Вучићева претња да ће да распише ванредне парламентарне изборе вероватно да је нешто најапсурдније што се у овом веку десило у политичком животу Србије. Најпре, ни ванредни скупштински избори 2014. године нису били потребни. Они су уприличени само зато да би Вучић и формално засео у премијерску фотељу – иако је и као „први потпредседник владе“ већ фактички управљао земљом. Тек избори 2015. или 2016. године потпуно би били бесмислени.
Да ли је влада у кризи? Није. Да ли се парламентарна већина осула? Није. Да ли је неко важно и глобално политичко питање на дневном реду па о њему треба и народ да се изјасни? Није. Да ли је опозиција толико ојачала да преко својих медија недељама дрма темеље владе? Не, наравно! Да ли Вучићу не пружају подршку неки од страних центара моћи – Вашингтон, Берлин или Брисел, око којих он непрекидно облеће „као кер око касапнице”? Никако!
Чему онда Вучићева галама о могућим изборима? Он, једноставно, није у стању ништа истински да уради. Он није у стању ни у чему да нађе потврду своје успешности, своје стварне моћи. И њему се сада чини да једино тријумф над слабом и издељеном опозицијом може да му уздигне пали политички его.
Будимо рационални. Хајде да аналитички и разумно сагледамо ствари. Има ли ишта од широко најављиваних Вучићевих пројеката који би дали резултате? Шта је са творницом микропроцесора вредном „четири милијарде евра“? Где је Мерцедесова фабрика аутобуса? Или где је бар домаћа франшиза која штанцује возила са трокраком звездом? А фабрика ракета „Алас“? А фабрика ауто-делова у Обреновцу? А Боингова фабрика? А Београд на води?
Зашто од оне фабулозне три милијарде инвестиције за Београд на води не остаде ништа до неких бедних 20.000 долара, колико је ових дана ушло у државну касу?
С друге стране, шта се рационално може рећи, какву корист има Србија од Блерових саветовања? А од Строс-Канових?
И ко је господину премијеру уопште саветовао да у Србији изгради прихватни центар за 400.000 избеглица са Блиског истока? И то у земљи која годишње губи 40.000 Срба због исељавања и мањка деце?
Шта је било са афлатоксином, шта с фирмама Вучићевог брата, шта с падом хеликоптера, шта с понижавањем жандармерије што је хтела да легитимише члана Вучићеве фамилије?
Коначно, какав је резултат смањења плата и пензија у Србији?
И какав је, уопште, резултат размештања напредњачке хорде штеточина по свим институцијама ове земље – од основних школа и домова здравља до министарства енергетике и образовања?
Јер, пазите, и „жути“ су запошљавали своју партијску пешадију. Али, ова провала некомпетентности у установе система, ова и оволика провала, вероватно није забележена од како су Вандали демолирали Римско царство, или од како су фанатизовани Арапи спалили Александријску библиотеку.
Дакле, све је јасно.
Један човек ведри и облачи политичким животом Србије. И сада тај човек, мажен и пажен од странаца, мажен и пажен од њихових медија, наравно и од владиних медија, па од тајкунских медија, затим од локалних страначких (СНС) медија, па од београдске културњачке другосрбијанске интелигенције, па од Е-новина, па од Басаре, па чак од оне честите старице која му је на питање „како живите“, збуњено одговорила „никад боље“, па од новинара који забораве број својих ципела када се нађу лицем у лице с премијером, не умевши ништа сувисло да приупитају, те од лидера малих (ван)парламентарних странака који изгарају од жеље да их Вучић узме за „коалиционе партнере“ – тај, дакле, човек у озрачју своје апсолутне самовоље, у аури своје самовласти, своје власти као самозабаве, хоће изборе.
Тај човек, дакле, из личних разлога, из разлога недовољно потврђене сујете, из разлога недовољно афирмисаног ега, он хоће да се игра политичке утакмице. Он хоће да трчи трку за коју верује да се њен победник зна и да тријумф може припасти само њему – том евроатлантском штреберу и том принцепсу колонијалне економије и политике на Балкану!
Ипак, Србија је зачудна земља. Један је тако мислио да ће да тријумфује као „фактор мира и стабилности“, на изборима 17. новембра 1996. године. Резултат је био да је изгубио све веће градове, те да је онда слушао како му сто дана звече шерпе и тигањи по улицама Бограду, Нишу и Крагујевцу. Други је мислио да је својим мега-сега маркетингом опчинио већину Срба. Зато је 2012. године пожурио с председничким изборима. Убрзо се пробудио као највећи политички губитник у српском 21. веку!
