Лекција из Грчке

Никола Варагић

Поводом грчке кризе, из САД и Велике Британије чули су се предлози да се Грчкој отпишу дугови. Вашингтон и Лондон показали су више „разумевања“ за Грчку од „чврстог“ Берлина који је тражио да се сви дугови измире (две трећине грчких дугова односи се на немачке и француске банке, али су оне део глобалног банкарског система, чији су центри у Лондону и Њујорку). Соросовци попут Стиглица и Кругмана пружали су, по идеолошкој линији, подршку Сиризи. Истовремено је званични Вашингтон подржавао Немачку. Англоамериканци, тачније, један део њихове елите је у грчкој кризи препознао могућност за остваривање својих интереса, за слабљење конкуренције: Немачке, Русије и Кине.

Да је дошло до изласка Грчке из еврозоне, наступила би криза са евром. То је ударац за Немачку, која је носилац пројекта еврозоне. Англоамериканци увиђају да Немци постају јаки и независни, да траже место сталног члана у СБ УН, да доминирају унутар ЕУ, да им је циљ да еврозона постане немачка зона и да сами одлучују о свему унутар те немачке зоне. То се односи и на Балкан, који улази у немачку зону. Зато САД и ВБ желе да задрже највећи утицај и на Балкану.

Слабљењем немачке економије и целе немачке зоне, која је највећи купац руске нафте и посебно гаса, нанео би се ударац Русији. Пошто је економија Русије у кризи због рата у Украјини и санкција Запада, Русија од продаје нафте и гаса Немачкој, Италији, Француској и државама средње и југоисточне Европе, одржава економску стабилност (и са нижом ценом нафте и гаса). У случају колапса евра и целе економије немачке зоне, нагло би опала тражња за тим енергентима, можда би на власт дошле изразито антируске снаге, те би и Русија ушла у озбиљну кризу (вероватно би колапс евра пратио још један нагли пад цена нафте и гаса).

Кина је, да би смањила зависност од долара, након банкарске и хипотекарне кризе у САД 2008. године, куповала веће количине евра и разних европских хартија од вредности и обвезница, са циљем да у резервама има исте или веће количине евра у односу на доларе и да зависи (верујући да ће ЕУ постати независна од САД) и од економије ЕУ. Зато би и за Кину пад евра, или потпуни колапс, нестанак евра, био ударац. То се односи и на извоз Кине у државе немачке зоне.

Што се Балкана тиче, преко Грчке, Бугарске, Македоније и Србије последњих година и Русија и Кина граде своје путеве, своје коридоре, за превоз енергената и робе у срце Европе. Зато САД и ВБ желе да задрже под својом контролом ове балканске државе. На тај начин могу да зауставе, то су и урадили, градњу гасовода „Јужни ток“. Сада је циљ зауставити „Турски ток“. Кина од Грчке до Пољске гради и купује луке, путеве, пруге и канале, постаје највећи инвеститор и кредитор у овом делу света. Англоамериканцима и евроатлантистима није у интересу ширење кинеског утицаја на Балкану.

Немачка, Русија и Кина нису савезници, на истој страни, супротној од САД и ВБ. Русија и Кина јесу савезници, на истој страни, супротној од Запада. Немачка је и даље савезник САД и ВБ, члан НАТО алијансе, неодвојиви је део Запада у најширем смислу. Посебно у културном смислу. Запад је унификован.

Зато Србија не треба да буде на страни Немачке док се одвија борба за превласт на Балкану између Немаца и Англоамериканаца. Зато Србија не треба да буде ни на страни САД и ВБ, јер ако је су некада ове државе представљале (или успевале да створе такву слику) идеал слободе, носиоце антифашизма и антинацизма, данас је више него јасно да нацизам, расизам, еугеника, фашизам, тоталитаризам…  нису само немачки проблем, већ проблем целог Запада. Немачка, ослобођена „баласта прошлости“, поново ствара свој „пут на Исток“, само свој пут и зато, то је њен  дугорочан циљ, жели да избаци и САД и Русију са Балкана. САД и ВБ желе да задрже Немачку као свог подизвођача на Балкану и, наравно, желе да избаце Русију са Балкана. Зато је за Србију свеједно да ли је под немачким или англоамеричким тоталитаризмом, под окупацијом Немачке или САД. Немачка жели да се шири на Исток, жели да колонизује Србију и Русију као главни извођач радова, а не као подизвођач САД.

Запад јесте унификован, али није монолитан. Постоје појаве попут национализма и меркантилизма, постоји опозиција, постоји неасимилована незападна емиграција. Капиталисте из САД више боли пад производње аутомобила у САД него у Немачкој, и више радује отварање радних места у аутомобилској индустрији у САД него у Немачкој. Исто важи за однос долар – евро. Наравно, у случају већих поремећаја на једној страни, новац зарађује само елита једне стране, народ те победничке стране добија мрвице. Новац добија и елита друге стране (или бар нека фракција владајуће елите), пошто је економска елита Запада потпуно умрежена. То је наднационална елита. Зато се све око грчког референдума и одбијања да се плати дуг ММФ-у завршило прихватањем немачких услова.

