Извештај Комисије владе Републике Српске о Сребреници 2004[1]. године као извртање стварних догађаја у служби стране агенде

Комисија је образована одлуком Владе Републике Српске (РС) 15.12.2003. и бројала је 7 чланова, од којих је један муслиман а један странац (које је именовао високи представник за Босну и Херцеговину). Статус посматрача добили су Уред високог представника (ОХР) и Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ).

Дефинисани су: Циљ (утврђивање пуне истине о догађајима у и око Сребренице); Сврха (остваривање мира и стварање повjерења у целој БиХ); Мандат: 6 месеци од дана конституисања Комисије.

Комисија је конституисана 12. 01. 2004. Усвојени су Пословник, План рада и друга оперативна акта. Руководећи се Оперативним планом, Комисија је са активностима почела фебруара 2004.

Дакле мандат је до 12.07.2004. год.

Мотив за формирање Комисије је обавеза РС да одговори на захтев Дома за људска права БиХ. Одлука Дома односи се на 49 пријава које су поднели најближи рођаци лица несталих у догађајима у и око Сребренице.

Питање је како обавеза може бити мотив. Обавеза је изван стандарда дефиниције мотива.

Дом за људска права је наредио РС да (наредба јесте обавеза, али није мотив):

„по хитном поступку објави све информације које посједује, а које се односе на судбину и мјеста гдје се налазе нестали…“,

открије „све информације… које се односе на локације појединачних, масовних, примарних и секундарних гробница жртава догађаја у Сребреници које нису раније објелодањене“ и,

поред осталог, „спроведе потпуну, сврсисходну, темељну и детаљну истрагу о догађајима који су довели до утврђених кршења људских права, како би… чланови породица и јавност сазнали за улогу РС у масакру у Сребреници јула 1995 и за њене касније покушаје да прикрије ове чињенице, те за судбину и мјесто гдје се налазе лица нестала у Сребреници у јулу 1995.“

Дом је наредио РС да за шест месеци открије све информације које се односе на догађаје у и око Сребренице, што нису могли урадити влада из Сарајева и МКСЈ за осам претходних година. Чудна наредба.

Као што видимо Комисија треба да открије догађаје који су довели до „утврђених кршења људских права“? Суштинско је питање: како су кршења људских права утврђена ако нису откривени догађаји, односно активности које су довели до кршења људских права. Видимо да су кршења људских права већ утврђена. Само их треба „темељитом истрагом“, откривањем догађаја који су довели до кршења људских права, потврдити, како би се сазнала, односно потврдила, улога РС у масакру у Сребреници. И у овом случају јасно је да је улога РС у масакру већ дефинисана и утврђена унапред и да је само треба службено потврдити. У овом случају видимо да је утврђен масакр, али не и геноцид.

Извори:

У Извештају Комисије (датиран 11. јуна 2004), у два додатка и једној допуни, најважнији, или скоро једини, извор који је Комисија користила су документа из предмета Крстић, пре свега, оптужница, пресуда и Исказ о догађајима у Сребреници војног експерта тужилаштва Ричарда Батлера, што је садржано и у Одлуци Дома за људска права БиХ. Комисија је предња документа преузела, а некоришћење и других извора, оправдала је ограниченим временским и материјалним ресурсима и рационализацијом поступка (sic).

Додаци Извештају датирани су 15.10.2004. и односе се на спискове несталих, масовне гробнице и нека друга мање важна питања. Додаци су саставни део извештаја. Допуна Извештају датира од 30.09.2005. и односи се само на Списак учесника удруженог злочиначког подухвата (УЗП). Као списак УЗП поднет је списак свих припадника Дринског корпуса ВРС (ДК) и списак јединица МУП-а које су извршавале задатке у Сребреници у релевантно време.

Најважнија питања о којима је Комисија требало да прикупи одговарајућу чињеничну грађу јесу:

„испитати наведене злочине; коликог су обима; ко их је наредио и извршио; између осталог, потребне информације требало је прикупити о разним питањима везаним за наведене догађаје: заузимање Сребренице; покушај евакуације становништва; хуманитарна криза; стање у Поточарима; ситуација у мјешовитој колони; откривање судбине и мјеста несталих лица; откривање информација о новим локацијама појединачних и масовних гробница (МГ); идентификација жртава; као и други догађаји од значаја за рад Комисије“.