Србија је велика тајна. Бахати, егоисти, нарциси ће се залетети. Учиниће хибрис. Прекорачиће границу. Превршиће меру. И неће успети! Верујмо у Србију, верујмо у нас. И никаква самовоља наших локалних колонијалних тирана неће нас моћи збунити у погледу онога што је за нашу отаџбину добро. И што се за њу мора учинити.
Наслов: Стање ствари
ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 31. 8. 2015. у 7:58 – по улицама Бограду, Нишу и Крагујевцу исправљено у по улицама Београда, Ниша и Крагујевца.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5vt
Categories: Преносимо
”Један је тако мислио да ће да тријумфује као „фактор мира и стабилности“, на изборима 17. новембра 1996. године. ”
Поредити ”једног” са актуелним Премијером у најмању руку – неукусно је. То је као кад бисмо поредили Лоренс Оливијеа и Чичолину.
”Чичолина” може евентуално да се пореди са Тадићем, Живковићем, Ђинђићем… са Ђукановићем
То је главна и велика замерка, иначе одличном тексту.
@ Порфирије Петрович
Ако распише изборе, расписаће их да би убрзао процесе у својој странци. Да би део држали (вероватно) он и Тома, а други део би ишао код Зоране, или неког сличног нерадикалског кадра у врху СНС (Кнежевић, на пример). Зато ЛДП, али и одбори ДСС, и патриоте и европејци – иду у СНС. Из СНС-а ће се дати не само власт, већ и опозиција. Нова/стара (из 90-их) елита у другачијим условима. Као што ДОС није био ништа друго већ ДС издељен на све могуће опције (од ЛДП до ДСС плус НОВ сектор), Исто и Вучић ради. Шта ће бити са садашњом опозицијом, тешко је рећи. Вероватно ће највећи део чланства да се пребаци у себи одговарајући сектор СНС-а, а део или престати да постоји, или остати да тавори. Где је данас Јул, Српска левица и сличне организације из 90-их? (па и СРС, на крају крајева). Где су, са друге стране ДХСС, ДЦ, Нова демократија/либерали, Г17, итд?
Дакле, Вучић, ако буде расписао изборе – расписаће их да би успоставио другачију реалност: елиту, начин размишљања, систем вредности. Не ствара власт, ствара свој свет.
Свако онај ко Вучића сматра глупим, или глупљим од себе, јако греши. Да ли ти који греше имају право на “поправно мишљење” – показаће време и Вучић. Ољу смо заборавили, али је Бујошевић директор РТС,а.
“Свако онај ко Вучића сматра глупим, или глупљим од себе, јако греши.”
Интелигенција Вучића, и сваког вучића, процењује се, с обзиром, и у односу на оне који му (дакле Вучићу, и сваком вучићу) – ”вуку конце”.
Кад се то има у виду, можемо констатовати да је вучић ”довољно” интелигентан.
Он је интелигентан таман толико колико треба. Као, рецимо – Дража Марковић, Петар Стамболић, Стеван Дороњски…..:)
@Порфирије Петрович
Не говорим ово да бих га бранио. Али: СРС је кад су је преузели он и Тома добијала много више гласова, него док јој је на челу био Шешељ – а тада није било запада који би им помагао. Шта више: СРС је редовно побеђивала 2000-их, али је простом махинацијом и комбинаториком, управо западном вољом, владао ДСС (од 2008 ДС) са странкама ДОС-а. Њих двојица са новом странком јесу прешли на ДОС-ову реторику и политику (рачунам ту пре свега на фамозни патриотски ДСС), али владају на основу резултата избора – не шибицарењем, као што се владало у време ДОС-а. Остале странке без покрића су ишле и иду логиком “Ма, овај појма нема” – а онда им ђаво крив што има више неважећих листића, него оних који су за њих. Има ту још, ал` да не дужим.
А Време пише како се интелектуалци нису приупитали зашто се уопште расписију избори. Изгледа да е под интелектуалцем у грађанистичким круговима подразумева битно суженији круг људи од реалног стања ствари.
