концерту. У сваком случају, она није певала нама у предизборној кампањи. Такође, није хвалила СПС него је хвалила председника Тадића. Тако да треба питате њих шта мисле о Цеци. А за мене је она девојчица из песка“ (o забрани појављивања Светлане Ражнатовић на „Пинку“, ТВ „Авала“, 2007). На пребацивање да је „све ове године“ штитио другарицу из детињства, рекао је: „Нисам је штитио. Она је хапшена у време власти ДОС-а. И није Цеца мени певала, већ Војиславу Коштуници!“ („Ало“, 2011). „Цеца је супер, али и техно-музика је врх“ (према НИН-у, 2014).

Мира, Ивица (седе), Цеца и Палма (стоје)

Мира, Ивица (седе), Цеца и Палма (стоје)

Жене vs. љубавнице: „Имати љубавницу овде дође као предност, а не хендикеп“ (о љубавницама политичара, „Курир“). И још мало: „Има једна женска особа која греши већ десет година, пре ми се чини да то није случајност. Али, нећу више о томе, постаје индискретно“ (о телефонирању политичарима, „Курир“).

НАТО vs. певачице: „Ево, данас су написали у неким новинама да сам у некој кафани био са неким певачицама и дао 500 евра певачици. Знате шта, сви који ме познају знају да то није тачно – јер ја сам велики циција… Више ме звало људи данас због тога, него што сада идемо у НАТО. То је живот у Србији. “ („Таласање – земља чуда“ Радио Београда 1)

Дачићево правило о људским правима (лепотица): „Знате, моје људско право и право сваке лепотице је да покаже своју лепоту. Али у Саудијској Арабији или Ирану тешко ће моћи да покаже своју лепоту, јер су тамо таква правила. Такође, љубитељи његушке прушуте ће тешко уживати у њој у арапским земљама. И свако дрво може расти до неба, ал’ не расте јер нема услова.“ (о геј паради и захтевима из ЕУ, „Наше новине“)

Не дај да те од Гуче раставе они људи зли: Остао бих ја овде седам дана, али не дају“ (о Гучи, „Курир“)

У Гучи (2)

У Гучи (1)

Шта га (не) плаши: „Не постоји ништа и нико кога се плашим, јер свашта сам у животу прошао. Једино од чега страхујем јесте да пре него што одем са овог света нећу стићи да кажем свима шта мислим о њима“ („Глас јавности“, 2007).

Отпоран на дијете: „Мој живот је вечна борба с килограмима, али тако вежбам свој карактер“ („Курир“). А дијете: „Угојим се, па смршам. Био сам на разним дијетама, мршавио сам и по десет килограма…“ („Прес“). Шта је одговорио кад га је једна девојчица на Сајму питала који сладолед највише воли: „Највише волим чоколаду, ал’ не смем [јер није добра за линију]… Тражио сам ону без шећера, али ми дали ову обичну“ („Курир“). И: „Не могу да једем, бре, морам да смршам, идем на изборе“ (примајући пољопривреднике и доручак од њих, ТВ Б92).

Молитва за бољи Молитвени доручак: „Храна је била иста, слаба. Од тога, брате, не можеш да будеш сит. И ове године јели смо киш са јајима, воће, воћне салате. Ево, сада управо размишљамо да негде свратимо да нешто поштено поједемо“ (о Молитвеном доручку у Вашингтону, „Ало!“, 2011).

Које воће треба да избегава: Банане. „Знате шта – нисам приметио да неко мене штити. Данас кад неко каже – сви ми имамо породицу… А шта, ја немам. Јел да? Моја деца нису плакала кад читају у медијима да сам криминалац, те са [Дарком] Шарићем, те са [Мишом] Бананом, те с овим, те с оним. Где су тада били сви ти? Знате, кад дођу до вас, немојте тек тад да се сетите тога“. (Недељник, 2013) „О мени је написано више негативних текстова у нашој штампи, него о Бин Ладену. Ја сам се на Хиландару причестио и нисам се тамо молио за себе, него да Србија зна шта може да нас чека у будућности“ (о Родољубу Радуловићу –  Миши Банани, према „Утиску недеље“ на ТВ Б92, 2014)

На баскету са Борисом Тадићем

На баскету са Борисом Тадићем

Спорт: Рукометаш у српској лиги, на месту пивотмена („био сам врло добар у рукомету“, „Прес“), баскеташ у првој политичкој лиги (са Борисом Тадићем). „Наравно, навијам за Партизан“ („Прес“). 

