Интегрално излагање предсједника Републике Српске на посебној сједници Народне скупштине Републике Српске 14. јула 2015.

Поштовани предсједниче и потпредсједици Народне скупштине,

Предсједниче и министри Владе Републике Српске,

Даме и господо народни посланици,

Користећи уставно и законско право, као предсједник Републике сам затражио заказивање данашње посебне сједнице Народне скупштине Републике Српске и предложио тачку дневног реда којом би се расправљало о приједлогу за расписивање републичког референдума о наметнутим законима високог представника као што су Закон о Суду и Тужилаштву БиХ и примјени њихових одлука на територији Републике Српске.

Право је Републике Српске и Народне скупштине као највишег органа уставне и законске власти да расправља и одлучује о референдуму као изразу народне воље. Устав Републике Српске усклађен је са Уставом БиХ, који је саставни дио међународног уговора – Дејтонског споразума. Преамбулом Устава Републике Српске је наведено да,

„изражавајући опредјељеност Републике Српске за потпуно поштовање и доследно примјењивање Општег оквирног споразума за мир за Босну и Херцеговину, којим се недвосмислено прихвата, потврђује и гарантује уставноправни положај Републике Српске као једног од два ентитета у саставу Босне и Херцеговине,

Народна скупштина Републике Српске доноси Устав Републике Српске“.

Дакле, нашим Уставом обавезали смо се на потпуно и доследно примјењивање Дејтонског споразума. Посебно се то односи на његов Анекс 4. познатији као Устав БиХ.

СУДСКА ВЛАСТ ПРИПАДА ЕНТИТЕТИМА

С обзиром да Устав БиХ нема ниједну одредбу о правосудним институцијама на нивоу БиХ, нити је она тим Уставом предвиђена као надлежност БиХ, судска власт у потпуности припада ентитетима. Устав БиХ је чланом 3.3.а) врло прецизно регулисао да „све државне функције и овлашћења која овим Уставом ниси изричито додијељена институцијама Босне и Херцеговине припадаће ентитетима“.

У потпуности и доследно тој одредби међународног уговора, Устав Републике Српске чланом 3. потврђује да „Републици припадају све државне функције и надлежности осим оних које су Уставом Босне и Херцеговине изричито пренесене на њене институције.“

Даље је чланом 1. став 2. Устава Републике Српске регулисано:

„Република Српска самостално обавља своје уставотворне, законодавне, извршне и судске функције“.

Чланом 68. Регулисано је да „Република уређује и обезбјеђује интегритет, уставни поредак и територијалну цјелокупност Републике, уставност и законитост.“

Устав Републике Српске чланом 69. одређује да „Судска власт припада судовима.“

Даме и господо,

Све ово наводим да би одговорио на произвољна и нетачна тумачења Устава Републике Српске, по којима Народна скупштина није надлежна да распише референдум о наметнутом Суду и Тужилаштву БиХ. Народна скупштина јесте надлежна и по Уставу БиХ и по Уставу Републике Српске, баш онако како стоји у члану 70. став 1. тачка 5.

„Народна скупштина расписује републички референдум“,

а у члану 77. Устава Републике Српске стоји:

„Народна скупштина може одлучити да о појединим питањима из своје надлежности одлуку донесе након претходног изјашњавања грађана на референдуму“.

Наведене уставне одредбе одређују како се између осталог остварује и члан 25. Устава Републике Српске по којој је:

„Зајамчена је слобода мисли и опредјељења, савјести и увјерења, као и јавног изражавања мишљења“.

Референдум као неотуђиво право Републике Српске, регулисано је и Законом о референдуму и грађанској иницијативи који је објављен у Службеном гласнику Републике Српске број 42 из 2010. године.

МОЖЕ ЛИ РС ДА РАСПИШЕ РЕФЕРЕНДУМ?

Постоје оспоравања права Републике Српске да распише референдум о правосуђу, јер то наводно може расписати само БиХ. Па референдум јесте искључиво право сваког ентитета, јер то право нити је дато нити припада Босни и Херцеговини, баш онако како је то и у Сједињеним Америчким Државама припада државама чланицама, а никако федералним властима на нивоу САД. То је веома добро обрадио др Миодраг Јовичић, академик и уставни стручњак, који пише:

„У Сједињеним Америчким Државама референдум и народна иницијатива не постоје и нису никада постојали у федералном законодавству али су зато широко примијењени у законодавству држава (са изузетком државе Делавер). Тако је данас референдум обавезан у 47 америчких држава-чланица САД када су у питању уставне промјене. Референдум у погледу закона уведен је касније, углавном почетком 20. вијека, и он постоји у 21 држави-чланици. У појединим државама референдум је обавезан за одређене категорије закона док је у већини осталих факултативан. Поједине државе су крајем 19. вијека почеле да уводе и народну иницијативу и она данас постоји у 24 државе.“

Академик Јовичић констатује све шире кориштење институције референдума у многим државама, па каже: „Поље примјене референдума током времена се непрестано ширило – почело се са уставом, прешло на законе и завршило на чисто политичким питањима.“

То потврђује и брошура Приказ америчког државног уређења, издање Уреда за међународне информативне програме при Државном секретаријату САД, а која се може добити у Америчкој амбасади у Сарајеву. На почетку брошуре пише:

„Устав САД средишњи је инструмент америчког државног уређења и врховни закон државе. Он је 200 година усмјеравао развој државних институција и пружао основе за политичку стабилност, индивидуалне слободе, економски раст и друштвени напредак.“

У поглављу Непосредна демократија на страни 111. стоји:

„Све чешће се покрећу гласачке иницијативе, расписују референдуми. Гласачи се могу послужити референдумом да би одбацили закон који је већ одобрен од стране државних законодавних тијела.“

Зашто оволико говоримо о америчком Уставу ? Зато што је стручна и научна јавност неподијељеног мишљења да је Устав БиХ умногоме копија америчког Устава, јер су га писали амерички правници у Дејтону. Видљиво је то по бројним одредбама које су скоро дословне преписане из Устава САД као сложене државе са великим правима држава-чланица и врло ограниченим правима федералне власти САД.

СТВАРАЊЕ АНТИДЕЈТОНСКЕ БИХ

У вези с тим желим рећи да је свих ових година, неправним интервенцијама Високог представника и разним притисцима, дошло до стварања антидејтонске БиХ, правог мастодонта, који узима од ентитета новац, а сва одговорност за економско-социјално стање остаје ентитетима.

У периоду од 2000-2015. године институције БиХ су бх пореске обвезнике коштале нешто мало мање од 16,4 млрд КМ, односно пореске обвезнике Републике Српске приближно 5,4 млрд КМ. Управо онолико колико износи укупни јавни дуг Републике Српске!

Колико су, и којом брзином настајале нове институције на нивоу БиХ, можда је најлакше примијетити кроз буџет институција који је 2000. године био око 280,95 мил КМ са двадесетак буџетских корисника, док данас, тј. буџет бх институција за 2015. годину износи око 1,564 млрд КМ распоређених на око стотину буџетских корисника.

Такође, број запослених у овим институцијама се рапидно увећавао, и то са испод 3.000 запослених у 2000. години на нешто више од 22.000 запослених у 2015. години.

