Наташа Кандић: Вучићев лични отклон од прошлости

Пажљивије читање изјава политичара, укључујући и опозиционе лидере, открива да српски политички наратив о помирењу полази од признавања српских жртава као услова признавања других жртава

„Мајке Сребренице” су неочекивано лепо дочекалe премијера Србије 11. јула 2015. године у Поточарима – загрлиле га и на одело му прикачиле цвет Сребренице, који не деле широких руку. „Ово није био напад на Вучића, већ на нас, на наше достојанство”, рекла је уважена Мунира Субашић, пре него што се премијер вратио у Србију након вербалног и физичког напада током комеморације и џеназе 136 жртава. И Ћамил Дураковић, председник Одбора за комеморацију, понео се у истом тону. Реаговање бошњачког члана Председништва БиХ, Бакира Изетбеговића, да је „осрамоћен дешавањима у Поточарима”, као и извињење Председништва, које никад брже није издало неко заједничко саопштење, без резерви је.

Премијер Вучић је реаговао како највише доприноси смиривању настале ситуације, али и са великим уважавањем жртава. Зaхвалио се „Мајкама Сребренице” пре него што су оне стигле да осуде догађај, што је открило колико су га очарале топлим дочеком. Отворио им је врата Србије као нико пре њега из политичког врха Србије.

Међутим, све што је претходило комеморацији у Поточарима, а у вези са британском резолуцијом, јасно је указивало да је Србија изабрала најлошији пут до Сребренице. Цео политички врх Србије је био сагласан да је британска резолуција штетна, неприхватљива и против помирења, пре свега, зато што се помиње геноцид у Сребреници и осуђује свако порицање геноцида, уместо да се осуде сви злочини. Пажљивије читање изјава политичара, укључујући и опозиционе лидере, открива да српски политички наратив о помирењу полази од признавања српских жртава као услова признавања других жртава. Тај наратив темељи се на ставу свих послератних влада Србије да је она надлежна да суди за ратне злочине независно од држављанства починиоца и територије, да тумачи узроке ратова, да кормилари сарадњом у региону и да одређује механизме и услове помирења. Иако је биланс таквог приступа на штету Србије, српски политичари и државне институције не одустају од понављања грешака и „великосрпских снова”. Зaхтев за изручење Насера Орића, држављанина БиХ, био је чист аутогол, као и срамоћење српског тужиоца пред британским судом поводом захтева за изручење Ејупа Ганића. У двонедељној халабуци око британске резолуције доминирали су непристојност и незнање политичара Србије. Ниједан није покушао, вероватно ни знао, да објасни зашто је резолуција „апсолутно антисрпска”, било је довољно то што је то рекао руски министар дипломатије Сергеј Лавров.

Одбацивање британске резолуције, у ствари правне одлуке и пресуђене чињенице да је у Сребреници извршен геноцид, учинило је излишним учешће премијера Вучића у комеморацији у Сребреници. Није било хитно да иде ове године, мада је притисака са свих страна било да оде што пре. Тамо је организована тешка провокација, коју је он политички паметно и људски топло окренуо у своју корист. Да је успео да се људски покаже најбоље сведоче речи представница „Мајки Сребренице”. То је добро које смо сви осетили и са олакшањем примили. То је Вучићев лични отклон од прошлости.

Шта је са Србијом? То што је 11. јула 2015. године, и поред забране скупова, плато пред Скупштином Србије био прекривен фотографијама српских жртава у рату на Косову тешка је злоупотреба српских жртава. Полиција је забранила грађанску акцију „Седам хиљада”, одавање почасти жртвама геноцида, али је допринела да Србија 11. јула поручи да су животи српских жртава вреднији од жртава геноцида. То није пут помирења и противно је интересима пристојне државе. У томе нема доброга.

Координаторка пројекта РЕКОМ

(Политика, 15. 7. 2015)

---

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5dU