Неки центри моћи унутар Запада могу да створе, у одређеном тренутку на одређеном месту, контролисан хаос, да би остварили тренутну корист за своју фракцију у борби против друге фракције (конкуренције), али нико од њих није  спреман у овом тренутку да иде предалеко, јер им није у интересу да се сруши цела Нато и ММФ творевина, или неки њен део – у случају кризе економије у Немачкој и немачкој зони, штету неће трпети само Русија и Кина, већ и САД и ВБ, као највећи економски партнери континенталног дела Европе (истовремено ризикују да у самој Немачкој ојачају оне политичке снаге које желе партнерство са Русијом, а које то желе само да би се ослободиле туторства САД или да би створиле бољу позицију за преговоре са САД); од ниске цене нафте и гаса штету трпе и акционари нафташких компанија на Западу, а не само Русија, а корист има Кина, као велики увозник нафте и гаса.

Нико није био спреман, од оних који су је подржавали, да стане иза Грчке до краја. Немачка је доследна у свом ставу да се не дозволи преседан у случају Грчке јер би сви дужници тражили исто, што би водило банкроту Немачке. Исто тако су САД доследне у свом ставу, јер стоје иза ММФ-а и не желе преседан – исто би тражили остали дужници. Ипак је вишедеценијска политика САД да се државе колонизују тако што се задужују, да се доведу у стање да не могу да врате дугове и да онда практично све што је вредно у тој држави преведу у своје власништво – а не да, када презадужена држава не може да врати дуг, они отпишу дуг тој држави (све то жели и ради и Немачка, са тежњом да у томе буде самостална). Циљ САД је да се постојећи поредак одржи, преко Сиризе је Немачкој показано колико зависи од САД – САД желе Немачку да задрже као свог главног подизвођача. Нису сви Немци, који су културно, политички и економски окренути ка САД на то присиљени, многи међу њима, а посебно у културној и привредној елити, САД виде као кишобран под којим шире своје вредности и начин живота, задовољни су својим квотама при расподели плена (може се рећи да европској елити САД служе као глупи мишићави брат – „светски полицајац“, или лош полицајац, на кога се пребацује сва одговорност за све лоше у процесу колонизације и војних интервенција). Стање је сада такво, и не могу неки берзански шпекуланти, нека фракција унутар елите Запада, то да промени – да сруши евро због личних интереса и личног богаћења ако то угрожава целу Нато и ММФ творевину. Када су ствари дошле на своје, када су се договорили са Немцима око квота, тј. око цене за подизвођачке радове, Англоамериканци су рекли Варуфакису, министру финансија Грчке који је водио преговоре са Немачком и ММФ-ом, да поднесе оставку. Он је проглашен за кривца. Немци су преко Англоамериканаца склонили Варуфакиса.

Грчка није могла да добије велику помоћ ни од Русије и Кине. Неке од разлога зашто је то тако већ сам навео. Кина нема још увек јасну политику на просторима ван Азије, у свет шаље младе кадрове да се обучавају, њих надгледају стари кадрови који слабо познају свет, зато Кина, више са стране и полако упознаје свет, обучава кадрове, прикупља информације, гради инфраструктуру, тако да ће Кина постати један од кључних играча у регионима попут Балкана тек за пар деценија. То ће постати ако не дође до неких ломова унутар Кине, ако реши унутрашње економске и политичке изазове, пошто и економија Кине улази у кризу, док стару марксистичку елиту која је тежила скромности мења нова елита склона хедонизму (то је велики изазов за Кину – како да задржи комунистички поредак у друштву које постаје капиталистичко), итд. Што се Русије тиче, чак и да не дође до колапса економије немачке зоне, Русија је у тешкој ситуацији, новац јој је потребан да прво подмири потребе својих грађана и Руса који живе у државама ЗНД. Ни Русији није потребан преседан, да преузме на себе све грчке дугове, јер би то тражили сви остали савезници Русије, и они који би то желели да буду. За Русију би, у овом тренутку, озбиљан економски ударац био да преузме само Грчке дугове. Грчкој је, у овом тренутку, потребно много више новца него што добија у аранжману око гасовода „Турски ток“ (или од продаје лука Кини). Реализација самог пројекта „Турски ток“ не зависи од Русије и Грчке, зависи од Турске, од договора између Русије и Турске, а и ту су последњих недеља настали проблеми.

Исламски свет

Турска је крајем јула позвала све државе Нато да стану иза ње пошто је, како је наведено у позиву, нападнута од стране Исламске државе и Курда из Сирије. Као и у случају са Немачком као главним подизвођачем на Балкану, САД (или тачније наднационална елита Запада) желе да задрже Турску као свог подизвођача на простору Мале Азије, Блиског истока, Црног мора и Кавказа. Турска се исто као Немачка осећа јаком, расту националистичка и империјалистичка осећања, тражи место сталног члана у СБ УН, жели да буде независна од САД, гради добре односе са Русијом. САД су у међувремену прихватиле Курде као савезнике, у Ираку Курди имају своју аутономну област, исто желе и у Сирији. Исламска држава је творевина сунитских фундаменталиста и евроатлантиста. Сада Турска од САД тражи подршку за нападе на, пре свега, Курде у Сирији и Ираку, мање за нападе на Исламску државу (Курди оптужују Турску да нападом на њих заправо помаже Исламској држави да сломи Курде у Сирији). Курди могу да прођу као Грци ако се Турска и САД договоре око квота, око цене за подизвођачке радове. Међутим, до договора између Турске и САД неће доћи тако лако (као између САД и Немачке), јер је Турска, ипак, страно тело унутар Нато. Турске везе са арапским и сунитским светом јаче су од веза које има са Западом. Зато су САД покренуле преговоре са Ираном.

