Ево, баш се на данашњој конференцији за штампу, које обично сазива да би слушао себе, премијер је „изразио жаљење“ што ни на једној западној амбасади застава није била спуштена на пола копља током дана жалости (што, иначе, протокол и људскост налажу), али вероватно је то учињено из предострожности како Шешељ не би успео да дохвати коју и спали, јер кад се он ухвати бензина и упаљача не стаје док и по Батајници не спали отираче комшијама!
Шалу на страну, спустили би они заставе на пола копља, наравно, али ко ће по овим врућинама да се хвата за врео чекрк, а и није им јасна та наша опседнутост мртвима, к’о да смо нека секта, Боже ме опрости?!
Мислим, ипак је онај живи део Србије тај који је толико поштован у свету, не иде у пакету да поштују и гробове јер нигде у Бриселском споразуму и осталим вицевима о Перици није поменуто да су и пострадали део процеса придруживања ЕУ, а и не иде да у Европу уносимо иловачу на ђоновима, реално, мада кад пузите ђонови и нису нарочит проблем, но…
Наравно, колико смо, безмало до имбецилности, поштовани у свету сведочи и случај Оливера Ивановића, човека који се у уз све гаранције Владе Србије налази у Еулексовом притвору годину и по дана!
Толико смо поштовани да људи једноставно не желе да га пусте да се брани са слободе, јер слобода више није иста као дана кад је ухапшен, одмакла је на европском путу, испунила је толико услова, мирише и изгледа другачије па постоји реална опасност да се Ивановић једноставно не би снашао у њој, испрепадао би се као заглављен у лифту, тражио да га врате назад у ћелију и замолио да Влада Србије више не даје никакве гаранције- можда му се то рачуна као отежавајућа околност?!
Албанце, наравно, далеко мање поштују, ако уопште и поштују?
Како на неком аеродрому задрже Харадинаја, Тачија ил’ Чекуа тако са гнушањем одбију да их притворе и поступе по нашој потерници, не желећи да урушавају углед Србије сврставајући их у исти кош са нашим притвореницима!
Једноставно, док је наших у њиховим притворима Албанци неће имати ту привилегију да робијају, па нек се љуте колико хоће и жале коме год!
Јел тако било и са Насером Орићем? Јесте! Ухапсили га, изручили БиХ уз рационално објашњење Србији коју толико поштују: „Шта ће вам, бре, такав олош, па ми смо вам пријатељи, а пријатељи не шаљу такав шљам на кућну адресу једни другима! Ево, тражите неког финог, културног, углађеног, обријаног и миришљавог господина и одмах вам шаљемо“!
Руку на срце, кад већ поменух гаранције владе, верујте да бих се лично држао за решетке и признао убиство Рамзеса другог ако за моју слободу треба да гарантују: Вулин, Стефановић, Гашић, Лончар, Илић, Вербић, Селаковић и ресто екипе из бурегџинице – Немањина 11!
Како то мислите па остали су?!
Нису, таман посла, огласило се неколико међународних удружења зелених стајући у заштиту врба, уз оштру критику упућену Хрватској: „Оставите дрвеће на миру, имате ли некакве бандере или канделабре за те Србе, аман“!
Да закључимо – премијер је апсолутно у праву! Ево сад идем с пасошем до продавнице! Ако у иностранству може да се подиже с банкомата, сигурно може и овде да се плате хлеб, јогурт и 100 грама паризера с њим, јел да?..
Наслов и опрема: Стање ствари
Објављено уз дозволу аутора блога Два у један.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5lF