Џозеф Макарти
Џозеф Макарти, републикански сенатор из Висконсина био је предводник антикомунистичке хистерије у САД од 1950. до 1956. Као огорчени противник Труманове администрације започео је свој „лов на вештице” оптужбама да је Министарство спољних послова препуно убачених комуниста. Оне су углавном биле неосноване, али je новоуведена теорија „кривице по везама” успешно погађала државне службенике, професоре, писце, глумце… Да неко буде подвргнут испитивањима било је довољно је било да има познанике и пријатеље међу комунистима или да је некада само подржавао ставове левице.
И поред веома непоузданих података, сумње су често прихватане као доказ, те су „црвени” или њихови рођаци и познаници остајали без посла или чак завршавали у затвору.
Злогласни Биро за антиамеричку делатност лако је налазио сараднике, међу којима су се посебно истакли „пријатељски сведоци” из Холивуда: Адолф Манжу, Роберт Тејлор, Роналд Реган, Елија Казан, Гари Купер и Џек Ворнер. Они су оптуживали своје колеге који затим више није било места у филмској индустрији или бар не под сопственим именом.
Пропагандни стрип из 1947. који упозорава на комунистичку претњу
Уз људе из Холивуда, на списку осумњичених за везе са комунистима нашли су се и други познати ствараоци: Елмер Бернстин, Лионард Берстин, Бертолд Брехт, Чарли Чаплин, Арон Копланд, Ото Клемперер, Ринг Ланднер Џуниор, Џозеф Лоузи, Томас Ман, Артур Милер, Жил Дасен,Едвард Дмитрик, Роберт Опенхајмер, Дороти Паркер, Алберт Ајнштајн, Пол Робсон, Едвард Робинсон, Џин Себерг, Дешајел Хамет, Ирвин Шо,Ленгстон Хјуз, Далтон Трамбо, Дени Кеј, Орсон Велс, Лилијен Хелман и многи други.
„Лов на вештице” погодио је 1953. и тада двадесетосмогодишњег ваздухопловног резервног поручника Мила Радуловића, који је отпуштен из „безбедносних разлога”, иако није ничим прекршио правила службе. Био је „кривац по вези”, јер је његов отац примао новине из Србије, од којих су неке сматране субверзивним, док је његова сестра учествовала у протесту што Полу Робсону нису дозволили да уђе у хотел зато што је црнац. Команда ваздухопловства закључила је из тога да је Радуловићева породица наклоњена комунистима и одбила његову жалбу на одлуку о отпуштању. Понудила му је да поднесе оставку, што он није прихватио, већ је затражио расправу. Радуловић није био једини који на овај начин остао без посла, али је једини који је одлучио да се брани. Током претреса, тужилац је махао запечаћеним ковертом у коме су наводно били докази против поручника, али га није отворио. А отказ Радуловићу остао је на снази иако његову лојалност нико није оспорио.
Мило Радуловић (1926-2007), снимак из 1996. (Извор: Википедија)
Телевизијски новинар Едвард Мероу је у невољама поручника Радуловића, за које је сазнао из новинских извештаја, уочио повољну прилику да се америчкој јавности укаже на опасност која прети од макартизма. Телевизијска екипа је у Декстеру, месту поручниковог рођења, снимила разговор са његовим оцем, сестром и суседима, а прилог је затим приказан у емисији посвећеној овом случају. Из ње су многобројни гледаоци широм Америке стекли непосредан увид у погубне методе и последице Макартијевог деловања, и послали хиљаде и хиљаде писама подршке несаломљивом поручнику који није пристајао да буде оптужен и осуђен без кривице. Емисија је, како се и могло очекивати, изазвала гнев сенатора Макартија, који је Едварда Мероуа прогласио комунистом и повео бесомучну хајку против њега.
После Радуловића, на удару макартизма нашли су се и један мајор америчке војске и један генерал. И они су осумњичени за антиамеричку делатност, али је Министарство одбране реаговало противоптужбама на злоупотребе Макартија и његовог помоћника. Расправе је уживо преносила телевизија, те су милиони Американаца, који су у Макартију видели борца против комунизма и чувара америчких вредности могли непосредно да се увере у његову надменост, дрскост и неистине којима се служио.
Чланак лондонског Економиста на вест о смрти Мила Радуловића
У јесен 1954, после оптужбе и саслушања Сенат је осудио Макартија због злоупотребе Сената, после чега је главни борац против „вештица” пао у заборав, и две године касније и умро.
Поручник Радуловић враћен је у резервни састав Ваздухопловних снага, а 1997. године Мајкл Ренвил описао је његово супротстављање макартизму у књизи „Ударац у краља. Прекретница у Макартијевом лову на вештице”. Писац предговора био је Мило Радуловић.
Године 2005. глумац и редитељ Џорџ Клуни дошао је на идеју је да о уделу Едварда Мероуа у раскринкавању макартизма и његовом сукобу са сенатором Макартијем, сними филм „Лаку ноћ и срећно”, којим је речима, иначе, Мероу завршавао своје емисије. Клуни је био и косценариста и режисер филма, у коме је играо и једну улогу, док је допринос у његовом стварању дао и поручник Радуловић као консултант.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5iF