Турска припада исламском светом, који је монолитан када је у питању однос према Западу, али муслимани нису умрежени и организовани као Западњаци. Запад је некада личио на исламски свет данас, али је после више векова верских, етничких, идеолошких и класних ратова, средином 20. века на Западу дошло до фузије старе аристократије и нове елите, па се заједно договарају краљевске породице, капиталисти и социјалисти, без обзира којој вери и нацији да припадају. Зато су данас веће разлике између Арапа и Иранаца него између Немаца и Енглеза, веће су разлике између сунита и шиита него између католика и протестаната, веће су разлике између секулариста и исламиста у муслиманским државама него између секулариста и хришћана у евроатлантским државама – не постоји организација која окупља све државе исламског света, као што постоји Нато на Западу, међу муслиманима не постоје наднационалне тајне и јавне организације као што су масонска братства и разне билдерберг групе на Западу.

Турска се бори за примат у исламском свету, исто тако и Иран, Египат није подређен Саудијској Арабији, у Авганистану талибани и следбеници Исламске државе ратују једни против других, у Пакистану ратују сунити и шиити, Индонезија и Малезија су свет за себе… Зато глобализатори са Запада лако спроводе политику „завади па владај“ у исламском свету. Муслимани нису организовани и монолитни као Запад, али су испред православног света у том погледу, зато глобализатори још лакше у православном свету спроводе политику „завади па владај“, али и тамо где, као у Србији и БиХ, православци и муслимани живе заједно.

Државе чија моћ опада

Саудијска Арабија губи утицај у исламском свету, удаљава се од САД (док САД преговарају са Ираном који је највећи непријатељ Саудијске Арабије), а не приближава се Русији и Кини (које имају добре односе са Ираном). Француска губи утицај у евроатлантском свету, са једне стране је „гутају“ САД и ВБ, а са друге стране Немачка. Зато су недавно Саудијска Арабија и Француска успоставиле стратешко партнерство, па је саудијска краљевска породица дошла на летовање у Француску. Међутим, дугорочно, они су губитници, и овај савез ту неће много тога променити. То значи да ће и утицај ових држава на Балкану у наредним годинама и деценијама опадати.

Израел је још једна држава која губи утицај који је имала. На Западу борбени еволуционисти постају јачи и већина у односу на борбене креационисте, те је Запад све мање везан за јудео-хришћанску традицију, а међу десничарима је све више оних који следе аријевску и нацифашистичку традицију, и одбацују све што има везе са семитском и византијском традицијом. Дакле, све мање Западњака осећа обавезу да брани свету земљу. То што Израел губи утицај не значи да утицај губи јеврејска капиталистичка елита из Лондона, Париза, Њујорка и Холивуда, која је део евроатлантске наднационалне елите. Припадницима  финансијске елите Запада новац је на првом месту и све се мери у односу на новац, тако да је то заиста наднационална елита – лични интереси су изнад националних. Најбогатије јеврејске породице учествују у њеном умрежавању од самог почетка капиталистичког доба. Данас и међу Јеврејима који живе на Западу већину чине либерали и левичари, а не ортодоксни верници.

Римокатоличка црква је прва наднационална организација Запада, која је вековима  спроводила унификацију. Након реформације и револуције, Рим је изгубио утицај који је имао. Зато је Римокатоличка црква покренула екуменски дијалог са православцима. Међутим, пошто је Ватикан постао подређен наднационалној елити Запада, која данас више није хришћански оријентисана, екуменски дијалог се покушава злоупотребити (антихришћанска елита Запада користи Ватикан и екуменски дијалог да подреди себи Православну Цркву). Ватикан ће и даље губити утицај, папа ће остати подређен великом мајстору. Наравно, постоје и делови Римокатоличке цркве који се супротстављају наднационалној елити Запада, али дугорочно, Ватикан је, попут Француске, губитник и никада више неће имати моћ коју је имао.

Алтернатива

Свет је на прагу новог светског поретка. „Нови светски поредак“, створен у 20. веку од стране елите Запада, постаје стари светски поредак. Тај поредак неће тако брзо и лако бити срушен. Тешко је предвидети како ће изгледати нови поредак у свету. Свака страна има доста предности, али и недостатака.

Када ће се и како зауставити велика сеоба народа из Азије и Африке у Европу? Та сеоба, видимо, непосредно погађа и Србију. Сигурно је да ова сеоба народа одговора наднационалној елити Запада, она је својим деловањем (ширењем „демократије“, „хуманитарним“ интервенцијама) узроковала ту сеобу. Међутим, у народима и државама Запада још увек има доста националиста, још увек постоје конзервативци који се боре за очување хришћанског идентитета. Затим, довољно је да дође до мањег пада животног стандарда да би дошло до пораста расизма и етничких, идеолошких и верских сукоба. Питање је да ли ће глобализатори и на самом Западу бити успешни као до сада, или ће доћи до распада евроатлантске тврђаве. Тај распад може подстаћи стварање „тврђаве Запад“ – све је више Западњака који у том процесу налазе решење за заустављање сеобе народа, за очување, пре свега, својих радних места и животног стандарда. Наднационалној елити одговара долазак емиграната, јер тако добијају јефтинију радну снагу, слабе хришћански идентитет. То ће водити заоштравању односа унутар Запада, између националиста и интернационалиста у свакој држави појединачно (што ће једним делом водити и ка сукобу између присталица традиционалне породице и хришћанских вредности и присталица „слободне љубави“ и ЛГБТ заједнице), затим између националиста из различитих држава (пошто се и међу националистима већина не враћа хришћанству, већ иде ка нацифашизму), али и до разних класних и расних сукоба.