Све је то у предмету Крстић већ наводно „утврђено“? Или није ван разумне сумње. Требало је да неко верификује „утврђене“ чињенице. Са политичког становишта, а и са правног, најбоље је да то уради Влада РС која је већ жигосана као инспиратор инкриминисаних радњи, јер то би представљало њено директно признање и самооптуживање.

„Након интервенција Високи представник захтијевао је брзо окончање истраге и концентрацију рада Комисије на откривање локација посмртних остатака и утврђивање спискова лица која се воде као нестала. Овим је мандат Комисије усмјерен искључиво на испитивање судбине Бошњака у наведеном периоду. Показало се да у предвиђеном року није могуће спровести „потпуну, сврсисходну, темељиту и детаљну истрагу о догађајима у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995“, каже се у Извештају.

Зашто су напрасно постали најважнији масовне гробнице и спискови несталих? У Хашком трибуналу усвојен је став „да се већина побијених сматра несталим“. Тешко је поверовати у овакав став. Али ако не верујете ево: У „Чињеничном основу“ који је тужилац у предмету Поповић и остали поднео он каже: „Пошто се већина побијених сматра несталим њихове жене не могу поново да се удају и рађају још деце.“ Такав став је правно неутемељен. Студенти прве године Правног факултета знају да није тако већ обрнуто. „Већина несталих може се сматрати побијеним.“ Као што видимо нестали су већ проглашени побијенима, па је потребно само потврдити спискове несталих и на тај начин потврдити и број побијених. Суптилна сребреничка подвала. То је основа на којој ће се темељити закључак о признању владе РС за геноцид у Сребреници. Истовремено они који подржавају наводни геноцид у Сребреници ће тај закључак вишеструко злоупотребљавати. Значи утврђивање судбине једне политички заштићене циљне групе, несталих Бошњака, у наведеном периоду је најважнији задатак. Само се на тај начин може подржати теза тужилаштва и доказати и произвести у геноцид већ утврђени масакр над муслиманима Сребренице.

„У вези са наведеним, Комисија је до 01. 04. 2004. дефинисала два пројекта:

1. – Истраживање стратишта и гробница жртава „заштићене зоне“ УН Сребреница од 10. до 19. јула 1995.
2. – Утврђивање идентитета жртава из „заштићене зоне“ УН Сребреница од 10. до 19. јула 1995. за чију реализацију су потребна велика средства и дуг временски период, па се од овог пројекта одустало“.

Дакле, остало је само утврђивање стратишта и масовних гробница жртава Сребренице. То је одабрани и припремљени пут ка утврђивању броја наводно побијених ВСМ. Пронаћи што више масовних гробница и у њима што више тела све док се не дође до броја „више од 7.000 или 8.000“ колико има на списковима несталих.

„Редефинисани мандат Комисије као и кратак временски рок одредили су обим и резултате њеног рада. Комплексна научна валоризација предметних догађаја, посебно историјско-правна, остаје императив“, каже се у Извештају.

Значи ли то да је Извештај Комисије – неистинит? Да, значи. Оваквим приступом Комисија то и признаје. Нечувено. Комисија ће „открити“ чињенице и „потврдити“ учешће владе РС у „масакру“ у Сребреници, а научна валоризација, која подразумева и свеобухватно и научно утемељено тумачење догађаја, остаје само као „императив“ у тамној будућности. Важно је да Комисија поднесе Извештај, да потврди спискове несталих и да се то прогласи Истином. Као што смо видели, дефинисан је начин како ће та „истина“ бити проглашена као признање РС за злочин, а спискови несталих бити проглашени побијеним и преведени у геноцид. Од тада фокус рада Комисије преусмерен је на утврђивање судбине Бошњака у и око Сребренице.

„У маси избјеглих у самој бази било је најмање 300, а изван базе између 600 и 900 „војно способних“ мушкараца. Нико од њих није имао оружје“. (стр. 9)

Овако се подржава теза тужилаштва да је у Поточарима издвојено више од 1.000 ВСМ и одвезено у Братунац одакле су након два дана превезени на стратишта и погубљени.

Али није било тако.

