Патријарх Иринеј поделио је са нама своја размишљања о односу са властима, сменама у цркви, плаћању пореза, подизању крста код Краљева, односу према папи…

Фото: Немања Панчић, Патријарх Иринеј

Током деведесетих па све до краја 2010. ретко ко је од црквених великодостојника, посебно архијереја, давао изјаве за медије. Било је њих неколико који су се у медије стално гурали, попут владике Амфилохије или недавно пензионисаног Филарета.

Међутим, они су имали своје трактате, ретко када је ико од њих одговарао на нека непријатна питања. Било је ту и оних епископа који су због унутрашњих сукоба у Цркви или оптужби за тешка кривична дела такође узимали део медијског простора, али у самој Цркви није било никога кога сте могли да позовете и питате какав став Црква или бар неко од званичника има према некој теми. Осим једног – некадашњег епископа нишког Иринеја.

Био је једини који се уљудно јављао на свој мобилни и, понекад штуро и брзо, а понекад дуго и исцрпно, одговарао на питања. То сам код њега увек ценио.

Када је крајем 2010. изабран за патријарха, био сам чак помало и тужан. Помислио сам да ће моја једина директна веза са Црквом сада засигурно бити прекинута. Био сам убеђен да ће неки људи у мантијама мобилни телефон елегантно удаљити од патријарха и да се више нећемо чути.

Али свега неколико месеци од тренутка када је постао највећи међу архијерејима, решио сам да позовем познати број. Након неколико секунди јавио ми се познати продоран мушки глас са препознатљивим назалима и одмах сам знао да је то патријарх. Представио сам му се и обратио онако како би му се било ко пристојан обратио, са Ваша светости, поставио питање и он ми је дао одговор.

Фото: Немања Панчић, Патријарх Иринеј

Не тако често, али смо наставили да се чујемо и након тога. Понекада, када разговарамо, помислим на многе људе који га сачекују по разним местима у Србији и погнуте главе чекају да му пољубе руку не дижући поглед више од његовог струка. Помислим, када би они знали да се са патријархом може разговарати и телефоном, једноставно, као са неким блиским.

Истина, ни сам патријарх не ствара слику о себи као о недоступном, али се и не одазива свакоме. Већ годинама се чујемо увек у исто доба дана, мада постоје периоди када се никоме не јавља. Никада нисам сазнао од чега или од кога то зависи.

АРТЕМИЈЕ И ВЛАДИКЕ

Када сам прочитао вест да патријархова сестричина и њен муж помажу рашчињеном некадашњем владики Артемију да изгради своју цркву, коју његови верници зову катакомбе, помислио сам да би то могла бити одлична прилика да се чујемо и да од те почетне тривијалне вести стигнемо и до неких важних питања. Поштујући патријархово време, неколико дана заредом смо разговарали, и то увек у време када врело јулско сунце већ зађе за хоризонт.

Та вест о патријарховој сестричини и њеном мужу деловала је помало бесмислено.Помислио сам, па добро, и да га она, уз мужевљеву подршку, проглашава највећим неверником, има на то право, али да ли патријарх уопште има сестричину и, ако има, колико су блиски? Када сам га питао, он ми је смирено одговорио:

„Ја уопште немам информације у вези са тим људима, а ни са тим што раде. Ја сам је једанпут видео пре неколико година, тако да заиста не знам шта је ту истина, а шта само нека прича.“

Било ми је сасвим јасно да патријарх не дели неку блискост са сестричином, али је занимљиво да се њеним новцем недалеко од Ариља подиже црква рашчињеног некадашњег владике Артемија. Знам да га је патријарх поштовао. Косово им је обојици било веома важно. Патријарх је завршио богословију у Призрену, а касније је тамо био и професор. Али када сам га питао како гледа на те цркве рашчињеног Артемија, био је веома оштар:

Фото: Небојша Мандић, Владика Артемије

„Гледам као на све секташе. Оно што секте раде, ради нажалост и бивши владика Артемије. Мислио сам да је образован човек, мудар и паметан, али оно што сада чини, то је лишено сваке мудрости и сваког познавања теологије и цркве, ње као установе и ње као организације. То је једна типична застрањеност која по сваку цену жели да извоје неку победу, без обзира на истину, без обзира на историју и без обзира на наше постојеће учење у цркви и о цркви.“