Елиту САД не погађа насељавање Европе од стране муслимана и Африканаца, делови елите то подстичу, али се и саме САД налазе у сличном проблему, јер САД илегално насељавају Мексиканци и остали Латиноамериканци, те и у САД постоје они који су за затварање граница, за изолационизам, против наднационалне елите. Са друге стране, наднационална елита има спремно решење ако дође до „побуне робова“ – направљена је мрежа ФЕМА логора. Друга је ствар да ли ће у томе успети, јер су Западњаци постали размажени и ушушкани, просечан Нато војник не може да се врати из рата као психички здрава особа, просечан Западњак није навикнут на живот у оскудици, на трпљење.

Након изградње ограда за емигранте (зида ка спољњем свету) које гради све више држава Запада, стварајући „тврђаву Запад“, неће бити слоге унутар те тврђаве – између држава Запада ће се стварати идеолошке, економске и етничке ограде (зидови). Наднационалној елити Запада, која управља мултинационалним банкама и корпорацијама, одговара једино неолибералан капиталистички поредак (део те елите су и либерални левичари који теже стварању светске социјалистичке државе – социјализам је иманентан капитализму, социјализам развија производне снаге које је капитализам развио, социјалисти и капиталисти имају исте потребе, тј. воде сличан начин живота). Стварање ограда (баријера за слободан проток робе, капитала и људи) унутар Запада, а затим између Запада и других делова света, угрожава тај поредак, отежава стварање светске владе. Делује да наднационална елита Запада дугорочно не може да издржи притисак, и да ће доћи до националистичког таласа, који ће у неким деловима Запада завршити у нацифашизму. Такође, делује да наднационална елита Запада неће издржати притисак у свету и да ће се прилагодити мултиполарном поретку. Уколико се Запад не прилагоди, ако опстане владајућа елита која жели по сваку цену да одржи униполаран поредак, или либералфашистичку елиту замени нека популистичка нацифашистичка елита, Запад ће поново изазвати светски рат.

Распад САД и Нато алијансе, ако би до тога дошло без светског рата, можда неће узроковати настанак неке нове суперсиле или савеза држава као регулатора за успостављање светског поретка (у оном позитивном, општечовечанском смислу). Свака од држава БРИК има унутрашња нерешена питања, своје проблеме. Сада тим државама, и свим осталим државама у свету (и Србији), не одговора потпуни прекид светске трговине, хаос у свету. Хаос би донео још веће сеобе народа, пад БДП у свакој држави, а замислите у случају појаве масовних епидемија вируса и болести шта би се догодило ако не постоји међународна сарадња… Нико још нема алтернативу, конкретно решење и спремну инфраструктуру за, на пример, дан после пада долара и евра. Како би се одвијао промет робе и капитала (замислимо сада само Србију – између Србије и Русије, између Србије и Кине, између Србије и расејања на Западу…) у данима након краха долара и евра, ако дође до колапса у међународном саобраћају? У овом тренутку, стварању алтернативе најближе су Русија и Кина, али у овом тренутку ове државе нису спремне за тако нешто. Оне ће бити спремне за десет и више година ако не дође до ломова унутар њих самих или сукоба међу њима (још најмање десет година ће и Запад задржати хегемонистички положај, још толико дуго Србија неће моћи да реши статус Косова и Метохије, још толико дуго ће трајати и грчка криза). Јужна Америка иде добрим путем, у наредним деценијама државе Јужне Америке могу изградити алтернативу за себе, за свој део света, пошто стварају савез држава, економску и монетарну унију. Међутим, стање у Азији и Африци остаје исто или се погоршава.

Није довољно решити само питања светске трговине и техничких ствари попут регулисања међународног саобраћаја и одржавања међународних спортских такмичења. Универзална мерила свима су потребна, али, до тога неће доћи ако се не регулишу међуљудски односи, ако након краха Запада дође до сукоба између муслимана и православаца, између будиста и православаца и муслимана…  Како ће се развијати односи између православаца и муслимана и односи између верника и атеиста када остану сами, без уплитања Западњака у њихов однос? Да ли су сви Западњаци исти, да ли ће се Западњаци прогонити у остатку света само зато што су Западњаци? Дакле, потребан је договор око универзалних људских вредности. Затим, како да свет, тј. они који буду носиоци новог светског поретка након краха „новог светског поретка“ који сада имамо, не крену негативним путем, пошто је и у тежњи Запада било позитивних елемената (добрих намера је било и приликом стварања УН, УНЕСКО, Светске здравствене организације, свету су потребни међународни судови, итд.)? Како да једног силеџију не замени други силеџија који ће своје вредности наметати као универзалне вредности, односно субјективно као објективно, лични интерес као општи интерес? Запад је кренуо негативним путем, зато су УН у кризи, зато у кризу улазе чак и МОК и ФИФА. Русија и Кина због „двоструких стандарда“ Запада најављују оснивање посебног Међународног суда правде, прекосутра ће најавити и стварање посебне спортске организације која ће организовати првенство у фудбалу, на коме неће учествовати државе са Запада.