@Милош
Одлична Вам је констатација о интелектуалцима. У друштвеним наукама, ми погубно каснимо и суштински појма немамо шта се у том свету заиста дешава, куда се креће савремени свет и куда ће се кретати. И из тог непознавања се догађа да рупу “премошћујемо” идеолошким конструкцијама типа “патриотски интелектуалац”. А то значи да имамо спремне одговоре на то шта нас чека у 1918, 1945, али још увек не можемо да објаснимо 2012, а поготово не да разумемо зашто се расписују избори. Па, нам је лакше да кажемо да је то зато што је Вучић неуравнотежен. А онда стигну налази…
А што ви мислите да се расписују избори? Антонићева анализа указује да се избори расписују јер на том пољу владајућа странка једино може да оствари неки успех. Зашто су расписани избори 2012? По свој прилици из врло сличних побуда као и сада. На први поглед је јасно да се политика у Србији исцрпљује перманентном предизборном кампањом, да то нису измислили напредњаци али су то довели до највишег степена, претходни су барем нешто покушавали да ураде иако често погрешно, ови само чекају изборе и стварају атмосферу да су вечите жртве тајкунско-западњачко-ко зна какве завере. И то пролази добро. Али не може да прође увек.
Ваља се потсетити, како је то било раније. Може се, узети и обзир још понека држава, рецимо Италија, када се говори ” исцрпљује перманентном предизборном кампањом”.
Парламентарни избори у Краљевини Србији 1903.
Парламентарни избори у Краљевини Србији 1905.
Парламентарни избори у Краљевини Србији 1906.
Парламентарни избори у Краљевини Србији 1908.
Парламентарни избори у Краљевини Србији 1912.
Парламентарни избори у Краљевини Југославији
1920. • 1923. • 1925. • 1927. • 1931. • 1935. • 1938.
Избори и референдуми у Републици Србији
Председнички избори
1990. • 1992. • 1997. • 1997. • 2002.(1) • 2002.(2) • 2003. • 2004. • 2008. • 2012.
Парламентарни избори
1858. • 1861. • 1864. • 1867. • 1870. • 1875. • 1877. • 1880. • 1884. • 1886. • 1888. (мар) • 1888. (нов) • 1889. • 1893. (мар) • 1893. (мај) • 1895. • 1903. • 1905. • 1907. • 1906. • 1908. • 1911. • 1912. • 1990. • 1992. • 1993. • 1997. • 2000. • 2003. • 2007. • 2008. • 2012. • 2014.
Локални избори
1992. • 1996. • 2000. • 2004. • 2008. • 2012. • 2014.
Референдуми
1990. (Устав) • 1992. (симболи) • 1992. (амандмани на Устав) • 1998. (Космет) • 2006. (Устав) • 2012. (Косово и Метохија)
Види се, да су биле ретке Владе, које су издржале пун мандат изузев на локалном нивоу.
Да, али услед изразитих политичких криза. Има ли такве кризе данас у Србији? Србија пред Први светски рат суочава е за државним превратом, међународном изолацијом, анексијом Босне, царинским ратом, Балканским ратовима и свим оним што их је пратило. Плус се дешавају значајне унутрашње промене, расте утицај војске у политичком животу, цепа се радикална странка итд. Све у свему постоје разлози изван замисли владајуће већине зашто се спроводе избори.
Сада сам Вучић и врхушка око њега отворено тврде да је земља политички стабилна, да нас свет уважава као никада раније, да нам је економија пред процватом који никако да стигне, а преко таблоидних медија опозиција се приказује као да је у сталном самртничком ропцу (што можда и није далеко од истине). Зашто се онда расписују избори? Антонић даје неколико могућих разлога; можда некоме они не делују убедљиво али су покушаји да се објасни једна очевидна аномалијау политичком систему.
Уосталом, што су постојале политичке кризе у неким ранијим државама и није од превасходног интереса за нас који живимо у овој држави, који је плаћамо и која нашим средствима финансира ове политичке маневре.
@Milos
Мој коментар се односио само на једну Вашу тезу. Процена ко је и када био у тежој ситуацији је питање процене. Мени се чини да је Србија и српски народ у никад тежој ситуацији. Раније је било лакше разликовати притиске, а данас се незна одакле ветар дува. Времена, у којима су се владе смењивале у кратким роковима, су знатно повољнија јер није баш цела Еуропа уз Амере била против и радила на нашу штету. Није контрадикторно, што се тврди, да је земља стабилна, а расписују се избори. Могућ разлог је и то, да утврди власт и обезбеди “демократску” подршку за наставак извршења добијених задатака. Шта подразумевате под “очевидна аномалија у политичком систему”?
Милош
Правац којим се Србија/Југославија кретала током протеклог столећа, па и од почетка овог – никад није одређен изборима, већ “догађајима”: убиство краљевског пара, стварање Југославије/уништење Србије, мартовски државни удар, Брозова победа у рату, Милошевићев партијски пуч (8-а седница), револуција 2000 – никад пребројани гласови, телефонска честитка Николићу, 2012, током изборног циклуса…Када би се “догађајима” утврдио правац којим има да се крећемо – имали смо право да бирамо кога хоћемо док смо на правцу, односно док нам се не одреди другачији правац…Ово су само неки “догађаји”.