С обзиром да ће данас у НСРС расправљати о неуставним и незаконито наметнутим закона од стране високог представника у БиХ, а посебно о наметнутим законима о Суду и Тужилаштву БиХ, дозволите ми да вам кажем нешто о ефектима преноса ових институција.

За 12 година постојања Високи судски тужилачки савјет је грађане БиХ коштао око 75,73 мил КМ, односно грађане Републике Српске око 25 мил КМ. Број запослених се повећао са нешто више од 30 на 104.

Суд БиХ је такође у периоду свог постојања обвезнике коштао око 130,25 мил КМ, односно обвезнике Републике Српске мало мање од 43 мил КМ. Од примарно 42 запослена, СУД БиХ данас запошљава 277 особа.

Тужилаштво БиХ је до данас потрошило скоро 91 мил КМ, односно 30,03 мил КМ новца који припада Републици Српској.

Министарство одбране БиХ је грађане БиХ до данас коштало 3,056 млрд КМ, односно грађане Републике Српске око 1,008 млрд КМ. Уједно, ово министарство броји преко 10.000 запослених.

Институцијама БиХ је на терет Републике Српске са Рачуна јавних прихода Управе за индиректно опорезивање од 2005. до данас дозначено око 2,085 млрд КМ.

Од прикупљене РТВ таксе на подручју Републике Српске у периоду од 2005-2015. године је у корист јединственог јавног РТВ сервиса БХРТ дозначено 105,4 мил КМ.

ОСПОРАВАЊЕ ПОЛОЖАЈА РС

Бројни су случајеви које бих могао навести као примјер колико нас коштају неуставно и незаконито наметнуте „државне“ институције на нивоу БиХ.

Подсјећам да је Народна скупштина Републике Српске у прошлом сазиву, 13. априла 2011. године, одржала 4. посебну сједницу и расправљала о недјеловању Суда и Тужилаштва БиХ разматрајући Информацију о истраживању и процесуирању ратних злочина и тражењу несталих лица.

И данас, 20 година након завршетка рата, стално је настојање да се оспори уставноправни положај Републике Српске који јој припада по Дејтонском споразуму. Ми само тражимо да се поштује Дејтонски Устав БиХ и разграничење надлежности између ентитета и БиХ. Упорно оспоравање и кршење Дејтонског споразума од стране дијела међународне заједнице кроз наметање уставних амандмана на уставе ентитета, наметање закона, смјене изабраних званичника од стране Високог представника, одржава сталну нестабилност и нерационалност нефункционалних органа на нивоу БиХ. Свакако да у томе посебно мјесто заузима наметнуто правосуђе на нивоу БиХ, у виду Суда и Тужилаштва, а нешто мање Високог судског и тужилачког савјета БиХ. Када смо прије 4 године у априлу 2011. године, расправљали о тако наметнутом правосуђу БиХ, имали смо садржајну расправу и донијели Закључке, који су вам достављени у материјалима за данашњу сједницу.

Када је у питању карактер протеклог рата у БиХ, не постоји слагање међу народима у БиХ. За Републику Српску, као и за бројне међународне институције, радило се о грађанском рату. То никада није прихватила бошњачка страна, која тврди да је у питању агресија Србије, понекад кажу и Хрватске на БиХ, уз геноцид и не само у Сребреници. Морам рећи да је таква пројекција бошњачке стране постављена још на самом почетку рата, да би кроз статус нападнутог и ако не једине, онда највеће жртве, себи прибавила права на једину истину о рату и највећа права на уређивање заједничке државе након рата, без обзира што то није било тако.

Цитираћу Сузан Вудворд која је била специјални савјетник шефа мисије ОЕБС У БиХ, у свом раду под називом Нарушавање суверености ради стварања суверености: Да ли је босански Дејтон бескорисна вјежба или нови модел (Колумбија универзитет, Њујорк, 2001), наводи:

„Крајем марта 1992. године САД су убиједиле Изетбеговића да може да напусти преговоре и одустане од Кутиљеровог плана, те да одмах да добије признање на основу тога што насиље Срба представља као акт спољне агресије коју једино сувереност може да обузда“.

Вудвордова даље каже: „Међутим, овај аргумент има мали недостатак пошто босански Срби тада још увијек нису започели рат против босанске независности“.

КАД СЕ ПОЈАВЉУЈУ АГРЕСИЈА И ГЕНОЦИД

Као што је наведено, тезу о агресији потврдио је Изетбеговић. Прича о агресији била је и на сједници крњег Предсједништва БиХ, која је одржана 4. маја 1992. године, када је уз тезу о агресији Абдулах Коњиција из СДА тражио да се то прогласи и геноцидом!? Дакле, прије било каквих ратних дејстава и злочина са српске стране, одмах се даје квалификација: агресија и геноцид.

То је био основ за дјеловање, притиске и уцјене које је бошњачка страна свих ових година користила према западним земљама, понајвише према САД, да им удовоље у послијератном стварању унитарне државе и одузимању надлежности Републици Српској. У том плану чији је зачетак на почетку рата важна ставка је одређивање карактера рата у БиХ. Ратна пропаганда која је означавала Србе као злочинце, а Муслимане-Бошњаке као жртве, тражила је судске потврде. Зато је било потребно измислити правосуђе на нивоу БиХ, супротно уставним рјешењима из Дејтонског споразума. На основу пресуда бошњачка страна путем притиска на међународну заједницу, жели одузети Републици Српској она права која смо унијели у државну заједницу која је настала у дејтону 1995. године, под називом „Босна и Херцеговина“. Није намјера бошњачке стране да формално укине Републику Српску. Намјера је перфиднија – да се одузимањем надлежности и гушењем кроз неуставно приоритетно финансирање гломазног и непродуктивног административног апарата на нивоу БиХ, насталог наметањем од стране Високог представника, обесмисли само постојање Републике Српске. Тиме би се угасила перспектива економско-социјалног опстанка српског народа као већинског народа у Републици Српској. Томе се морамо супроставити због опстанка Дејтонске БиХ и заједничке будућности коју можемо градити на међусобном помирењу и повјерењу, уз поштовање Дејтонске структуре БиХ која је креацијом прије свега САД, врло пажљиво избалансирана у циљу функционисања БиХ као сложене државе, а по узору на амерички Устав.

ПРВА ФАЗА НАМЕТАЊА ПРАВОСУЂА БИХ

Процес наметања правосуђа на нивоу БиХ, ишао је у двије фазе. Прва фаза је застрашивање изабраних функционера, а садржана је у разлозима за наметање Закона о Суду БиХ одлуком Високог представника Волфганга Петрича, од 11. новембра 2000. Године. Као разлог оснивања Суда БиХ, Високи представник наводи:

„Успостављање неопходних структура на нивоу државе БиХ и ентитета у циљу испуњавања захтјева датих у одговарајућим уставима, укључујући и оснивање судских институција на државном нивоу чиме би се задовољила потреба дата у Уставу, а које би се бавиле кривичним дјелима званичника БиХ почињеним у току обављања службене дужности“.

Оваква површност и неозбиљност, доказ је ароганције и умишљености и драстичан примјер кршења Дејтонског споразума. Циљ те прве фазе је било дисциплиновање српских и хрватских функционера, кроз смјене, хапшења, затварања и судске прогоне без ваљаних доказа. Застрашивање је била порука и другима шта ће их снаћи ако се буду противили прекрајању Дејтонског споразума и централизацији у корист Бошњака.

