1. Краљ Немачке (1152-1190) и цар Светог римског царства (1155-1190) Фридрих I Барбароса (итал. barba rossa – „црвена брада“) утопио се под неразјашњеним околностима у малој реци Салеф у Кирикији 1190. године, током Трећег крсташког рата (1189-1192).[1]
Извор: serbia.com
2. Енглеским законом The Habeas Corpus Act 1679 (лат. habeаs corpus – „треба да имаш тело“), извршна власт је стављена под контролу (надзор) судске власти.
Закон гарантује и неповредивост човекове личности (забрану хапшења без судског налога, забрану дуготрајног задржавања у притвору без ваљаног основа, право оптуженог да се изјасни о кривици и да изнесе своју одбрану, заштиту од изнуђивања исказа итд).
Habeаs corpus законе у англосаксонском праву треба посматрати шире – Magna Carta Libertatum (1215), Тhe Habeas Corpus Act 1640 итд. Наиме, још је Magna Carta забрањивала затварање и протеривање слободних грађана мимо закона.
Начела habeаs corpus закона уграђена су и у Устав САД (1789).[2]
3. Руски генерал-фелдмаршал и гроф Григориј Потемкин (Григориј Александрович, кнез Потемкин-Таврически, 1739-1791) далеко је познатији као миљеник и љубавник руске императорке Катарине Велике и по данас уобичајеној метафори за подвалу („Потемкинова села“), неголи као генерал-губернатор Новорусије и оснивач градова Херсон, Николајев, Севастопољ и Јекатаринослав (данас Дњепропетровск).[3]
Новорусијска губернија 1800. године, извор: „Википедија“
Истина, руски историчар Владимир К. Волков је у својој књизи „Дезинформација – Од тројанског коња до интернета“ („Наш дом“, 2001) потцртао да је причу о Потемкиновим селима од картона измислио немачки монденски новинар G. A. W. von Helbig, јер није био позван у свиту која прати Катарину Велику на њеном путу ка Криму 1787. године.
4. Михаил Булгаков је 1925. године написао драму „Дани Турбинoвих“ (адаптирајући сопствени роман „Бела гарда“, 1922-1924). Иако совјетска цензура није ово дело дочекала благонаклоно, драма је враћена на сцену захваљујући једном веома важном гледаоцу – Стаљину.
Бела гарда (руска серија из четири дела, превод на српски)
У први мах то делује чудно, али је објашњење посве једноставно – „Дани Турбинoвих“ (рус. „Дни Турбиных“) говоре о „пропасти старог света,“ како је подвукао историчар Едвард Радзински.[4]
5. Југословенски краљ Александар I Карађорђевић у самртном часу, у Марсеју 9. октобра 1934. године, није изговорио последње речи: „Чувајте ми Југославију“, јер је после атентата на њега смрт наступила тренутно.
Откуд поменута порука? Краљ је неретко завршавао говоре и поруке са варијацијама поменуте крилатице. Отуда је, на пример, приликом крштења свог кумчета Александра Балабина 1. јануара 1933. године поручио у повељи:
„Саша, запамти да је брат мио ма које вере био. Чувај ми Југославију!“ [5]
Испраћај посмртних остатака краља Александра из Загреба, октобар 1934. године; на локомотиви воза пише: „Чувајте ми Југославију“; фото: „audioifotoarhiv.com“
6. У моментима када је Владо Георгијев Черноземски (рођен као Величко Димитров Керин) убио краља Александра I Карађорђевића, смртно је рањен француски министар иностраних послова Луј Барту, током својих последњих напора да окупи антинемачку коалицију. (Историчар Владимир К. Волков је у својој књизи „Тевтонски мач“ иступио са тврдњом како је права мета атентата у Марсеју заправо био Барту.)
Када је 1974. године објављен део извештаја француске државне комисије о атентату на краља Александра и Луја Бартуа, широј јавности је предочено да је француски шеф дипломатије страдао од залуталог метка (француских) жандарма, који су у метежу запуцали.
Марсеј, 9. октобра 1934. године, фото: „Вечерње новости“
Целокупан извештај о атентату је и даље „под кључем“ – „вероватно због тога што би његово објављивање и данас (2015) могло да произведе политичку штету,“ како је својевремено истакао почивши професор ФПН-а и дипломата Предраг Симић. [6]
7. На Минхенској конференцији, одржаној септембра 1938. године, Француска и Велика Британија су устукнуле пред Адолфом Хитлером и дозволиле растурање Чехословачке, које се наредних месеци одиграло у етапама (до марта 1939. године). Територијалне добитке су оствариле не само Немачка, већ и Мађарска и Пољска. [7]
Комадање Чехословачке (1938-1939), извор: „Википедија“
8. У немачкој историји 9. новембар има двоструку симболику – сећања на Кристалну ноћ (1938) и ноћ у којој је срушен Берлински зид (1989).[8]
9. Нирнбершки процес (нем. Nürnberger Prozesse) представљао је суђење већини преживелих перјаница нацистичке Немачке, а које су организовале силе победнице. Главно суђење одвијало се у Нирнбершкој палати правде и трајало је од 20. новембра 1945. до 1. октобра 1946. године.