Атомизација

Стање у свету остаће исто још десет до двадесет година. САД ће са осталим Нато државама остати светски хегемон још толико времена. Ако Запад за то време не сломи Русију и Кину (што је мало извесно), ако Русија и Кина не постану толико јаке да створе алтернативу и контролишу стање на Западу и у свету (нпр. не обуздају џихадисте) након што Запад уђе у кризу (што је мало извесно – не да ће Запад ући у кризу и изгубити позицију хегемона, већ да ће Русија и Кина постати толико јаке државе), настаће мултиполаран свет. Мултиполаран свет, у том случају, биће атомизован свет, свет подељен на више региона (континената), више унија и савеза држава (народа, идеологија, вера, раса, економија…). Неће се одржавати светска првенства у фудбалу, већ регионална (континентална). То не значи да ће Нато опстати, нити да ће БРИК опстати, али ће главне линији поделе ићи као и до сада – са једне стране (као посебна цивилизација, традиција, култура, религија, раса… са јаком базом и великим ресурсима) је Запад, са друге стране Русија, са треће стране Кина, са четврте стране исламски свет, са пете стране узиже се Јужна Америка, док ће Африка остати подељена између себе и између највећих светских сила.

Неки од тих региона (цивилизација) или унија и савеза држава неће се даље делити (нпр. не очекујем већу атомизацију, неко би рекао балканизацију, Јужне Америке), а у неким ће доћи до подела. Евроатлантски свет може се поделити на више делова – на конзервативне и неолибералне, нацифашистичке и либералфашистичке државе, или на фашистичка (тоталитарна и унификована) и хришћанска (демократска) друштва, која ће након поделе, између себе стварати савезе према сличностима и интересима, тако да свако од тих друштава, поред граница унутар свог региона или цивилизације, задржи и границу у односу на незападна друштва, свет ван Запада. Ако дође до распада САД на више држава, поделе ће ићи преко етничке и расне линије (Латиноамериканци и Афроамериканци ће се груписати у државама САД у којима постају већина). Стање у исламском свету остаће исто још дуго, са поделама на шиите и суните, Иранце, Арапе и Турке (где ће свака страна задржати границу у односу на немуслимански свет). Русија има своје проблеме на простору Евроазије, словенски свет је разједињен, православан свет није уједињен, у Русији живи велики број муслимана, Сибир је ненасељен у пренасељеној Азији. Савез између Русије и Кине може да уђе у кризу ако дође до слабљења Запада и распада Нато, ако Запад више не буде непријатељ који их уједињује, а у тим државама или једној од њих дође нека нова елита која ће имати друге интересе и циљеве. Исто важи за савез између Кине и Индије. Индија може постати посебан центар моћи у мултиполарном свету, а може се распасти на више делова (нпр. муслимански и хиндуистички). Ако тим путем крене и Балкан, колико ће држава постојати на крају 21. века на Балкану (колико ће држава настати само од Србије), тј. да ли Балкан може избећи атомизацију (или балканизацију) света?

До подела у свету – између великих региона (цивилизација), затим између малих региона унутар тих великих региона, па унутар држава унутар тих великих и малих региона и савеза – можда ће доћи без ратова, можда након мањих регионалних и грађанских ратова, а можда и након великог светског рата. Ко ће контролисати нуклеарно оружје ако дође до распада Нато (затим и САД, ВБ и Француске), или Русије и Кине? Да ли ће нека страна искористити то оружје? Колико ће нових терористичких организација настати, са каквим ће оружјем за масовно уништење располагати?

Спајање неспојивог

До краја 21. века могући су и савези између држава и народа, између припадника одређених религија и идеологија, који сада делују нереално. Како би изгледао идеалан савез држава у коме би се налазила и идеална Србија (идеално као несавршено, пошто у овом времену и простору нема савршенства)? Србија би могла да има савезнике и на Западу – међу државама које би настале распадом Немачке, Велике Британије, Француске, САД… Ако се САД поделе на више држава, међу новим државама можда настане и држава у којој ће се окупити православци (грађани САД пореклом из православних држава), који би заједно са осталим Американцима, који представљају оно најбоље из традиције Запада, заједно и са Американцима неевропског порекла који представљају најбоље из својих традиција, створили оазу слободе. Можда такве државе – оазе слободе настану на више места у Европи, и на просторима неких великих европских сила. Можда Русија, или неки део руског света, чему се надамо и што очекујемо, постане оаза слободе. Можда такве оазе настану и у исламском свету, можда се појави исламска држава која ће бити потпуна супротност Исламске државе, можда се Иран отвори за свет, демократизује тако да сачува исламску традицију. Идеална (демократска, православна) Србија, у том случају, имала би (искрене) савезнике и на Западу и међу муслиманима.