Да подсјетим да су жртве тих процеса били Мирко Шаровић, предсједник Републике Српске, а потом српски члан Предсједништва БиХ, који је са функције практично отишао у притвор од годину дана, а након судског процеса ослобођен. За годину дана затвора, Шаровић је тужио БиХ и добио одштету од 102.000 марака. Поред њега суђен је и неправоснажно осуђен на 10 година Анте Јелавић, хрватски члан Предсједништва БиХ. Ова пресуда је укинута, тако да сада ни Јелавић није крив. Затварање и судски процес задесили су и Драгана Човића, бившег замјеника премијера и министра ФБиХ, садашњег члана Предсједништва БиХ. Против њега је Тужилаштву и Суду БиХ поднесено више од десет кривичних пријава, од којих га на крају ослобађају, што је само потврда да се ради о политичком прогону. Њему је суђено и за удружени злочиначки подухват у коме су су сви други још првостепено ослобођени, а он суђен за удруживање сам са собом. Оптужница и судски процес је била судбина Младена Иванића зато што као премијер није „довољно добро припремио сједницу Владе Републике Српске, па је наступила штета по Српске шуме. За ову небулозу, Иванић је осуђен на 18 мјесеци затвора. То му је била опомена што одмах није прихватио понуду СДП да изађе из коалиције са СНСД. На пресуду су се жалили и Иванић и тужилац, који је тражио четири године затвора. Ослобођен је и Милован Цицко Бјелица и наложено је да му се због повреде части и угледа, претрпљеног душевног бола и противправног држања у притвору из буџета БиХ исплате 153.000 КМ. Бјелица је тада изјавио да је ово још једна потврда да су страни тужиоци у Тужилаштву БиХ монтирали политичке оптужнице без икаквих доказа. Он подсећа да је оптужницу против њега и Шаровића подигао бивши страни тужилац Џонатан Рател, кога је касније на предмету замијенио Ерик Ларсон, додајући да је Рател после одласка из Тужилаштва БиХ завршио на Косову као тужилац Еулекса. Помпезну оптужницу против Младена Иванића, која је окончана ослобађајућом пресудом, такође је водио страни тужилац Хаике Вендорф.

Садашњи предсједник Уставног суда Републике Српске Џерард Селман је 2011. године изјавио: „Суд и Тужилаштво БиХ годинама праве штету због које испаштају грађани БиХ. Република Српска је инсистирала на реформи правосуђа и редефинисању улоге правосудних институција на нивоу БиХ како се у будућности не би понављали овакви случајеви.“

ДРУГА ФАЗА НАМЕТАЊА ПРАВОСУЂА БИХ

Друга фаза „правде“ по ОХР, збила се 2004. године, оснивањем одјелења за ратне злочине у Суду и Тужилаштву БиХ, са страним судијама и тужиоцима, опет у функцији подржавања „бошњачке истине о агресији и геноциду“. Рачунало се да је механизам застрашивања функционера прије свега Срба и Хрвата, успостављен и увијек спреман да по потреби настави са прогонима оних које народ изабере на изборима. Ради истине мора се рећи да ОХР-ово „правосуђе на нивоу БиХ“, некад закачи и бошњачке функционере, али само онда када се удаље од СДА. Тако је процес вођен и против Едхема Бичакчића, бившег премијера ФБиХ који је оптужен заједно са Драганом Човићем за злоупотребу службеног положаја, а онда ослобођен. Да подсјетим, страни тужиоци су на крају својих мандата, доносили одлуке о обустављању истрага за ратне злочине: У случају „Добровољачка улица Сарајево“ такву срамну одлуку донио је страни тужилац Дејвид Швендимен, а његов колега такву одлуку је донио у случају „Тузланска колона“. Свирепи злочини над недужним младићима ЈНА у повлачењу из Сарајева и Тузле, нису дочекали пресуде. Убиства неспорна, жртве познате, а починиоци никад пресуђени.

Када по потјерницама буду ухапшени Ејуп Ганић и Јован Дивјак, онда се активира Тужилаштво и бошњачке структуре у Сарајеву и траже да их изруче Босни и Херцеговини, да би их онда пустили на слободу. Тадашњи предсједник Републике Српске господин Драган Чавић и ја као премијер поднијели смо 2006. године кривичну пријаву против команданта 5. Муслиманског корпуса Атифа Дудаковића, уз бројне доказе и видео снимке који потврђују одговорност за убиства, рушење и палење цивилних објеката. Тужилаштво БиХ ћути већ девет година. Када Окружно тужилаштво у Бијељини покрене истрагу против Насера Орића, команданта 28. Муслиманске дивизије у заштићеној зони Сребреница, која је њему служила као заштита након бројних злочина, онда Тужилаштво и Суд БиХ преузму, боље речено отму, тај предмет и ћуте шест година. Када ухапсе Орића, онда брже-боље се сјете да имају тај предмет код себе и онда траже да се Орић изручи њима, јер тобоже воде истрагу. Онда га пусте, без оптужнице, без суђења, без правде за жртве и њихове породице.

Небројено пута, свих ових година, приликом помена српским жртвама широм Босне и Херцеговине, чули смо: за ове злочине над србима још нико није одговарао.

Тај измишљени и наметнути „државни“ правосудни систем Босну и Херцеговину чини додатно нестабилном и још више подијељеном. Развијен је читав инструментализовани систем који је у функцији селективне правде и владања Босном и Херцеговином супротно Уставу и законима чиме се крши владавина права као један од постулата демократских и суверених држава.

Да је намјера била постојање правосуђа на нивоу БиХ, онда би то стајало као изричита надлежност по Уставу БиХ. Баш онако како стоји у америчком Уставу, који је био узор ауторима Дејтонског Устава БиХ. Наиме, у Уставу САД чланом 3. је прописано: „Судска власт Сједињених Држава повјерава се Врховном суду и оним нижим судовима које Конгрес САД може повремено установљавати и оснивати“. Као што се зна, Парламентарна скупштина БиХ нема такво изричито овлашћење, па чак ни она не може установљавати правосуђе и његове институције, све док се не допуни Устав БиХ и тиме створи правни основ.

ПРАВОСУДНА НЕНАДЛЕЖНОСТ

Устав БиХ који је Анекс 4. Дејтонског споразума, у одређивању надлежности БиХ, није одредио правосуђе, па оно у складу са чланом 3.3.а. Устава, припада ентитетима као њихова надлежност. Тако је и било све док Високи представник Волфганг Петрич својом одлуком 12. новембра 2000. године није наметнуо Закон о Суду БиХ. На ту Петричеву одлуку је 25 посланика Народне скупштине Републике Српске упутило захтјев за оцјену уставности Закона о Суду БиХ, са образложењем да правосуђе није предвиђено као надлежност Босне и Херцеговине. Чланом 3.1. Устава БиХ дефинисане су надлежности институција БиХ, а чланом 3.а. је одређено да „све државне функције и овлашћења која овим Уставом нису изричито додијељена институцијама Босне и Херцеговине припадаће ентитетима“.

