
Бранко Радун
Дешавања на српској политичкој сцени нису ни значајна, а ни драматична, а нарочито на оној која се зове „опозиција”, али ипак су индикативна у смислу геополитичких ветрова који дувају на овом делу Балкана. Сами политички актери, њихови финансијери, али и странци који надзиру „процесе”, настоје да се „њихови” позиционирају, ако не као садашња, а оно као будућа опозиција Вучићевој власти, која је у овом моменту још доминантна. Расписан је конкурс за „прво лице” српске опозиције и он неће бити брзо затворен, јер очигледно још нема такве личности која би могла одрадити посао – у првој фази слабљења, а касније и смене Вучићеве власти. Стартне позиције за трку номинација за „изазивача” заузимају опозициони политичари попут Пајтића, али и неполитичари, попут Саше Јанковића, који очигледно има подршку Шесте флоте.
Нервозна и претерана реакција власти и њима блиских медија око Саше Јанковића, која га је и лансирала у јавности као некаквог „фактора”, говори да он има подршку страних амбасада и да је тренутно „несмењив”, те да може бити председнички кандидат опозиције на следећим изборима. Осим актуелног председника Николића, за ту функцију су се сами номиновали или су их медији промовисали: Ивица Дачић, који то мора да би некако изашао из Вучићеве политичке сенке, а и Зорана Михајловић као могућа „српска Колинда”, што значи не само „плавуша на месту председника”, већ и „нови амерички фаворит” у српској политици.
Поред тог персоналног такмичења за „политичко лице године”, имамо и друге, мање видљиве, али битне помаке и промене. Домаћи моћници и страни амбасадори су свесни да против Вучића, који је на врхунцу популарности, морају, не само пронаћи неког адекватног (а то очигледно нису ни Пајтић, а ни Јанковић), већ и направити коалициони фронт који би могао да се представи као „алтернатива” постојећој власти. Код нас је тренутно могуће направити, или је могуће да се сами удруже, два коалициона блока – први је проевропска опозиција у којој би могли бити Пајтић, Тадић, Живковић, Јовановић, али и нестраначке личности, попут Бећковићке или Јанковића. Други је патриотски савез, у који би могли ући ДСС, Двери и евентуално, СРС.
Међу проевропским странкама и странчицама нема ни неког великог гложења, али ни воље за уједињењем. Но, као и кад се некад формирао ДОС – новац и притисак Запада је довео до превазилажења „уских страначких интереса и лидерских сујета”. На патриотском делу политичке сцене је дошло до приближавања ДСС и Двери, док је Шешељ показао традиционалну гадљивост према коалицијама и то нарочито према Санди Рашковић, коју је частио и епитетима пернатих животиња. Но, различити тонови и самостални наступи Двери и ДСС говоре да се и ту иде оном српском „корак напред, два назад”.
Поред ових опште познатих односа и комбинација назиру се и нове, које на први поглед нису до сада деловале реално. Пре свега, идеја да се створи нови ДОС подразмева да он у себи садржи и патриоте и европејце, да би се покрио шири политички простор и парирало веома широком позиционирању Вучића и Дачића. Иако се може чинити да је традиционално аутономашки, проевропски ДС у потпуној опозицији центристичком евроскептичном и проруском ДСС-у, то и није баш тако. Прво, Санда Рашковић није Коштуница и њене политичке изјаве су у великој мери другачије од „тврдог” ДСС-а од пре неколико година, а и код Пајтића видимо напор да крене у правцу кокетирања са „ДСС-овским бирачима” са тезама о „српској Србији, уместо европске Србије”. Осим тога, Санда Рашковић Ивић је показала своје „политички коректно лице” означавањем као геноцида оног што се десило у Сребреници и демонстрирањем „разумевања” за Олују (интервју у Слободној Далмацији, који није демантовала). Њен евроскептицизам и проруска оријентација су чисто реторички. У односу на ове ставове „српске Марин Лепен”, Тадић изгледа као Шешељ, илити, на српској политичкој сцени ништа није онако као што изгледа.
Да ово није само празна хипотеза потрврђују и наступи Ђорђа Вукадиновића, који је и тренутно, али и традиционално близак и ДС и ДСС, а који промовише Санду и Пајтића као једине „праве опозиционаре” Вучићу, при томе има и велико разумевање за Сашу Јанковића, који је на тренутну функцију изабран лобирањем натовског лобија. Поред тога, пуштен је балон од стране овог аналитичара да би било могуће да ДС и ДСС иду заједно као опозиција актуелној власти.
Ово би била окосница ДОС-а 2.0, који би као и први, имао и своје европско, али и народно лице. Иако оваква коалиција за сада има одређене отпоре у бирачком телу на обе стране, доста је урађено на томе да се они смање. Јасно је и да тајкуни попут Мишковића, који су у немилости режима, имају интерес да ојачају уједињавањам опозицију и на тај начин побољшају своју преговарачку позицију са влашћу. Слично размишљају и у неким амбасадама – Вучић је превише јак, морамо му направити „адекватну опозицију”, а то значи довољно јаку, али и довољно прозападну да би могла да одради посао слабљења Вучића и његове смене када дође време. А то одмах значи да за оне попут Двери или Шешеља тешко да може бити места у таквој „антивучићевској, поствучићевској политичкој сцени”, зато што они никада не би назвали Сребреницу геноцидом, а не би имали разумевање за тзв. Олују. Иако нисам „фан” Шешеља или Двери, дубоко сам уверен да је боље за Србију да они буду опозиција овој власти, но прохрватске „демократе” и „патриоте”.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5oP