Пре неколико месеци СПЦ је учинила раскид са неким фракцијама које су многи означавали као радикалне. И патријарх верује да је то био крупан корак за Цркву:

„Верујем да Црква чини оно што треба да чини. Сви епископи, сем Артемија, који је застранио толико да је морао да буде рашчињен, због свог извесног понашања ослобођени су својих епархија у саставу нашег Сабора и саставу наше Цркве.“

Подсећам га, иако знам да и он то зна, да се многима од тих епископа много тога ставља на терет. Код Филарета се, осим неадекватног располагања црквеним новцем и малтретирања свештенства, помињу и блуд и разврат, док је владика Грегорије такође оптужен за раскалашан живот и финансијске малверзације.

Фото: Јутјуб, Владика Филарет

Претходно је пензионисан и владика Качавенда, који је такође довођен у везу са недоличним понашањем. Покушавам да сазнам да ли су ово прави разлози за њихову смену и пензионисање, али патријарх остаје затајан:

„Црква ништа није радила без разлога. Све што је Црква учинила има своју подлогу, не само канонску већ и у животу тих епархија. То што је учињено, нама није нимало мило, али то је једна од мера да сачувамо чистоту црквеног учења и да сачувамо име Цркве да остане неокаљано нечијим делима, а још мање нечијим животима.“

Али пошто су неке владике, упркос тешким оптужбама, остале ван домашаја закона, као што је то случај са владиком Пахомијем, интересовало ме је да ли се у СПЦ размишља, у најмању руку, о још неким пензионисањима:

„То не могу да вам кажем. Надам се да оваквих случајева више неће бити, тачније да неће бити разлога да се тако нешто учини.“

ЦРКВА И ПОЛИТИКА

Црква и политика некако се воде као сталне теме у српском друштву. Помињем патријарху да су сви који су заинтересовани за функционисање Цркве знали да је било извесних притисака да неке од поменутих владика остану бар још годину дана да воде своје епархије. Новине су чак писале да се Ивица Дачић, министар спољних послова, отворено залагао за Филарета, али очито да је врх Цркве одолео таквим притисцима. Био је то мало дужи увод који је патријарх стрпљиво саслушао, а онда сам га можда изненадио када сам му поставио веома директно питање: Какав је ваш тренутни однос према политичком врху?

„Црква има своју мисију, али хвала богу, немамо више оних комунистичких отпора. О неким стварима ми се са властима договарамо, али само о ономе што је од општег интереса за народ и Цркву, и то, хвала богу, функционише на начин да одговара и нама и властима.“

Фото: немања Панчић, Патријарх Иринеј

Некако ми је одговор био сувише кратак и нејасан па сам га замолио за нешто конкретнији:

„Ово је једна сношљива политика која озбиљно ради у интересу и једних и других, али постоји још много проблема које Црква није решила с државом. Веома мали део некадашњег црквеног имања нам је враћен.“

У његовом гласу не осећам ни одушевљење нити презир према новим властима, мада ме интересује да ли им је садашња власт можда обећала повраћај имовине:

„Ми са влашћу разговарамо, преговарамо и разумемо проблеме државе, зато и чекамо и надамо се да ће доћи боље време које ће омогућити да се то питање реши.“

Како је време током нашег разговора одмицало, све више сам стицао утисак да патријарх даје све краће и краће одговоре. Одлучим да променим темпо и да му поставим питање о ономе што му његови противници стављају на душу као највећу јерес.

Фото: Бета / Милан Обрадовић; Патријарх Иринеј

Верници окупљени око Артемија, али и неке друге мање православне скупине, као што су зилоти, замерају му на екуменизму (јединство свих хришћанских цркава, прим. аут). Иако је патријарх о екуменизму увек говорио кроз себе, сада је први пут ту поруку послао и верницима:

„Један православац не може да буде против екуменизма. Ми се сваки дан молимо за сједињење божјих цркава и молимо се Богу за оне који су застранили да се врате цркви и да се врате истини. Читаво православље то жели и на томе ради: да оне разлике које су некада постојале елиминише и да поново дође до некаквог јединства. Нажалост, жељено јединство је далеко, барем оно што православна црква жели, а дуго времена је и била разједињена од оне истине која црква у свом предању носи са собом.