Уставни суд БиХ се упустио у оцјену уставности, наводећи зашто то чини: „Међутим, када Високи представник интервенише у правни систем Босне и Херцеговине, супституишући домаће власти, он дјелује као власт Босне и Херцеговине, а закони које он доноси су природе домаћих закона, те морају да се сматрају законима Босне и Херцеговине, чија је сагласност са Уставом БиХ подложна контроли Уставног суда.“

Потчињеност, рекло би се чак и снисходљивост Уставног суда БиХ према Високом представнику, дала је очекивану одлуку – да је такав Закон о Суду БиХ, у сагласности са уставом БиХ. Пошто не може да нађе никакву уставну ни правну заснованост у погледу надлежности за успостављање Суда БиХ, Уставни суд БиХ прибјегава произвољним процјенама и очекивањима, па тиме још додатно потврђује сву неправност и неозбиљност такве конструкције, како у Одлуци Високог представника да наметне такав закон, тако и у својој одлуци да тај закон прогласи уставним.

Уставни суд БиХ образлаже:

„Може да се очекује да ће успостављање Суда БиХ бити важан елеменат у обезбјеђењу да институције БиХ дјелују у сагласности са владавином права и да задовољавају услове Европске конвенције у погледу правичних суђења пред судовима и ефективних правних лијекова“.

Уставни суд БиХ даље тврди да се успостављањем Суда БиХ „испуњава услов независног и непристрасног трибунала“. Да ли то онда значи да су сви други судови у БиХ пристрасни и зависни ? Пракса је показала да је правосуђе које је инсталисао ОХР највећим дијелом пристрасно и зависно.

Уставни суд БиХ даље „запажа да успостављањем Суда БиХ може да се очекује већи допринос владавини права, што је један од основних принципа за функционисање демократске државе“. Тако су очекивања Уставног суда БиХ била једина аргументација, а без икаквог уставног основа. Вријеме је показало климавост такве конструкције. Пропала суђења због неразумних оптужница и поништених пресуда која су била продукт површности и неодговорности прије свега страних тужилаца и судија, систематски су уништавала правосудни систем.

НЕУСТАВНЕ ОДЛУКЕ

Одлуку Уставног суда БиХ од 28. септембра 2001. године о уставности Закона о Суду БиХ, изгласала су тројица страних судија и двојица судија из реда бошњачког народа, а неуставним су га сматрали свих четворо судија из реда српског и хрватског народа. Ради се о професорима правних факултета – др Снежани Савић, др Витомиру Поповићу, др Звонку Миљку те о Мирку Зовку, бившем предсједнику Уставног суда Републике Српске. Одлука је донесена супротно утемељеним ставовима судија из реда два, од три конститутивна народа, само са два гласа судија из реда Бошњака и још три гласа страних судија. Може ли се таква одлука сматрати легитимном с обзиром на правно утемељену аргументацију судија из реда Срба и Хрвата ? Тако је, издвајајући мишљење, судија Снежана Савић констатовала да не постоји уставни основ за доношење тог закона, односно успостављање Суда БиХ, јер се ни Високи представник није могао позвати на одредбу Устава БиХ. Судија Звонко Миљко у издвојеном мишљењу, дао је прецизну и неумољиву дефиницију: „Не може да постоји Суд Босне и Херцеговине ако га нема у самом Уставу Босне и Херцеговине. Овај закон не би могла да донесе чак ни Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине, па тако ни Високи представник који у овом случају ‘суспституише Парламентарну скупштину Босне и Херцеговине’, како стоји у самој Одлуци Уставног суда. Једини начин за успостављање оваквог суда био би могућ уставном ревизијом, у складу са чланом 10.1. Устава Босне и Херцеговине“. Такве ревизије, односно допуне Устава БиХ није било.

Дакле, др Миљко је само доследан, сматрајући да се никако не може другачије тумачити одредба члана 3.а. Устава, већ да свака надлежност институција БиХ мора бити изричито додијељена самим Уставом. То значи да се додатне надлежности институција БиХ могу једино утврдити амандманима на Устав, па тек онда тиме створити правни основ за доношење закона од стране Парламентарне скупштине БиХ. Наравно, овоме би морао да претходи промјена Анекса 4. по процедури коју предвиђа међународно право за међународне уговоре, а то је споразум ентитета.

Оној петорици судија који су изгласали одлуку о уставности, једино је било важно постојање одлуке за коју ће бошњаци понављати да је коначна и обавезујућа, јер тако пише у Уставу БиХ. Међутим, то не може спријечити разматрање околности прегласавања и недостатка било какве уставне аргументације у прилог такве одлуке. Остаје чињеница – пет напрема четири, без гласова несумњивих судијских ауторитета из реда Срба и Хрвата.

Сасвим очекивано, наметање Закона о Суду Босне и Херцеговине, био је само први корак у успостављању правосудног система који ће бити искључиво у функцији доносиоца таквог акта – Високог представника/ОХР и удовољавању захтјевима бошњачке политичке јавности и странака.

НАМЕТАЊЕ ЗАКОНА

Знајући да не постоји никакав правни основ за наметања закона, саставни дио одлуке о наметању закона је и формулација да та „одлука ступа на снагу одмах на привременој основи, све док Парламентарна скупштина БиХ не усвоји Закон у прописаној форми, без измјена и допуна и без постављања услова“. Пошто се Закон не може промијенити, Парламентарна скупштина га усваја у истовјетном тексту као што је наметнут. Били смо наивни и у заблуди да ћемо наметнуте законе моћи мијењати у парламентарној процедури. Није вриједило, јер се посланици из реда бошњака не желе одрећи онога што им је подарио Високи представник/ОХР у грађењу државе по њиховој мјери.

Даме и господо,

Пратећи вишегодишњу имплементацију Закључака и Препорука Народне Скупштине Републике Српске о систему правосуђа у оквиру структуралног дијалога, може се констатовати да он није дао жељене ефекте, што је повод реакције највиших институција Републике Српске за расписивање Републичког референдума по овом питању.

Подсјетићу уважене народне посланике да је Народна скупштина Републике Српске на захтјев Предсједника Републике, још 13. априла 2011. године, расправљала о посљедицама (не)дјеловања Тужилаштва БиХ и Суда БиХ у предметима ратних злочина, као и оправданости постојања тих институција са становишта остваривања уставности и законитости. Том приликом је Народна скупштина донијела више закључака, а посебно је констатовала да је рад Суда и Тужилаштва БиХ карактерисан селективним приступом истраживању и процесуирању ратних злочина. Примјењујући различите стандарде у вођењу поступка и пресуђивању, рад Суда и Тужилаштва БиХ је увијек био на штету српског народа са јасном политичком тенденцијом стварања, по Србе, крајње негативне слике о ратним дешавањима у БиХ.

Број оптужница и пресуда против Срба пред Судом БиХ, непобитно указује на селективан приступ правди који доводи до искључиве кривице српског народа. У погледу правоснажно изречених казни, Србима је до сада изречено 1498,5 (78,5%) година затвора. На другој страни Бошњацима је изречено 224 (11,7%) и Хрватима 188 (9,8%) година затвора, што укупно чини проценат од 21,5% укупно правоснажно изречених затворских казни.

Са аспекта доказних средстава и доказивања остаје нејасно, шта је то што представља релевантан доказ да Тужилаштво и Суд БиХ процесуирају починиоце злочина над Србима (очигледни докази постоје за Атифа Дудаковића, Сакиба Махмуљина, Насера Орића, Добровољачку улицу, град Срајево и др.).