Са друге стране, можда настане савез тоталитарних држава, или више савеза, у којима би се окупиле такве државе и Запада и Истока (нпр. државе Запада, које би остале под контролом наднационалне елите Запада, и државе у којима би нацисти и фашисти дошли на власт, у савезу са муслиманским државама, попут Исламске државе, па би се у том савезу нашло места и за неке афричке државе у којима владају диктатори, можда и за неке државе, пошто је могуће и оно што је већини сада нереално, које су сада у БРИК или око БРИК или би настале од тих држава или међу државама другог и трећег света које су сада познате по борби против империјализма и глобализма, односно вестернизације).

Ви можете урадити нешто племенито и да по томе останете упамћени, а да ваша деца чине лоше ствари и да их прати лош глас, и обрнуто, можда сте ви чинили лоше и прати вас лош глас, а деце вам постану племенити људи. Ви можете да створите успешно предузеће, а да га наследници униште, и обрнуто, ви можда нисте били успешни, али су вам деца успешни људи. Тако је и са државама, никада се не зна какав ће бити однос снага између добрих и лоших људи у неком народу, шта ће се догађати у некој генерацији, шта ће донети смена генерација или смена елита. Не долази зло само са Запада, не долази добро само са Истока. Можда ће се антихрист појавити на Западу, а можда Запад пропадне, и седиште антихристове владе, нпр. у 23. или 54. веку, буде на некој другој страни света.

Свет на крају века

Свет на крају 21. века неће изгледати овако како данас изгледа (како изгледа од када је пре пар векова географски и научно истражен и спознат, од када је свет постао глобално село). Свет ће се променити, до непрепознатљивости у односу на садашњи свет, и географски и климатски, а не само политички и етнички (промениће се и природа и друштво). Тамо где су сада плодне равнице биће пустиње и томе слично. Како ће се ствари развијати у друштвеном смислу највише зависи од тога како ће се духовност и култура развијати, па тек онда развој зависи од научних достигнућа и нових технологија. Запад има најбоље технологије, али је угрожена (традиционална) породица као основна ћелија друштва. Друштво које има модерне технологије, а нема деце – не може да опстане. Зато није немогуће да се Немачка, САД и друге државе Запада поделе на више мањих држава, међу којима ће настати државе које ће се поделити на оне које негују традиционалне породичне вредности и државе у којима живе нетрадиционалне породице, на државе у којима ће бити забрањено клонирање људи и ГМО у исхрани и државе у којима ће се клонирати (или покушавати са клонирањем) људи, користити ГМО и развијати технологије са којима ће утицати и на природу, на климу.

У државама Европске уније све је мање Западњака, а све је више муслимана. Међутим, ако муслимани за 100 година буду владали већим делом Европе, какви ће то муслимани бити – налик вехабијама и талибанима или неки модерни муслимани, који су усвојили културу Европљана? Циљ исламских фундаменталиста је да покоре Европу. Европа заиста може добити и исламски идентитет, али из угла данашњих џихадиста, по превеликој цени – муслимани могу усвојити и европски идентитет, не само муслимани који живе у Европи, већ, након „окупације“ Европе, и у исламским државама може доћи до прихватања европских вредности, до радикалне промене у начину живота просечног муслимана, што је пораз из угла вехабија и талибана. Затим, до краја века, ако муслимани населе (окупирају) Европу или неке делове Европе у толиком броју да чине већину (а да међу њима већина остане верна шеријатском закону), у Европи (или баш у том делу Европе) може се променити клима – „обећана земља“ можда постане неплодна, са тешким условима за живот, који се могу поредити са оним у пустињама Азије и Африке. Све је могуће, зато је тешко предвидети како ће свет изгледати у 22. веку. Посебно је тешко предвидети како ће изгледати и ко ће бити победник или победници ако у 21. веку дође до великог светског рата у коме би се користила оружја за масовно уништење.

До великог светског рата може доћи и за време нашег животног доба (доба генерација којима ово пишем, које ће живети до средине и у другој половини 21. века). Ако до рата дође у садашњем светском поретку, то ће бити рат између Истока и Запада – са једне стране ће бити Нато са савезницима, са друге стране Русија и Кина са савезницима. Муслимани ће бити подељени, неки ће ратовати као савезници Нато, неки као савезници Русије и Кине. Слично ће бити и на Балкану, и међу Словенима, и у Африци. Сумњам да би Нато имао савезнике у Јужној Америци, а питање је на чијој страни би овог пута био Јапан. Такође, могу се очекивати и изненађења, да се неке велике државе распадну пре почетка рата, да дође до савеза између држава који сада делују нереално. Но, и без великог светског рата, свет ће се до краја нашег века променити до непрепознатљивости у односу на свет из друге половине 20. и почетка 21. века.

Србија

Како би изгледао позитиван развој догађаја у Србији и свету у односу на Србију, а како би изгледао негативан развој догађаја у Србији и свету у односу на Србију? Да ли би штета, која би била изазвана споља, у случају негативног развоја догађаја у свету у односу на Србију, ако у Србији дође до позитивног унутрашњег развоја, могла бити значајно или минимално умањена? Како ће се ствари у свету одвијати и не зависи и зависи (бар онај део који се односи на Србију) од Србије. Србија је у економском и војном смислу безначајна држава, ако у свету дође до негативног развоја догађаја, Србија не може много да утиче на ток тих догађаја. Србија, ако у њој дође до позитивног унутрашњег развоја, у духовном и културном смислу неће бити безначајна, има шта да каже свету, и може утицати на позитиван развој догађаја (бар у оном делу који се односи на Србију) – наравно, само ако и у свету постоји таква воља, Србија може подстицати такву вољу – ширити добру вољу међу људима, али је не може наметати.