Велики немачки индустријски центар Нирнберг, који је био прилично разрушен током савезничких бомбардовања 1944. године, није изабран нимало случајно (за суђење). Управо у овом граду су 15. септембра 1935. године донети расни закони (нем. Nürnberger Gesetze), а у предратном периоду (1933-1938) сваког септембра ту су одржавани велики маршеви владајуће национал-социјалистичке партије.[9]
10. Историја се не може мењати, она се догодила, али се током времена може мењати перцепција историјских догађаја и процеса.
На трагу изреченог, навешћемо да је према анкети из маја 1945. године чак 57% Француза сматрало како је Совјетски Савез највише допринео слому (нацистичке) Немачке. Потоње генерације анкетираних Француза имале су сасвим другачију представу[10]:
11. Од 1945. године и САД, и Совјетски Савез, и Велика Британија су на територији окупиране Немачке спроводили својеврсно регрутовање немачких научника, лекара, техничког особља итд, не марећи за њихову нацистичку прошлост.
Током операције „Спајалица“ (енг. Paperclip), коју је спроводила америчка тајна служба OSS (енг. Office of Strategic Services) – претеча CIA (енг. Central Intelligence Agency), у САД је доведено преко 1500 немачких научника, инжењера и техничара. Међу њима су били и ракетни научници Вернер фон Браун, Артур Рудолф и Курт Дебус, каснији носиоци америчког свемирског програма. [11]
Operation Paperclip: The CIA, NASA & The Third Reich (филм без превода)
12. Пораз у Бици код Дијен Бијен Фуа (1954) означио је крај француске колонијалне политике у Индокини. Занимљиво је да се тада у француској Легији странаца борио и велики број Немаца, а понеки од њих су током Другог светског рата припадали и есесовцима.[12]
__________________________________________
[1] http://en.wikipedia.org/wiki/Frederick_I,_Holy_Roman_Emperor,
[2] http://en.wikipedia.org/wiki/Habeas_corpus, https://sr.wikipedia.org/wiki/Habeas_corpus, www.vokabular.org/?search=Habeas-korpus-akt
[3] http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%93%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98_%D0%9F%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%BA%D0%B8%D0%BD
http://en.wikipedia.org/wiki/Grigory_Potemkin
[4] Edvard Radzinsky, Stalin: The First In-depth Biography Based on Explosive New Documents from Russia’s Secret Archives, Anchor, (1997)
[5] http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/AleksandarBalabin.html,
Једини сведок „самртне поруке“ краља Александра I Карађорђевића (1888-1934) био је тадашњи министар иностраних послова Богољуб Јевтић, што је наводи и Милан Стојадиновић у својој књизи „Ни рат ни пакт“ („Отокар Кершовани“, 1970). Стога се пуштање у оптицај „аманета“ краља Александра приписује управо Јевтићу.
[6] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:489099-Pozadina-ubistva-kralja-Aleksandra-Karadjordjevica-jos-misterija,
http://fr.wikipedia.org/wiki/Louis_Barthou
[7] http://en.wikipedia.org/wiki/German_occupation_of_Czechoslovakia
[8] http://sh.wikipedia.org/wiki/Kristalna_no%C4%87, https://en.wikipedia.org/wiki/Berlin_Wall
[9] http://en.wikipedia.org/wiki/Nuremberg_trials, http://www.thirdreichruins.com/nuernberg.htm
[10] http://www.les-crises.fr/la-fabrique-du-cretin-defaite-nazis/
[11] http://en.wikipedia.org/wiki/Operation_Paperclip
[12] http://www.dw.de/60-godina-bitke-kod-dijen-bijen-fua/a-17617209
ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 5.9.2015. у 0:38 – исправљени су бројеви који означавају 9. и 10. део чланка.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5zF
Categories: Противу незнања
Др Лазар Прокић у свом тексту о масонима, који је, ваљда, био део Антимасонске изложбе у Београду, за смрт краља Александра и Луја Бартуа окривљује Велики Оријент, конкретно леве кругове у Француској и износи доста чињеница и логичних закључака. Он је био сведок догађаја и цитира штампу /левичарску/ која је доступна истраживачима. Барту је по њему свесно одабран циљ – управо зато што је хтео да Француску поведе у десно. Француска штампа је доступна и чуди ме да се сви “ваде” на затвореност архива, а и сама “затвореност” управо говори да Немачка нема везе са тим, иначе би била доступна грађа. Немачка нема везе са атентатом, јер нема мотив. У немачким архивама: од доласка нациста на власт, па до 27 марта 1941, не постоји ни један документ против Краљевине Југославије. Написи у штампи су и овакви и онакви, али, званичних докумената нема. Тако да анти-фа историографија, навикла да сва зла приписује Немачкој, греши.