СУДСКА ДИСКРИМИНАЦИЈА СРБА

Лица српске националности се процесуирају за најтежа дјела кажњива по међународном хуманитарном и ратном праву као што су злочин против човјечности и геноцид, док с друге стране такве квалификације, иако за то постоје докази нису присутне у оптужницама за лица других националности.

Сталан је притисак на свједоке и оптужена лица по питању утврђивања чињеница и свједочења, па су поједина лица правоснажно осуђена на затворске казне због лажног свједочења.

Истовремено не желимо заштитити или амнестирати било кога од одговорности за почињене ратне злочине, него напротив, инсистирамо да сви који су починили ратне злочине буду процесуирани, без задршке или било каквог селективног приступа.

Тада смо одбацили и ретроактивну примјену Кривичног закона БиХ на случајеве почињених ратних злочина, а поготово његову селективну примјену искључиво на припаднике српског народа и тражимо и сада ревизију свих судских поступака којима су казне затвора за ратни злочин изречене ретроактивном примјеном Кривичног закона БиХ.

Сматрали смо и тада и сада да рад и дјеловање Суда и Тужилаштва БиХ генерише међунационалну мржњу и нетрпељивост, а да је реформа правосуђа у БиХ вођена на погрешним основама и није дала адекватне резултате.

Одбацујемо могућност да се верификују надлежности које су преношене на ниво БиХ путем наметнутих закона од стране Високог представника, те стварамо услове и могућности да се оспори њихово правно дејство на територији Републике Српске.

Истовремено, поново позивамо Високог представника да без одлагања амнестира све особе којима су ранијим одлукама Високих представника, а изван судске и законске процедуре, одузета или суспендована гарантована грађанска права, те да им иста буду у потпуности враћена. Тражимо од свих ипституција Републике Српске да обезбиједе, свим својим држављанима и грађанима, људска права и слободе загарантоване Уставом Републике Српске и Анексом 4 Дејтонског мировног споразума, укључујући једнако право на рад свих грађана без ограничења било које врсте, као и право на судску заштиту и одбрану, све док Високи представник не укине санкције наметнуте на недемократски начин.

ОДЛУКА О РЕФЕРЕНДУМУ

Морамо нагласити да органи Републике Српске овом иницијативом остварују своја уставна овлашћења, на основу права која јој припадају по међународном праву. То произлази из чињенице да је Република Српска страна потписница свих 11 анекса Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини – Дејтонски споразум. Анекси се сматрају саставним дијелом међународних уговора, тиме је Република Српска постала субјект међународног уговора, како то тумачи и Венецијанска комисија.

Народна скупштина је 2011. године донијела Одлуку о расписивању републичког референдума ради изјашњавања грађана о законима наметнутим од стране Високог представника, посебно закона о Суду и Тужилаштву БиХ и њиховој неуставној верификацији у Парламентарној скупштини БиХ.

Ова Одлука је изазвала реакцију Високог представника који је одмах започео кампању оптуживања и пријетњи, заборављајући да је мандат добио од страна-потписница, па тиме и од Републике Српске. Високи представник је тада у иностранству стварао слику да се ради о референдуму који крши Дејтонски споразум и којим почиње сецесија Републике Српске. Високи представник је неистинито и тендециозно представио залагање Републике Српске да се дјеловање Тужилаштва и Суда БиХ, усклади са уставном позицијом и остваривањем правде за све, без обзира на националност починилаца, прије свега у предметима ратних злочина.

За то је тражио подршку, али је није добио у међународној заједници. Након расправе по извјештају Високог представника која је одржана 9. маја 2011. године у Савјету безбједности Уједињених нација, није донесена никаква резолуција, нити је издато предсједничко саопштење којим би се подржале оцјене Високог представника, садржане у његовом посебном извјештају и иступању о Републици Српској. Руска Федерација је заступала став да је референдум у складу са Дејтонским споразумом. Ни Европска Унија није прихватила оцјене Валентина Инцка, већ је констатовала да је „референдум корак у погрешном правцу“, понудивши дијалог о проблемима у правосуђу. Зато смо у мају 2011. прихватили понуду која је садржана у одвојеним изјавама Кетрин Ештон, тадашње високе представнице Европске уније и предсједника Републике Српске, на основу које је отворен структурални дијалог о реформи правосуђа у БиХ, који за ове четири године није дао очекиване резултате.

Зато сада враћамо референдумски процес који смо започели 2011. да би одбранили дејтонску позицију Републике Српске. Сматрали смо и сматрамо да је Република Српска и тада и сада поступала легално и легитимно, расправљајући о последицама дјеловања Тужилаштва и Суда БиХ, као правосудних институција непознатих у Уставу БиХ.

ИНТЕРВЕНЦИЈЕ ВИСОКОГ ПРЕДСТАВНИКА

Они су наметнути законима Високог представника и почели да дјелују од 2003. године. До тада нису постојали нити је постојао правни недостатак, јер су у складу са Уставом БиХ и уставима ентитета, постојали правосудни органи на нижем – општинском, средњем – окружном и кантоналном и ентитетском као врховном нивоу. Такво је било и законодавство. Интервенције Високог представника и наводна правосудна реформа, нису допринијеле ни међунационалном помирењу, ни повјерењу, нити посебним резултатима у процесуирању ратних злочина. Рекло би се да је све испадало супротно од онога што је прокламовано од стране Високог представника и ОХР. Наметнутим законима и наметнутим Судом и Тужилаштвом, селективном правдом у којој су огромном већином као злочинци били одређени Срби, креирана је нетачна слика о карактеру рата у БиХ. Такве тенденције се настаљају и данас кроз најновије примјер у случају Орић.

Умјесто констатације у Дејтонском споразуму да је у питању био „трагични сукоб у региону“, стварана је представа о Републици Српској као удруженом злочиначком подухвату насталој на етничком чишћењу и геноциду, уз командну одговорност војних и политичких личности на свим нивоима у Републици Српској. За разлику од тога, и они ријетки Бошњаци оптуживани пред Судом БиХ, били су само појединци, без удруживања и командне одговорности.

Злочини са почетка рата – од Купреса, Сијековца, Добровољачке, Тузланске колоне, Брадине, Братунца – нису никада доживјели чак ни оптужење, а камоли судску пресуду. Зато стоји као горка опомена свима и свакоме у Републици Српској приликом помена страдалим Србима – за ове злочине над србима још нико није одговарао. Умјесто правде за све, добили смо неправду, умјесто истине, добили смо лаж о агресији и заштиту злочина учињених Србима.

Поступајући као највиши орган стране потписнице свих анекса, поготово Анекса 4. као Устава БиХ и Анекса 10. као Споразума којим је дат мандат Високом представнику, Народна скупштина је оцјењујући дјеловање Високог представника, сматрала за потребно да се о томе требају изјаснити и грађани на референдуму.

Сматрамо то и данас.

Наравно, Високом представнику и ОХР, који годинама креирају нестабилност и подјеле у БиХ искључиво ради сопственог опстанка и огромних привилегија које нису имали нити ће имати у својим земљама, не одговара наш демократски одговор. У свом противправном дјеловању не презају од лажи, подвала, уцјена, кршења људских права гарантованих Европском конвенцијом за заштиту основних људских права и основних слобода као саставним дијелом Дејтонског споразума по Анексу 4. и 6.