Моје чврсто уверење је да ће Срби као народ нестати ако скрену са светосавског пута, ако се одрекну православног идентитета (што је неминовно ако се не познаје вера, ако Христ не стоји као идеал, ако се не познаје онај свети лик Саве Немањића, ако се Срби не врате, у већини – слободно, самосвесно, индивидуално, а не наметањем, због страха од казне, због „рђаве хомогености“; суштински, а не формално – хришћанској вери). Са светосавског пута скрећу мондијалисти, али и зилоти (зилоти у оном негативном смислу који је данас општеприхваћен – зилоти искривљују и не познају право учење, а намећу се као чувари традиције). Зилоти су против екуменизма, против било каквог дијалога или заједнице са људима који не живе традиционалним начином живота, против било каквог дијалога и суживота са муслиманима. Стварати православну Србију не значи затварати се према свету. Могуће је остати веран Светом Писму и Предању, а не отићи у самоизолацију. Православље не укида разлике између појединаца и народа. Православац на сваког човека гледа као на икону Божју. Таква је православна догматика.

Православац је сигуран у себе, не осећа се инфериорно у односу на било кога, али ни супериорно, јер зна да је грешник и да у овом животу нико не може живети небеским животом и бити савршен. Православац не намеће своју веру. Не постоји добра тотализација, то није ни хришћанска/православна тотализација. Православцу одговара демократски систем, јер у таквом систему има прилику да исповеда и проповеда своју веру и води дијалог са неистомишљеницима, али и да буде критикован, да стално преиспитује себе. Грешник се може покајати, а правоверан може постати грешник. Зато канали комуникације треба да постоје и са католицима и са либералима и са муслиманима. Зато се хришћанство не сме наметати – никада неће сваки Србин и грађанин Србије бити хришћанин, а то често није ни онај ко се тако представља и ко је крштен. Србија треба да буде држава свих њених грађана, то значи и либерала и муслимана који у њој живе. Ако се Срби врате на светосавски пут, онда ће се позитивно решити питање суживота са онима који нису православне вере. Ако се већина Срба врати православљу, на начин на који сам то описао, решиће се питање јавног морала и људских права. То је позитиван унутрашњи развој догађаја – да дођемо до тог нивоа културе у којој већина поштује људска права мањина и мањине поштују права већине (јавни морал). У случају односа између присталица традиционалне породице и сексуалних мањина, то значи да се ниједан припадник ЛГБТ не сме прогонити, да се морају кажњавати они који пребију хомосексуалца само зато што је то што јесте, али, то значи и да ће сексуалне мањине поштовати традицију већине (која њих поштује), да ће тежити ка консензусу и компромису – ако траже право на брак, неће тражити право на усвајање деце и неће спроводити пропаганду међу децом, јер је то црвена линија за традиционалисте (који ће учити своју децу да поштују другачије од себе).

Зилоти су убеђени да ће се Срби, ако СПЦ остане у екуменском дијалогу или у светском савету цркава, одрећи православне вере и прихватити католичку или неку од протестантских вера. Зилоти нису сигурни у себе и свој народ. Православац у тим процесима види своју шансу, види шансу да се, нпр. процес екуменизма, преокрене тако да се Православна Црква не утопи у Римокатоличку цркву, већ да се католицима покаже прави пут, да би се покајали и вратили правом хришћанству. То не значи да би се сви католици покајали, нити да би Ватикан пристао да буде само једна од сестринских цркава, једнака са свим осталим, и да седиште не буде у Риму (нека Ватикан изађе из дијалога). Дијалог је прилика да људи на Западу чују Реч. Сигуран сам да би доста Западњака прихватило православље, а то значи да би се међу њима променила и слика о Србији. Ако би то тешко ишло међу католицима у Италији, Аустрији и Немачкој, да ли би исто тако тешко ишло и међу католицима у Јужној Америци? Зашто би се католици из Јужне Америке третирали као непријатељ кога треба уништити или са којима не треба сарађивати? Шта је са Словенима који су католици? Да ли су Чеси исто што и Хрвати? Да ли би Чеси, који су некада били католици, а који су данас у већини атеисти, када би чули Реч, прихватили православље? Зашто да изгубимо (и ми Срби и Руси) Чешку као потенцијалног савезника, словенски народ који покушава да остане неасимилован међу Германима, у којем постоје озбиљни отпори НАТО алијанси? Исто важи за протестанте. Поменуо сам могућност да на простору САД настане држава у којој би се живело у складу са православним вредностима. Ако ви нећете да причате са својим комшијом само зато што није православац, ако се према њему понашате нехришћански, то није могуће. Ако се прекине сваки дијалог са католицима и протестантима, ако се изгради зид према Западу и свим Западњацима, ако се свима приписује колективна и наследна кривица (док се борите да се вашем народу не приписује колективна и наследна кривица) постаје немогуће ширити Реч међу јеретицима и неверницима. Управо је ширење Речи најбоља основа за стварање савезника широм света.