Тужиоци у Оптужницама (Поповић и остали и Толимир) кажу да су међу цивилима у Поточарима били: жене, деца и старци и неколико мушкараца… Овде видимо како неколико мушкараца може, када затреба, да прерасте у „више од хиљаду“.

„Свјесни реалности, избјегли у Поточарима јавно су увече 11. јула захтијевали од припадника Холандског батаљона да изађу из овог ’пакла‘.“ (стр. 9). каже се у Извештају.

Али, пре тога, 9. јула 1995. Председништво општине Сребреница је од политичког и војног руководства Федерације БиХ тражило да се аранжира састанак са ВРС и договори исељење из Сребренице свих. Покушај евакуације не датира ни од 9. јула. Прву евакуацију је организовао УНХЦР уз подршку УНПРОФОР-а 1993. године и до априла те године евакуисао је око 9.000 цивила из Сребренице када је Влада из Сарајева обуставила те евакуације.

Евакуација из Поточара је била нужна. Психичка траума, остављени од својих најближих и владе, без хране и воде и жеља да се иселе још од 1993. су произвели ову нужду.

Заједничка операција у којој је ВРС помогла УНПРОФОР-у да се становништво из Поточара евакуише је по свим стандардима међународног хуманитарног права била „Хуманитарна операција“. Муслимани су хтели да се евакуишу; УНПРОФОР је имао План за евакуацију (Извештај Акашија УН и изјава Николаија), али није имао могућности (недостатак возила), па су се са ВРС договорили да ВРС даје возила а УНПРОФОР гориво што се и догодило, а потврдили су у својим изјавама и Кареманс и Франкен (командант и заменик команданта Холандског батаљона).

„Један број становника (између 10.000 и 15.000) након заузимања Сребренице окупио се у селима Јаглићи и Шушњари, тражећи спас према територији под контролом Армије БиХ“, (стр. 14) каже се у Извештају Комисије.

Није „један број становника“ и није то „мјешовита колона“. Ово је била 28. дивизија са остатком војноспособних мушкараца (ВСМ). У колони која се пробијала није било жена деце и стараца како Комисија инсистира. Било је неколико жена које су биле припаднице 28. дивизије. Са аспекта међународног ратног права колона која се пробијала је легитиман војни циљ. То је, чак, становиште и Трибунала.

Највећи дио се пробио. 10.632 цивила и 3.000, по подацима МКЦК или 5.000 војника, по подацима генерала Делића начелника ГШ АБиХ.

Занимљиво је да Комисија није утврдила да је током пробоја погинуо барем један војник дивизије. ГС УН зна да је током пробоја погинуло 3.000 бораца дивизије, а Комисија не зна. Никада нису раздвојене жртве на легитимне и на оне који су побијени. Због тога с правом сумњамо да тужилац у броју побијених (више од 7.000) приказује и погинуле током борби за Сребреницу, током пробоја и у међусобним окршајима. Сумња је оправдана и за погинуле током сукоба до 11.01.1995. године: 1.489 војника и 654 (2.143) цивила, колико ОШ ЦЗ Сребренице наводи у документу који је упутио регионалном Штабу Тузла.

Као што смо видели најважнији задатак Комисије је постао откривање масовних гробница и утврђивање броја тела у њима.

Комисија је то и радила. Остаје питање како су то урадили, а из безбедносних разлога нису ни били на великом броју локација масовних гробница (МГ)? За сваку МГ Комисија претпоставља да има 30, 50, 80 или више тела. Све док се не намакне до броја од 7.000 или 8.000. Председник Комисије, као и главни истражитељ Тужилаштва Жан Рене Руез, поседују феноменалну способност да виде шта има под земљом, иако ништа још није откопано.

Ово је прва велика интервенција пружања помоћи тужилаштву Хашког трибунала, које је очигледно било у великим проблемима са доказима своје тезе о „више од 7.000“ наводно погубљених ВСМ Сребренице. Утврдили су да би најбоље било да ту помоћ пружи влада РС чија је улога у „масакру у Сребреници“ већ утврђена. Моћници који управљају МКСЈ и они који имају моћ у МКСЈ наложили су влади РС да формира Комисију која ће за 6 месеци открити све оно што тужилаштво није било у стању да открије за 8 година и тако потврдити тезу тужилаштва и помоћи му да изађе из тешкоћа у које је запало.