Уставне одредбе о референдуму прошле су оцјену Венецијанске комисије о усаглашености са Уставом БиХ, а Закон о референдуму и грађанској иницијативи Републике Српске из 2010. године, прошао оцјену Уставног суда Републиике Српске и постао важећи.

ЛЕГИТИМНОСТ РЕФЕРЕНДУМА

Сувишно је и наглашавати да је референдумско изјашњавање демократски механизам изражавања воље грађана, те га као таквог треба обавезно користити о свим виталним питањима од интереса за Републику Српску. Притом мислим на статус Републике Српске у оквиру БиХ, промјене Устава БиХ, промјену међуентитетске линије разграничења, улазак у војно-политичке структуре, као и питања дјеловања наметнутих одлука и њиховог правног дејства на теритотији Републике Српске.

Легитимност расправе и аката о референдуму је потврђена и тиме што су се Високи представник, а још више ОХР, нашли уплашени за своју будућност без владања Босном и Херцеговином. На њихову жалост, проблем владања Босном и Херцеговином као протекторатом, без икаквог правног основа, проблематизујемо и доводимо у питање.

Независност правосуђа је најбитнији елемент правне државе и темељ легитимитета судске власти. Високи представник је намећући законе о Суду и тужилаштву БиХ озбиљно подрио независност судова и срушио владавину права у БиХ. Неколико ранијих оцјена то потврђује. Тако је у свом извјештају сарајевски Хелсиншки комитет за људска права у Босни и Херцеговини осудио правосудне „реформе“ које спроводе високи представник и међународна заједница, а које – далеко од тога да обезбјеђују судску независност – обавезују правосуђе према страним службеницима. Комитет сматра:

„Једно од основних начела владавине права, начело независности правосуђа, требало би да буде императив у току реформе. На жалост, овај процес траје изузетно дуго и резултирао је очигледном зависношћу чланова правосуђа од сâме међународне заједнице. Ова зависност од одлука и мишљења међународне заједнице је још увијек присутна и стога не доприности постизању жељеног циља, тј. независног правосуђа. Са жаљењем претпостављамо да ће правосуђе и даље зависити од међународне заједнице, која ће надзирати рад сваког судије и тужиоца понаособ у наредном периоду“.

У извјештају за 2005. годину Институт за извјештавање о рату и миру, невладина организација из Лондона, пише: „Међународни службеници, правници и правни експерти су се жалили у Извјештају о кризи на Балкану у погледу степена умијешаности ОХР-а у свакодневно функционисање судова, апелујући на високог представника да попусти свој челични стисак у ком држи правосуђе БиХ”.

Ово међународно подривање судске независности настављено је све до данас, уз стални притисак бошњачке политике.

УНИШТЕНА И НЕЗАВИСНОСТ УСТАВНОГ СУДА

Високи представник је уништио и независност Уставног суда БиХ, као јединог судског органа предвиђеног Уставом БиХ. Како сматра професор Јозеф Марко, који је био један од троје страних судија Уставног суда, високи представник је директно интервенисао код судија Уставног суда и упознао их са својим жељама. Професор Марко сматра да се тврдње Суда о изузетно ограниченој надлежности у погледу одређених поступака високог представника „темеље на прећутном консензусу Суда и Високог представника да ће Суд, приликом вршења своје власти… увијек потврђивати меритум одлука Високог представника, као што се може видјети из тих пресуда“.

У својим Коментарима Устава Босне и Херцеговине из 2010. група уважених правних стручњака констатује да у одређеним предметима који се тичу овлашћења високог представника, „уобичајена пракса“ Уставног суда јесте да се прије доношења одлуке затражи мишљење високог представника. Када се једном приликом испоставило да се Уставни суд није у довољној мјери повиновао жељама високог представника, одговор високог представника стигао је у облику запањујуће злоупотребе владавине права, чак и мјерено стандардима високог представника. Упркос продорним настојањима високог представника да Уставни суд стави под контролу, Суд је 2006. године издао одлуку у којој је – деликатно – довео у питање смјену носилаца јавних функција по кратком поступку и забрану рада у јавној служби. Уставни суд је усвојио жалбу два лица која је високи представник смијенио по кратком поступку и забранио им обављање јавне функције Милорада Билбије и Драгана Калинића. Суд је једногласно утврдио да непостојање правног лијека којим би се оспорила одлука високог представника представља кршење Европске конвенције о људским правима. Суд је закључио да је њихово „право на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције прекршено“.

Међутим, директно пренебрегавајући владавину права и људска права, високи представник одговара у марту 2007. новом одлуком којом поништава ту одлуку Уставног суда БиХ. У саопштењу за јавност у којем објављује своју одлуку о поништавању судске одлуке, високи представник јасно ставља до знања да пркоси Уставном суду БиХ и затвара сваку могућност независне ревизије у предметима Билбија и Калинић. У саопштењу се каже: „Одлука Суда не утиче на одлуке високог представника, а лица која су таквим одлукама стављена ван јавног живота, укључујући и Милорада Билбију и Драгана Калинића, остају под забраном све док високи представник не одлучи другачије.”Одлука високог представника о поништавању те одлуке, отишла је и много даље. Њоме је свим судовима у БиХ наложено како да поступају у свим будућим поступцима којима се „на било који начин доводе у питање“ одлуке високог представника. Налог гласи:

„Без обзира на било коју супротну одредбу у било ком закону или другом правном акту Босне и Херцеговине, било који поступак покренут пред било којим судом у Босни и Херцеговини, којим се оспорава или на било који начин доводи у питање једна или више одлука високог представника, прогласиће се недопустивим осим ако високи представник изричито не дâ своју претходну сагласност. О сваком поступку из става 1. овог члана, предметни ће суд безусловно и званично одмах обавијестити високог представника.“

У налогу се такође каже да „не постоји могућност да институције Босне и Херцеговине и/или било која од њених административних јединица и/или било који други орган власти у Босни и Херцеговини сносе било какву одговорност за било какав губитак или штету за које би се наводило да произлазе, директно или индиректно, из такве одлуке високог представника донесене према његовом међународном мандату, или уопште у било у којем случају по било по којем основу.” На тај начин, поред забране ревизије његових одлука, високи представник ускраћује жртвама кршења људских права сваки правни лијек. У истом налогу, високи представник иде тако далеко да пријети смјеном или забраном рада носиоцима функција који предузму кораке ка успостављању механизама за ревизију његових одлука.

У свом годишњем извјештају за 2003. годину, Хелсиншки комитет БиХ осуђује овај напад на независност судске власти, називајући га још једним у низу примјера „очигледне зависности“ судова од одлука и мишљења међународне заједнице у БиХ и констатује да се „међународна заједница директно уплела у рад правосуђа и очигледно демонстрирала своју намјеру да ‘контролише’ рад суда на најнепримјеренији начин. Било би тешко замислити да ће иједан судија у Босни и Херцеговини, чије именовање зависи од тијела као што је Високи судски и тужилачки савјет, који је основала међународна заједница, донијети одлуку која се разликује од одлуке коју високи представник препоручује у свом писму“.