Друга закономерност, везана за последњих четврт века односи се на 12 година владавине: Милошевић: 1988-2000, ДОС: 2000-2012.
Трећа закономерност је да се кажњава губитком власти свако ко покуша да “превари систем”/манипулише демократијом/: Милошевић је покушао да променом Устава маннипулише правилима на којима стоји западна (светска) цивилизација и да избори трећи мандат – па је пукао на изборима (може и “пукао”). Избори му нису требали, али их је расписао да би извукао Мирино лудило звано ЈуЛ. Тадић је покушао исто: “Био сам председник у два мандата, али први пут по старом Уставу – значи имам право на још један манадат по новом”. Е, немаш и победи Тома (“победи”). Коштуница је урадио неколико лоших ствари: ем је избегавао да прави власт са СРС и тако кршио изборну вољу и сам себи резао рејтинг, држећи се ЕУ и САД-а, ем је – после првог озбиљног проблема – вртаио мандат, а онда рекао: “Ајд народе преузми одговорност, па ћу ја опет да будем премијер” (банализујем, али то је суштина). А онда су дошли “догађаји” и амбасадори су формирали Владу Мирка Цветковића.
Проф. Антонић се политички сврстао уз патриотски блок – па и ова његова анализа може да се гледа кроз ту призму. И на једном другом месту сам рекао да сматрам да није тачна, као што сам навео разлоге зашто сматрам да ће – АКО ИХ БУДЕ РАСПИСИВАО – Вучић заиста расписати. (први одговор Порфирију Петровичу овде). У међувремену, појавили су се написи у штампи како се СПС коалиција цепа – што само говори у прилог оном што сам изнео. Изборе расписује да би његова странка била и власт и опозиција. Тада следи нови Устав (преамбула уопште није битна), промена елите (нађите текст “Мој одговор њима” који је Вучић објавио у Блицу) – и то би било то.
@једнорог
“У друштвеним наукама, ми погубно каснимо и суштински појма немамо шта се у том свету заиста дешава, куда се креће савремени свет и куда ће се кретати.”
Нисам сигуран да могу да схватим шта значи ”каснити у друштвеним наукама”, па бих вас молио да ми то објасните. Рецимо, где смо ми у односу на Французе, кад је реч о друштвеним наукама. И ко оличава ”савремени свет” на пољу друштвених наука?
Атина после Темистоклеа?!
Што се, пак, синтагме, или како прецизно и проницљиво кажете – ”идеолошке конструкције” – ”патриотски интелектуалац” тиче – она је просто неизбежна у условима где су ”интелектуалци” : Басара, Филип Давид, Вида Огњеновић, Душан Батаковић, Валдета Јанковић….(све амбасадор до амбасадора:).
Што би рекао томас Ман у једној дневничкој белешци :”У устима света профита, слобода је прљава лаж”.
@Порфирије Петрович
Нема нас у историографији (још увек смо у доба Бизмарка и првог рајха и тада савременог схватања историје као науке), политичкој теорији, праву…Русвај је изазвала књига “Историја српске филозофије” проф. Жуњића, јер је (између осталог) аутор констатовао да се доминантна филозофска мисао у Срба данас држи америчких и бритнанских аналитичких школа, базираних на помоћним наукама, које су и тамо напуштене и сматрају се превазиђеним. Итд.
Што се тиче термина “патриотски интелектуалац”, то није нова, али јесте идеолошка конструкција. У време Броза постојала је “поштена интелигенција” (са радницима и сељацима), потом је поштена интелигенција, кад је требало рушити Милошевића трансформисана у “групу независних интелектуалаца”. Сећате се: “Група независних интелектуалаца упутила је јавности писмо, у коме се истиче…да је Милошевић крив што нисмо у ЕУ, Нато, Косово је демократско, а не национално питање, бла-бла…”. Е, сад је део “независних интелектуалаца” у циљу рушења Вучића трансформисан у “патриотске интелектуалце”. Сви које сте навели се могу наћи заједно међу потписницима разних отворених писама јавности, као независни интелектуалци. С тога није циљ да се проф. Антонић одвоји од Басаре – заједно су рушили Милошевића као независни интелектуалци, већ да се “патриотским интелктуализмом” уради исто оно што је радио Броз, те развлашћени Стамболићеви независни интелектуалци и још развлашћенији ДОС-ови. Па, ко се упеца – упецао се. sub sole nihil novi est.