За утврђивање судбине несталих Бошњака комисија је користила бројне изворе-спискове несталих (од 15 до 35 извора) и фокусирала се на упаривање тих спискова и тражење дупликата

На основу резултата тих упаривања Комисија је закључила да није могуће на поуздан начин утврдити колики је број несталих, али није пропустила да нагласи да се он креће између 7.000 и 8.000. Тачно онолико колико подржава тезу тужилаштва. Као што смо видели утврђен је начин како се спискови несталих преводе у спискове погубљених, а ови у геноцид.

„Ови спискови не показују нити, уистину, могу показати тачан датум и мјесто нестанка, а никако не разматрају начин и узрок смрти“, каже Комисија у додатку.

Зар ово не одузима кредибилитет целом пројекту Комисије? Ако она није у стању да пружи одговоре на најосновнија форензичка питања, каквој би правосудној сврси њен Извештај могао да послужи?

Педи Ешдаун је интервенисао седам пута и тако држао Комисију у сталном стресу. Једном интервенцијом наложено је Радној групи да Извештај допуни списком учесника УЗП-а. И као што смо видели допуњен је комплетним списком ДК ВРС и јединица МУП-а. Остаје питање како је Извештај поднет 11. јуна 2004. када је два пута продужаван рад Комисије: први пут до 14.10.2004. и други пут до 30.09.2005.

Обраћање председника Републике Српске Драгана Чавића јавности (22.06.2004.)

Садржај обраћања председника Чавића у потпуности је саобразан садржају Извештаја Комисије и нећу их сада понављати. Ни председник не спомиње погинуле током борби за Сребреницу и током пробоја дивизије. Ни њега не занимају легитимне жртве. Подржава тезу да јесте била Сребреничка трагедија и апострофира улогу Срба у тој трагедији, инкриминише све Србе јер каже „да је то била црна страница историје српског народа“.

Најважније питање у овом обраћању је: на основу чега је он саставио ово обраћање јавности РС 22. јуна 2004. када рад Комисије није завршен и када јој је рад био продужен све до скоро краја 2005. године. Осим тога Ешдаун је наредио да Извештај буде готов половином јула 2004. године. Како видимо он је завршен и пре тога рока. Нормално би било да се председник обратио јавности након састављања коначног Извештаја комисије, дакле после 30. септембра 2005. године. Све упућује на закључак да је приморан.

Истичем да ја не негирам да су у Сребреници почињени злочини. Ја сам Сребреницу истраживао 10 година и ван сумње сам утврдио да злочини почињени у Сребреници нису ни близу размера које тужилаштво заступа у оптужницама. Моја истраживања, на основу истих докумената које је користило и тужилаштво, показују да се погубљени (побијени ВСМ) Сребренице не могу изразити у хиљадама.

Јединствен закључак би могао бити да је Комисија радила под великим притиском и сталним надзором Високог представника и МКСЈ, да је имала неразумно кратак рок, да није имала потребан мандат и ресурсе, да није поднела скоро ни један сопствени аутентичан налаз и доказ, те да је њен рад био усмерен на потврђивање броја несталих који је преведен у број побијених и улогу владе РС и ВРС у томе. И још: као што смо видели овај Извештај не може послужити као признање владе РС за геноцид у Сребреници.

Ратко. П. Шкрбић је пуковник у пензији. Последњих пет година пред пензионисање био доцент за предмет „Војна стратегија“ на Катедри стратегије у Школи националне одбране, Војна академија. Аутор је две књиге о Сребреници: „Сребреница-геноцид над истином“ и „Сребреничка подвала“ и више научних и стручних радова који су објављени у домаћим и страним часописима и зборницима радова са научних конференција. У предмету Поповић и остали, у тиму одбране генерала Милетића, ангажован као истражитељ, а за потребе одбране генерала Толимира, у својству војног експерта, израдио два Експертска извештаја и сведочио у том својству у трибуналу у Хагу

________________________________________

[1] Извештај Комисије владе Републике Српске о Сребреници 2004. године (у даљем тексту Извештај)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• Извештај Комисије владе Републике Српске о Сребреници 2004. године (PDF)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5q3

Categories: Противу дезинформација