НОВ СИСТЕМ СУДОВА И ТУЖИЛАШТАВА

Високи представник је наметнутим законима, створио потпуно нов систем судова и тужилаштава изнад оног који је успостављен уставима БиХ и ентитета. Основани су нови Суд БиХ и припадајуће Тужилаштво, који присвајају широку моћ и надлежност. Основани су противно Уставу БиХ из Анекса 4 Дејтонског мировног споразума, и функционишу у супротности са владавином права и начелима демократске владавине. До 2000. године нису постојали ни Суд ни Тужилаштво БиХ и то из два проста разлога. Прво, јер устави БиХ и ентитета задржавају ове судске надлежности за ентитете, који имају своје судове и тужилаштва. Друго, демократски и у складу са уставом изабрани представници БиХ и ентитета нису прихватили ове институције у законом прописаним процедурама.

Међутим, 2000. године, високи представник узима на себе да грађанима БиХ наметне „државни суд“ тако што једнострано проглашава „Закон о Суду Босне и Херцеговине“. Потом 2002. године, високи представник, и овај пут сматрајући да његова ријеч јесте закон, намеће Босни и Херцеговини „Закон о Тужилаштву Босне и Херцеговине“. Временом, након поплаве нових једностраних одлука високог представника, Суд и Тужилаштво расту и шире се ван сваке правно валидне процедуре. Примјера ради:

и поново 2003. године, високи представник својом одлуком знатно проширује надлежност наметнутих институција. Проширење обухвата додавање нових надлежности за одређена кривична дјела која су била регулисана ентитетским законима, што представља даље задирање у јасне надлежности правосуђа ентитета. Исто тако, 2002. године, високи представник одлуком именује свих седам судија новог државног суда а високи представник налаже да се ограничени број странаца именује на мјеста судија и тужилаца умјесто грађана БиХ. Према одлуци, стране судије и тужиоци могу се именовати само у прелазном периоду од четири године. Високи представник и даље попуњава свако мјесто на основу низа одлука.

Октобра 2003. године, високи представник издаје одлуку којом се укида ограничавање броја странаца који могу да раде на мјесту судија и тужилаца.

Године 2003. и 2004. страним судијама и тужиоцима признаје се готово апсолутни имунитет од процесуирања због било каквог кршења закона, што је привилегија коју у другим земљама уживају једино дипломате, никако судије и тужиоци.

Године 2004. високи представник својом одлуком знатно проширује мјеста која стране судије могу попуњавати.

Опет у 2004, долази до новог проширења надлежности Суда и Тужилаштва БиХ и продужења прелазног периода у којем се стране судије и тужиоци могу ангажовати.

Године 2004, 2005. и 2006. високи представник својим одлукама наставља да именује стране судије и тужиоце.

СТРАНЦИ И ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ

Корак по корак, ови помно конципирани аранжмани резултирали су интензивнијом и свеприсутнијом доминацијом намјештеника високог представника у кривично-правном и грађанско-правном систему. До краја 2009, на примјер, готово половина свих тужилаца у Одјелу за организовани криминал, привредни криминал и корупцију, укључујући замјеника тужиоца који је руководио тим одјелом, били су странци. Именовање страних судија и тужилаца обиловало је неправилностима, а њихов рад на тим функцијама је лош. Метју Периш, бивши виши правник у ОХР пише:

„Међународне судије и тужиоци именовани су одлукама високог представника, углавном на основу дипломатског хира. Није било формалног и транспарентног процеса избора и оцјене. Због малог броја кандидата за међународне позиције, квалитет тако именованих судија био је мјешовит, а њихово познавање бх. правног система у којем је требало да раде углавном је било минимално. Међународне судије би се именовале на период од двије године, али би били реименовани чак и када су били неквалитетни, због тога што међународна заједница није знала како наћи адекватне кандидате… Пракса Суда обиловала је елементарним грешкама, које су значајним дијелом настајале због тога што међународне судије и тужиоци нису били упознати са домаћим процедурама.

Стране судије и тужиоци у БиХ, који присвајају беспримјеран имунитет, радили су уз моћан подстицај да се повинују и удовоље високом представнику или другим страним службеницима који су учествовали у њиховом постављењу и одређивању услова рада и накнаде. Најзначајнији аспекти судске независности су елиминисани. Систем је постављен тако да судије и тужиоци лојалност не дугују правном поретку и уставу БиХ, него ОХР. Ово потврђују поступци Суда и Тужилаштва БиХ.

Индикативне су изјаве предсједнице Суда БиХ Медџиде Кресо у интервјуу за сарајевски Дневни авазод 7. априла 2011, којим позива високог представника да заустави предложени референдум у Републици Српској у погледу потребе постојања Суда и Тужилаштва БиХ, рекавши: „Најава референдума о питању потребе постојања овог суда или непризнавање његових одлука на једном дијелу територије БиХ мора бити сигнал међународној заједници да то спријечи, јер домаћа политичка елита нема снаге да то заустави”. Помињући напоре Србије да обезбиједи екстрадицију осумњичених за ратне злочине, Ејупа Ганића и Јована Дивјака, Кресо је рекла Дневном авазу да је „цијели регион“ „талац политике србијанског Тужилаштва за ратне злочине“.

ОХР ЈЕ ПРОБЛЕМ, А НЕ РЕШЕЊЕ

Даме и господо,

Већ годинама су Високи представник и његова канцеларија, познати као ОХР, проблем, а не рјешење за БиХ. Сада је то постао и проблем који дијели и међународну заједницу. Истрајавање на тој превазиђеној и недемократској институцији, БиХ само удаљава од пријеко потребног консензуса у унутрашњим односима. То је видљиво, јер бошњачке политичке, вјерске, медијске, невладине структуре, не желе да се одрекну досадашњих поклона ОХР, противправно учињених на централизацији вишенационалне и вишеструко сложене државе. Интервенционизам Високог представника довео је до огромних проблема, што је већ дуго и најважнији циљ ОХР-ове структуре.

Покушај Валентина Инцка да од Савјета безбједности Уједињених нација, исходи накнадну легализацију свега онога што је чињено против Дејтонског споразума, доживио је неуспјех. Да је све што је чинио Високи представник било легално и у складу са Дејтонским споразумом и међународним правом, зашто је онда тражио ретроактивну легализацију и покриће од Савјета безбједности?

Као легалисти, не намјеравамо да расписивањем референдума доводимо у питање суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине, управо супротно, желимо да сачувамо интересе и права Републике Српске, њених институција и грађана, а тиме и БиХ. Само потврђујемо уставно одређење да је судска власт дефинисана уставима ентитета, као и одговарајућим законима. Република Српска, као страна потписница Анекса 4 Дејтонског мировног споразума, није постигла споразум са Федерацијом БиХ за преношење надлежносги за Суд и Тужилаштво БиХ на ниво БиХ, како је прописано члановима III 5.а) и IV 4.е) Устава БиХ. За сваки пренос надлежности мора да постоји споразум страна потписница, а у случају наметнутих закона од стране Високог представника тих споразума није било.

Накнадно увођење у правни систем БиХ и ентитета Одлука Високог представника од стране Парламентарне скупштине је такође за нас акт под присилом и зато одбацујемо као недопустиву праксу да Парламентарна скупштина може да доноси одлуке у име ентитета који су једине легитимне и легалне стране у БиХ. Парламентарна скупштина не представља легалну алтернативу институту споразума страна-потписница свих анекса Дејтонског мировног споразума, па и Анекса 4. Као Устава БиХ. Народна Скупштина Републике Српске је мјесто претходног усаглашавања и доношења одлука које може касније само да потврди и Парламентарна скупштина.