Смиља Аврамов је у “Геноциду у Југославији…” документовала да је Павелић у британској служби од 1926, а да су добре односе са усташама британци неговали и касније. Александар је хтео да прошири основу Југославије и његови сусрети са Герингом су оно што је разљутило Британце и Французе, односно њихову масонерију. Геринг је био србофил, а током сахране краља је регулисао саобраћај, јер је дошло до колапса. Интересантно је и то, наводи Прокић, да је човек који је снимо атентат ликвидиран само дан касније.
@једнорог
“Геринг је био србофил …” не претерујмо! (шта уопште значи бити ”Србофил”?)
Јесте био на сахрани Александровој, и јесте издејствовао да га том пригодом одликују Орденом Белог орла са мачевима и, прича се, да га је (орден) радо носио (био је велики кицош)!
Али СРБОФИЛ?!
Нама неупућеним, то делује као кад би неко рекао да је Адолф Ајхман био – филосемита.
@ Порфирије Петрович
Говоримо о 30-им годинама прошлог века на начин на који су се оне заиста догодиле, а не на начин којим би “анти-фа” коалиција желела да ми размишљамо. Хитлер је личност године у најпризнатијим часописима, Берлин домаћин Олимпијаде, Стаљин потписује уговоре о ненападању и сарадњи, сви се отимају да сарађују са Немачком која је у експанзији. У том времену има и нацизма и фашизма, али нема ни антинацизма ни антифашизма. Нема га ни кад Мусолини отрује Етиопију, ни кад дође до аншлуса, ни кад се преда Чехословачка. Постоји Павeлић који је у британској служби и усташе које су под британском контролом. Нема Србије, јер су је Карађорђевићи уништили. Постоји југословенска влада и нелегитимна југословенска круна – такође под британском контролом. Национал-социјалисти су још увек разнородна групација, коју чврсто повезује жеља за обновом Немачке и уверење да су Германи изнад осталих. У том свету: Геринг је србофил, Гебелс презире Србе, а Хитлер поштује Србе и тежи договору. Сви они мисле о Србима, а Срба њет. Александар и Барту су убијени у времену када су започели приближавања Немачкој. То Британија и њен тада највећи савезник – Италија – нису хтели да допусте. Мусолинијева Италија се после променила – Британија није.
@једнорог
”У том свету: Геринг је србофил, Гебелс презире Србе, а Хитлер поштује Србе и тежи договору.”
Уз поштовање према свему што овде пишете (и независно од тога да ли се са Вашим ставовима увек слажем), желим да овај став на неки убедљив начин поткрепите.
Поздрављам Вас и унапред захваљујем.
@Порфирије Петрович
Није могуће доказати да у немачким архивама нема докумената који говоре непријатељски према Краљевини. Сама чињеница да нема ни једног историчара који је до сада нашао неки документ који би говорио супротно – ваљда нешто значи?
Немачка није била против Југославије све до 27 марта 1941, Наравно – Немачка није водила јгуословенску/српску политику, нити се братимила са нама. Тражила је коректан однос.
Што се Геринга тиче:
“Шахт је рекао да Немци највише цене енглеске војнике, па одмах потом – српске. Објаснио је да је Геринг много ратоборнији од Хитлера… Геринг је рекао Хортију да ако Мађари предузму било шта против Југославије, онда ће немачка авијација бомбрадовати Пешту…
Херман Геринг о Србима: “Врло, врло, врло поштен народ. Ваш свет, који сам досада тако мало прилике имао да упознам, одушевио ме је и остаће ми у вечној успомени.”
Геринг је био одликован Орденом белог орла.
http://www.novosti.co.yu/code/naviga…9&feljton=5691
на жалост, страница је доста дуго недоступна, али имам записане изворе, можда поново постане доступно
Краљ Александар о Немачкој: Чини ми се да имам у Италија два изасланика. Својег и амбасадора Трећег Рајха.
извор: Documents Diplomatiques Francais, VII, deo 6, strana 596
Постоје и мало – али небитно другачија виђења:
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:293149-%D0%A6%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B0%D1%80-%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%9B%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B0
Препун је интернет ових података, а има доста тога и у мемоарској литератури.