Тако да један искрени православац не може бити против екуменизма. Али каквог екуменизма? Онаквог у ком је мотив доћи до истине. Праве, ванљудске, која је присутна у цркви, а не неког политичког екуменизма.“

Чим се помене екуменизам, тешко је заобићи и питање о Римокатоличкој цркви. Мада, то и није толико важно колико ме је истински интересовао његов однос према садашњем папи Фрањи:

„Има симпатичних ствари које он чини и које поздрављам, али је то још увек далеко од нашег поздрављања онога што он жели и што он ради. Чекамо да видимо шта ће бити с његовим погледима на свет и шта ће се све десити имајући у виду и стање у Католичкој цркви, на шта ће све то да изађе.“

„КОМЕ СЛУЖИТЕ“

Одлучио сам да се вратим на још једну актуелност – подизање огромног крста код Краљева. Заправо, на планини Столови на врху Усовица, како пишу дневне новине, биће подигнут православни крст висине 33,5 метара и тежак 40 тона. Чак се помиње и цена од око 100.000 евра. Али патријарх ми каже да он о томе ништа не зна:

„За то први пут чујем. Мислим да су то само приче. Ми смо мислили да код Ниша подигнемо један крст. То је било у нашем програму, али тај план за сада још није реализован.“

Кажем му да се извесни свештеник Љубинко Костић представља као председник одбора за подизање овог крста и да ми је чудно да га нико о томе није обавестио:

„Ја сам већ рекао, први пут чујем за то и уопште не знам да ли је истина то што ме питате. Можда његов надлежни владика зна нешто више о томе, али нас у Синоду нико није известио о томе нити нас је ишта у вези са тим питао.“

Фото: Танјуг/Драган Станковић, Патријарх Иринеј, Александар Вучић, Милорад Додик

Помислио сам да ће се након мог инсистирања наљутити и спустити слушалицу, мада то никада није урадио, али ипак настављам. Кажем му да део јавности отворено пита да ли је тих 100.000 евра можда могло да се потроши на нешто важније, имајући у виду чињеницу да у Србији живи доста сиромашних људи, али сам добио потпуно неочекиван одговор:

„Па лепо је видети крст на неком узвишењу, као што је то код Скопља или код Крагујевца.Па шта би фалило да се види и у Краљеву?“

Поновим му да није проблем у крсту, већ у 100.000 евра. Али тиме сам заслужио још један сведени одговор:

„Па ја не знам колико би такав крст могао да кошта. Није то мали новац који наводите, али то треба све видети са онима који то желе да раде.“

Некако ми ових 100.000 евра није баш дало мира и знајући да ћу са следећим питањем завршити наше ноћне разговоре, поменем да Црква можда и може себи да дозволи градњу једног таквог крста, имајући у виду да је једна од ретких институција у земљи која не плаћа порезе.

Иако ми је натукнуо да су ми нека питања „левичарска“, а нека „сорошевска“, ипак ми је дао одговор:

„Црква плаћа порезе, ми смо само неких пореза ослобођени, али не свих. Не знам тачно којих је све пореза Црква ослобођена, уосталом, ништа ми не чинимо ван закона, ми га поштујемо. Чекамо прилику да се реши повраћај црквене имовине и то је главни разлог зашто се не плаћају порези на оно што би могло бити опорезовано. Када све буде враћено што је Црква имала и што јој је одузето, онда ће и Црква плаћати порезе.“

Фото: Немања Панчић, Патријарх Иринеј

И таман када сам одлучио да овде буде крај, догоди се неочекивани обрт.

„А коме ви служите“, пита мене патријарх.

„Мислим да сте желели да ме питате нешто друго, Ваша светости, али није проблем да вам и на ово питање одговорим. Служим само истини и ником и ничем другом сем истини“, кажем му одсечно.

„То је најважније“, одговори патријарх. „Ако истини служите, онда ће вам све ово што сам вам рекао бити веома јасно.“

Помислим сада је дефинитивно крај, али патријарх има још једно питање: „А како ћете ово пренети, онако како ви мислите или онако како сте чули?“

Кажем му кратко: „Онако како сте ми рекли.“

Након тога, чуо се само шум и звук прекинуте везе. Патријарх никада не говори довиђења, збогом или пријатно.

Пише: Желимир Бојовић

(Newsweek.rs, 5. 8. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5lu

Categories: Преносимо