(Економист, Лондон, 18. 7. 2015)
У питању је историјски договор: око тога сви могу да се сложе. Али, док неки кажу да је договор постигнут у Бечу ове недеље између Ирана и шест светских сила и Европске уније пробој који обуздава ширење нуклеарног оружја у Заливу и почетак превазилажења тридесетшестогодишњих свађа са Сједињеним Америчким Државама – други су убеђени, попут израелског премијера Бенјамина Нетанијахуа, да је у питању, како је рекао „запрепашћујућа историјска грешка“ која успоставља Иран као нуклеарну силу и омогућава финансирање његових агресивних потеза у иностранству. Шта је од овога ближе истини зависи од две ствари: квалитета споразума и његовог ефекта на понашање Ирана.
Када је Иран у питању подржаваоци подједнако као и критичари – посебно у америчком Конгресу који сада има на располагању 60 дана да проучи договор – имају склоност да се препусте магијском размишљању. Критичари износе тврдње да би Иран, само да је свет уложио довољно напора, дигао руке од свог нуклеарног програма. Али режим у Ирану гледа на овладавање производњом нуклеарног горива подједнако као на симбол националне моћи и као осигурање против америчког војног напада, тако да су критичари ризиковали да упорно нуде погодбу која никада неће бити прихваћена. Подржаваоци су, с друге стране, умањивали значај иранског антагонизма према Сједињеним Државама и Израелу, његову одлучност да шири свој утицај у иностранству и спремност да употреби насиље. Они су много наде уложили у трансформацију иранског режима која се можда уопште неће ни десити.
Нуклеарно рачуноводство
Критичари су у праву када кажу да договор даје легитимитет Ирану као нуклеарној држави. Ако буде одржао реч и избегао даље рестрикције свог програма, Иран ће имати умеће и евентуално капацитете да се наоружа. Ипак, такође ће бити суочен са већим ограничењима него што је то данас (видети за више детаља чланак). Иранска способност да обогати уранијум, гориво за бомбу, и да развије оружје биће уско ограничена неких десет до петнаест година. Након тога, он ће бити у потпуности подложан међународном споразуму против ширења нуклеарног наоружања. Влада се сложила да успостави надгледање свих нуклеарних постројења и да допусти надгледање, по захтеву, војних објеката по систему договореног приступа. Санкције, од којих се због резултата преговора одустало, могу поново бити наметнуте ако Иран прекрши споразум.
За оне који се противе договору друге опције су да се чека бољи споразум или да се иде у рат. Неки су говорили у прилог тезе да – пошто су се санкцијама испословали уступци – да би више санкција значило још уступака. Ипак, да су Сједињене Државе сада напустиле преговоре, Кина, Русија и Европска унија би изгубиле веру у преговарачки процес и притисак санкцијама би се распао. Штавише, мислити да би Иран одустао од суштине свог програма је непромишљено коцкање. Угрожен, вероватније би се дубље укопао. Иранско познавање нуклеарне технологије је порасло од 2000. године, и даље би расло у годинама које би протекле пре него што нови преговори постану могући. Одлагање би могло да доведе до тога да би постизање обухватног договора било још теже.
Неки критичари верују да је напад на Иран једина опција. Али, рат је слаб облик контроле наоружања. Чак и када би Америка имала јак стомак за вишемесечну кампању, и чак ако би она избацила из строја сва бројна иранска нуклеарна постројења, бомбардовање не може да уништи нуклеарно умеће. Програм би се повукао у подземље, изван контроле посматрача. Напад би стога био стаза ка Ирану са нуклеарним оружјем.
Будимо реални
Међутим договор доноси опасности које се либе да признају они који га подржавају. Иако му је економија под снажним притиском, Иран је одвојио драгоцене ресурсе за Ирак и Сирију; он спонзорише Хезболах, либанску политичку групацију и паравојну формацију, и распаљује емоције у Бахреину и Јемену. Ослобођен санкција, богатији Иран ће сигурно трошити новац на шире онога што је већим делом злоћудни утицај. Иранско насиље у иностранству би могло и да се погорша, као компензација тврдолинијашима у Техерану који су се противили договору и као гест којим се свету жели показати како Иран није смекшао. Перцепција да су Сједињене Државе сила чија моћ опада, што узнемирава Израел и америчке савезнике у Заливу, може да похрањује иранске амбиције.
Ово, међутим, није цела прича. Нуклеарни договор везује Барака Обаму, америчког председника, за Блиски Исток. Ово је његово спољнополитичко наслеђе и он је главни гарант да ће споразум бити поштован, као што ће то бити и његов наследник. Иранска „империја“ је у превирању – узнемирена џихадистима (укључујући Исламску Државу), ратом са Саудијском Арабијом у Јемену и ослабљеним режимом у Сирији. Додатни новац ће помоћи иранске напоре, али као што је Америка открила у Ираку – доминација није искључиво одређена ресурсима. Ако Сједињене Државе подупру свој надзор над спровођењем споразума одрживом регионалном дипломатијом, која је у сваком случају потребна након Арапског пролећа, онда он може да помогне да се заузда Иран.
Иако ће споразум оснажити Иран, он ће такође земљу учинити отворенијом. Као и у Кини, иранска теократија влада популацијом која је одавно изгубила свој револуционарни жар (видети чланак). Режим је одлучио да ограничи свој нуклеарни програм зато што, поново као у Кини, рачуна да има веће шансе да опстане ако Иранци осећају да могу да рачунају на просперитет. За разлику од севернокорејске династије Ким, која је варала у вези са нуклеарним договором, ирански врховни вођа, ајатолах Али Хамнеи, одлучио је да је за његов режим горе да буде парија него да се поново придружи свету.
Такав избор има смисла само ако Иран привуче трговину и инвестиције. Што више Иран буде трговао са остатком света, постаће подложнији међународним притисцима. Како земља буде постајала умрежена у глобалну економију, појавиће се интересне групе у сложеној, фракционисаној иранској политици које ће заступати став да је будућност земље боље осигурана пристојним односима са странцима него лошим. Што више Иранаца буде имало користи од спољашњег свега, то ће снажнији постајати ови умерени гласови.
Земља иранске величине и степена развијености ће добити бомбу ако је стварно жели. Ништа то не може да примени. Али овај споразум даје шансу да се Иран задржи од ступања на ту стазу. Свет би требало да га опрезно пригрли.
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5ec
Categories: Посрбљено
Оставите коментар