То важи и за муслимане. Погрешно је ићи ка томе да се муслимани преобрате, да прихвате хришћанску веру. Прави пут је хришћански пут поштовања другачијег од себе. У данашњем светском поретку, на чијем је челу наднационална елита Запада, честити муслимани и честити православци имају пред собом исте изазове, и исте непријатеље. Зашто се не би заједно борили за своја верска права и породичне вредности? Зашто да Иранац или Турчин, који би дошао као туриста или пословно у Београд, има било каквих проблема ако се сам шета градом? Ако ви поштујете Иранце и Турке, можда ће и они поштовати вас, па би могли да одете у Техеран или Анкару без страха и да се слободно шетате улицом. И не само то, можда Иран и Турска дозволе православцима који би отишли тамо да раде да изграде своју цркву, у сред Техерана или Анкаре, зато што ви чувате џамију у Београду и омогућили сте муслиманима из Београда да добију своје гробље, а у Новом Пазару да се изграде нове џамије. То није лажни мултикултурализам који глобализатори намећу, са циљем унификације, да се након мешања народа и раса укину све разлике између појединаца и народа, да се створи светска религија. Свако чува своје и поштује туђе. Ви не прилагођавате и не уједначавате Православље са другим религијама и идеологијама, ви остајете то што јесте и када сте међу другачијим, а другачији остају то што јесу када су међу вама православцима. Ви сведочите своју веру, они своју. Да ли ће неко променити веру, то је лична одлука.

Било би добро да Србија иде овим путем. Било би још боље ако би Русија у наредним деценијама постала стуб православља и демократије. Док се не распадне Нато, Србија и Русија могу наћи савезнике међу исламским државама, Србија може радити на стварању православно-муслиманско балканске конфедерације. До тада на Западу треба стварати савезе са појединцима и организацијама које се боре против своје елите, против глобализатора (а не припадају ни црној ни црвеној интернационали). Треба радити на приближавању свих Словена и јединству свих православаца. То би био позитиван развој догађаја у Србији и свету у односу на Србију. Србија би имала довољно савезника на Западу, тако да наднационална елита Запада не би могла тако лако да спроведе негативну кампању у медијима против Срба, односно не би могла да придобије чак ни већинско јавно мњење на Западу (а камоли међу словенским и православним народима), да већини лаж потури као истину, и лако спроведе одлуку да се уведу санкције Србији или да се поведе рат против Србије. Србија не би дала никакав повод за тако нешто, а њима би било тешко да исценирају повод.

Негативан унутрашњи развој догађаја је онај у коме не би дошло до смене елите, односно до суштинских промена у вредносном и моралном смислу у владајућој елити и након смене генерација, уколико би другосрбијанци и првосрбијанци владали до краја века. Негативан развој догађаја у свету у односу на Србију је онај у коме би милитантни екстремисти и тоталитарци и на Западу и у исламском свету неприкосновено владали и наредних неколико деценија, а да се у Русији догоди негативан развој догађаја, да Русија падне, или не постане довољно јака да постане стуб православља и демократије – оаза слободе и моћан заштитник православне и демократске Србије. Негативан развој догађаја у свету, не само у односу на Србију, је да дође до Трећег светског рата. У том случају, само Бог може спасити Србију, што важи само ако пре рата дође до позитивног унутрашњег развоја – до покајања, доласка нове елите, до стварања позитивне селекције. Ако не би дошло до светског рата, а у свету буду неповољне околности по Србију, штета изазвана споља могла би бити значајно умањена ако у Србији дође до позитивног унутрашњег развоја.

Срби могу нестати као народ ако скрену са светосавског пута, али и ако остану верни Христу, јер се хришћанин против зла не бори чинећи зло. Хришћанин не жели да задобије сав свет, ако ће својој души да науди. Зато Срби не треба да падају у национализам, колико и у анационализам, или, ако једног дана постану јаки – у империјализам, а уколико остану слаби – у тероризам. Срби православци треба увек да имају у уму речи Патријарха Павла да је боље да нестанемо као народ него да будемо нељуди, боље да нестанемо као народ него да напустимо Христов пут. Бог нас неће чувати ако не идемо Његовим путем, ако желимо да задобијемо свет тако што ћемо наудити својој души, а можемо и страдати (као мученици) ако идемо Христовим путем, ако и нови светски поредак буде нехришћански. У том случају, чека нас (такве међу Србима) небески поредак, Царство Божје. Боље је имати место у Царству Божјем, него владати светом, имати место у антихристовом поретку.

Видети још:

• Никола Варагић: Како победити, када ћемо победити
• Никола Варагић: Православнословенскогрчко-турскомуслиманско балканска конфедерација?
• Позивам 14 000 Срба и Бошњака испред Скупштине Србије, 11. јула у 11 сати
• Никола Варагић: Зашто Русија губи битку за битком на Балкану?
• Никола Варагић: Како ме је цензурисао „Глас Русије“ или Сме ли се рећи да Добрица није „отац нације“
• Никола Варагић: Тестови интелигенције и зрелости за националисте
• ПРОМЕНА СВЕСТИ

https://nikola5.wordpress.com/

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5nz

Categories: Преносимо

Tags: Грчка, Никола Варагић, нови светски поредак