Делилац спортске (не)правде: „Бићу непристрасан као међународна заједница“ (као помоћни судија на фудбалској утакмици Балкан – ФК Футура ЕУ против представника садашње Европске уније – ФК ЕУ, „Телеграф.рс“). Дачића није превише бринуло што у тиму „будуће“ ЕУ игра и „министар спољних послова Косова“ Хашим Тачи, али јесте био забринут за свој „стајлинг“: „Судије ће имати црне дресове, а да ли ће ми одговарати величина, то ћу видети на лицу места“ („Курир“). 

Као помоћни судија на утакмици ФК Футура - ФК ЕУ, Беч, 2015. године

Као помоћни судија на утакмици ФК Футура – ФК ЕУ, Беч, 2015. године 

Омиљено обећање: „Питање вожњом аутомобила је питање безбедности аута. Поређење Немачке и Русије је историјски неукусно. Уосталом, ако нађете једног Србина коме је дража Немачка од Русије, ја ћу вам купити ауто“ (на новинарско питање да ли више воли „ладу“ или „ауди“, Изјаве.нет, фебруар 2000). Узгред, „Време“ пише да вози „волво“.

Само због поштовања традиције: „Волим да попијем лепо вино, а зими кувано вино и кувану ракију…“ („Прес“) Кад су кренуле, чак и јавне, прозивке да је често пијан, Дачић је у Скупштини рекао: „Сви који ме добро познају, а то је г. Војислав Коштуница и чланови његовог кабинета, знају да никад у животу нисам био пијан и да не конзумирам алкохол.“

У Гучи (2)

У Гучи (2)

Кад он изненади: О именовању историчара (и победника једног циклуса „Квискотеке“) Предрага Ј. Марковића за потпредседника и главног идеолога рекао је: „Пре три-четири месеца сам се договорио са Предрагом Марковићем да постане потпредседник странке и то нико није знао. Знали смо само нас двојица и зато је то изненађење за све”  („Политика“, 2015).

Кад њега изненаде: Изненадило га је што чланови Главног одбора партије „иду по медијима“ и ни о јагњетини не могу да ћуте: „Све сте новинарима говорили. Чак и то да сам хтео да платим јагњетину за прославу 25. годишњице странке и да ми нису дозволили. Па зар нешто не може да остане тајна“ („Политика“, 2015). 

Највећи успех на Интернету (1): Кад је француском министру за миграције показивао Београд, Дачић је – у маниру искусног и припремљеног туристичког водича – високом госту објаснио да је „овде брдо, планине, зато се зове Кале…“ (2013)

 

Кано институција: „И ја сам институција, ја сам министар спољних послова“ (на констатацију да је омбудсман Саша Јанковић „институција заштитника грађана“, „Танјуг“, 2015)

Мај нејм из Ивица: „Зовем се Ивица и стално сам на ивици, и Србија је стално на ивици“ („Утисак недеље“).

НАТО као колатерална штета Шешеља: „Нисам се плашио ни већих играча [од Шешеља]. Па НАТО, на пример. С њима смо ратовали и нисмо пристали на ултиматум. А сад сам и на седници Северноатлантског савета рекао: ‘Дођите, али овог пута без авиона.’ Смејали су се“ („Курир“, 2015) И још о Шешељу: „Запрепашћен сам што Шешељ зна да твитује. Иначе, он је један суптилан човек, познат је по томе да жели да користи необичне методе – глогов колац. Он је један болесник“ (на тврдњу да је „Шешељ рекао на Твитеру да би га гепековао“„Курир“, 2015).