Високи представник је злоупотријебио овлаштења да би наметао законе, а према Бонској декларацији, има искључиво овлаштења да доноси одлуке из надлежности Предсједништва и Савјета министара БиХ. Наметањем закона, прекршио је и такозвана Бонска овлаштења.

Поштовани народни посланици, свјесни смо тежине наших одлука, њихове важности за Републику Српску, и управо из тих разлога желимо да чујемо и мишљење грађана о нашим ставовима. Ми имамо легално и легитимно право на референдум.

Високи представник није имао ни легално ни легитимно право да наметнутим одлукама успоставља Суд Босне и Херцеговине, са специфичним надлежностима и Тужилаштво Босне и Херцеговине, такође са специфичним надлежностима са тенденцијом ка успостављању Врховног суда Босне и Херцеговине. Нормална уставом предвиђена законодавна активност унапријед се осуђује као антидејтонски чин. Референдум је одговор и реакција на правно и политичко насиље које осјећамо као дискриминаторско.

Наметнутим одлукама високи представник је преузео ингеренције извршне и законодавне власти и изишао из мандата који му је дат Дејтонским споразумом.

РЕФЕРЕНДУМ НИЈЕ СЕЦЕСИЈА

Морамо рећи да су погрешне и злонамјерне тврдње да референдумом желимо да извршимо сецесију Републике Српске од БиХ. Одржавање референдума не крши Дејтонски мировни споразум, него представља један од најзначајнијих облика демократског изјашњавања грађана у складу с међународним правом. Одлука на референдуму неће угрозити интегритет и суверенитет БиХ, само ће захтијевати да се реформа правосуђа у БиХ врати у оквире уставног уређења с јасно одређеним надлежностима. Референдумско изјашњење о обавези поштовања Дејтонског споразума, биће допринос демократском и европском путу БиХ.

Ако је референдум проблем у Републици Српској и Босни и Херцеговини, онда то само потврђује чињеницу да ово није истински слободна и демократска земља, већ међународни протекторат, па се референдуму као демократској форми углавном противе странци.

Неки сада говоре да о овом питању и не треба референдум, јер су сви против Суда и Тужилаштва БиХ. Сматрам да референдум треба да потврди оно „што се већ зна“, чиме би ојачали и потврдили дејтонску позицију Републиике Српске. Врло важно је да се успоставља институт референдума као начина доношења важних одлука, али даје институцијама Републике Српске додатни капацитет за дјеловање према нашим представницима у органима БиХ и утиче на њихово дјеловање и доношење одлука које морају бити у интересу Републике Српске.

У сваком случају Одлука на референдуму ће бити снажна препорука нашим представницима у Парламентарној скупштини БиХ за дјеловање, а наше институције могу оспорити дејство одлука Суда и Тужилаштва БиХ на територији Републике Српске.

У погледу Структуралног дијалога, потребно је имати у виду да он није остварио своју основну улогу о легислативним, институционалним и другим кључним питањима и да на већину њих у четворогодишњем периоду, нису дати одговори нити нађена квалитетна рјешења.

У току Структуралног дијалога, углавном се вршило увођење и промовисање питања која нису у средишту његовог циља и улоге, првенствено питања организације, рада, надлежности и одговорности Суда и Тужилаштва БиХ, Уставног суда БиХ, Високог судског и тужилачког савјета БиХ. Дакле, супротно ономе што је билио садржано у изјавама Ештон-Додик из маја 2011. године.

НЕМА ВИШЕ СМАЊИВАЊА АУТОНОМИЈЕ РС

Даме и господо,

Референдумом Република Српска, као страна по међународном уговору и државотворни ентитет БиХ, упозорава да више неће допустити кршење принципа правде и владавине права.

Још једном је потребно нагласити да је неотуђиво право Републике Српске да оцјењује дјеловање Високог представника и усклађеност са мандатом који има по Анексу 10. и само за Анекс 10.

Сваки покушај смањивања аутономије Републике Српске под плаштом реформи сагледаваћемо у свјетлу сличних покушаја као што је била реформа полиције, којом се покушавала промијенити уставна конструкција БиХ утврђена међународним Дејтонским уговором. Наш приступ је уставан, а непостојање уставног основа за правосуђе на нивоу БиХ је наш темељни став.

Суд и тужилаштво БиХ немају уставну основу и Дејтонски капацитет, немају наше сагласности и они су наметнути. Није довољно тврдити да је Уставни суд БиХ донио одлуку о томе или пак да је Парламентарна скупштина потврдила наметнуте законе. Ту напросто недостаје базични уставни услов за пренос надлежности, а то је споразум ентитета као страна-потписница свих анекса Дејтонског споразума.

Република Српска ту сагласност никад није дала и не постоји одлука Републике Српске о томе. Не постоји ни одлука Федерације БиХ о томе. Ове одлуке страна и њихов споразум морају постојати, јер ако их нема, нема уставног основа, а наравно ту онда почиње неправно насиље. Наша воља се мора поштовати јер је легална и легитимна.

Суд и тужилаштво БиХ могу добити нашу сагласност ако се измијене и допуне закони који их регулишу, у смислу да се онемогући напад на независност и уставну надлежност правосуђа Републике Српске, искључи примјена ретроактивности, укине досадашња апелациона пракса и да се процесуирање обезбиједи за све злочине без селекције. Врховни суд Републике Српске мора да буде задња правосудна инстанца за коначне одлуке по законима Републике Српске.

Суд и тужилаштво БиХ могу имати надлежности да пресуђују по законима за које је надлежна БиХ и никако по законима ентитета. Зато не прихватамо увођење института Врховног суда БиХ.

Устав БиХ и Дејтонски споразум једино ентитетима дају надлежност за правосуђе, а БиХ има једино Уставни суд у складу са Уставом БиХ. Нажалост, Уставни суд БиХ се претворио у политички суд, проширио своју апелациону улогу и претворио се у суд треће инстанце за редовне правосудне процесе, а требао би да то користи само онда кад је евидентно кршење људских права. Зато треба на нивоу БиХ донијети и Закон о Уставном суду БиХ и тако уредити ову област. Уставни суд БиХ не може да оцјењује акте уставних судова ентитета, јер таква пракса руши политички систем БиХ.

Даме и господо!

На крају, морам да кажем, да сам поносан што и на овај начин показујемо демократски капацитет наше Републике, то нас охрабрује и додатно увјерава у исправност наших ставова. Имати право на став мора бити ствар националне одговорности, бити дио нашег политичког карактера и државне одговорности.

Увјерен сам да у Републици Српској можемо имати јединство око овога питања и зато позивам све народне посланике да након обухватне расправе донесу одлуку о расписивању референдума и утврде референдумско питање и да се одлуком директно или индиректно одреди датум одржавања референдума, који по Закону не може бити прије 30 дана ни касније од 6 мјесеци од када одлука ступи на снагу. Према члану 36. Закона о референдуму и грађанској иницијативи, Народна скупштина као надлежни орган, у року од 6 мјесеци након одржаног референдума доноси одговарајући акт којим одређује активности и рокове за остваривање одлуке грађана исказане на референдуму.

Хвала.

(Нови стандард, 15. 7. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5bL

Categories: Вести над вестима