Највећи успех на Интернету (2): Није могао остати непримећен ни Дачићев браворузан наступ у Аргентини, када је предложио да се „посестриме“ Београд и Буенос Ајрес. „Марадона, Меси, Че Гевера, велики књижевници, Евита Перон…“ рекао је Дачић 2014. године кад је проглашен „почасним гостом“ аргентинске престонице.

Мисао и максима (сопствена): „Престрављени свет диже главу славећи нашу победу…“ („Данас“, јул 2000).

Нешто што личи на стратегију: „У политици је веома важно држати се Кутузова који је стално тражио време и стрпљење“ („Време“).

Нешто што не личи на стратегију: „И да признамо Косово, неће нас ЕУ – зато што ће увек постојати неки нови услови. Кад је био ухапшен и испоручен (Ратко) Младић, после месец дана се појавило питање Косова. Али, ми апсолутно не желимо више да прихватамо ту политику покретних циљева…“ (у интервјуу за „Спутњик“, 2015)

Највећи успех на Интернету (3): Када је био гост скривене камере („Немогућа мисија“, ТВ Пинк, 2013) а „новинарка“ обезгаћена. Плејбојева зечица је после изјавила: „Имала сам само трему јер много поштујем Дачића и ништа више. Мислим да је све било пристојно, таман колико премијер треба да види. Поента је била у томе да Дачић буде сасвим сигуран да је видео то што је видео. Депилацијом међуножја то не бисмо постигли“ („Курир“). Дачић, тада премијер, није био одушевљен: „Злоупотребљено је моје велико поверење и коректност коју сам увек гајио према новинарима. Сви знају да никад нисам притискао медије или демантовао изјаве, чак и кад су моје речи извртане, фалсификоване и погрешно интерпретиране. Сада ми се ово десило“ („Новости“).

Лингвистичке бравуре: „Кажу да реч Балкан значи крв и мед, доста је било крви, време је да се окуси и мед“ („Ројтерс“, 2012).

Кад би псовао био би идеалан: „Говорим једноставним, народним језиком који људи разумеју. Недавно ми је једна жена на Васкршњој литургији рекла: ‘Господине Дачићу, Ви кад говорите, као да ја говорим. Истина, ја додам понеку псовку’.“ (Б92) И још: „Слободан Милошевић је у Косову Пољу својевремено рекао – нико не сме да вас бије, а ја после 25 година кажем – нико не сме да вас лаже“ („Прес“, 2012).

Социјална правда и/или шведски стандард: „Веома је важно да се сагледа реалност и колико људи може да издржи те реформе, јер реформе не смеју да поједу људе“ („Између два петка“ Радио Београда 1, 2014).

За тврде православце: „Заборављају само једну ствар. Права васкршња јаја су црвене боје. И постоји једна разлика између наших и њихових… Наша су чврста и била су таква свих ових година“ („Курир“).

По(р)ука: „Сви треба да схвате да младост не сме да буде већи хендикеп од старости“ (дипломцима Полицијске академије које чекају радна места у МУП-у, РТС, 2008).

Тако пролази власт овога света: „Сви смо ми бивши режим“ (РТС, 2004).

Негласачко тело: „Сви се баве кравама, али краве не гласају“ (као председнички кандидат, ТВ „Прва“, 2012).

У певачком заносу

У певачком заносу

Препричана мисао за крај: „Боље да певам, него да гранатирам Сарајево“ („Блиц“, 2013).

Измењени и допуњени текст који је првобитно објављен на сајту НСПМ-а 11. јула 2011.


ИЗМЕНЕ: 

– исправљена је словна грешка у речи „полицајац“ у наслову (5. 9. 2015. у 20:02)

– додата последња реченица у одељку „НАТО vs. певачице“ (6. 9. 2015. у 12:21)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Az

Advertisements