(Фајненшел тајмс, 13. 7. 2015)

Растајући се са амбицијама да буде политичка и економска унија, блок се претвара у утилитаристички пројекат

Неке ствари које су многи од нас узимали здраво за готово, и у које су неки од нас веровали, окончане су у једном викенду. Принудивши Алексиса Ципраса да прихвати понижавајући пораз, грчки кредитори су урадили много више од подстицања промене власти у Грчкој или угрожавања њеног односа са еврозоном. Они су уништили еврозону какву смо познавали и развејали идеју о монетарној унији као кораку ка демократској политичкој унији.

Чинећи то они су се вратили на борбу европских националистичких сила 19. и почетка 20. века. Они су унизили еврозону на ниво токсичног и фиксираног система размене, који дели једну монету, развијену у немачку корист, а који на окупу држи претња тоталном бедом за оне који би упутили изазов успостављеном систему. Најбоља ствар која се може рећи за овај викенд односи се на бруталну искреност оних који су извели промену режима.

Али сама бруталност није оно што се издваја, то није чак ни капитулација Грчке. Опипљива ствар је то што је Немачка формално предложила механизам за излазак. У недељу, Волфганг Шојбле, министар финансија, инсистирао је на временски ограниченом изласку – тајмауту, како га је он назвао. И сâм сам чуо поприлично лудих предлога у своје време, а овај може да стане раме уз раме с њима. То је био прави пуч овог викенда: промена режима у еврозони.

Чињеница да формални Грегзит [иступање Грчке из еврозоне, Grexit] може бити избегнут у овом тренутку није од суштинског значаја. Грегзит ће бити поново у игри чим се буде десио и најмањи политички инцидент – а и даље има много тога што може поћи наопако, и у Грчкој и у парламентима других држава еврозоне. Било која друга држава која би у будућности могла да упути изазов немачкој економској ортодоксији суочиће се са сличним проблемима.

Ово нас враћа на отровну верзију старог механизма за размену из 1990-их који је оставио државе заробљене у систему вођеном превасходно зарад добробити Немачке, што је на крају довело до трајног изласка британске фунте и привременог удаљавања италијанске лире. Оно што је остало била је коалиција држава спремних да подесе своје економије у складу са немачком. Британија је морала да оде јер није била спремна на овако нешто.

Шта би Грци требало сада да ураде? Пре свега да на тренутак забораве економску дебату из претходних неколико месеци о питањима као што је утицај штедње или економске реформе на раст, и да поставе себи једноставно питање: да ли заиста мислите да један програм економске реформе, за који влада нема политички мандат, који је експлицитно одбачен на референдуму и који је наметнут очевидном политичком уценом, може да проради?

Последице за остатак еврозоне су у најмању руку забрињавајуће. Ускоро ћемо себи поставити питање да ли ова нова еврозона, у којој јаки притискају слабе, може да буде одржива. Претходно, најснажнији аргумент против оних који су предвиђали распад је била снажна политичка посвећеност свих чланица. Ако питате Италијане зашто су они у еврозони, малобројни ће указати на економску добробит. Они желе да буду део најамбициознијег пројекта економских интеграција који је до сада предузет.

Али, ако се изузму политичке тежње, можете доћи до поприлично различитог закључка. Са чисто економске тачке гледишта, знамо да евро ради добро за Немачку. Он ради солидно за Холандију и Аустрију, иако у приличној мери производи финансијску нестабилност у обема државама.

Међутим за Италију, он је потпуна економска катастрофа. Држава није имала раст продуктивност од преласка на евро 1999. године. Ако хоћете да окривите изостанак структурних реформи, морате да објасните како је Италија успевала да постигне пристојни раст пре 1999. године? Можемо ли бити сигурни да ће већина Италијана подржати јединствену валуту у наредном трогодишњем периоду?

Евро не функционише добро ни за Финску. Док се земља сматра прваком у структурним реформама, њена економија је у кризи још од када је Нокија изгубила примат као негдашњи водећи произвођач мобилних телефона на свету. Француска се носила релативно добро током првих година евра. Међутим, и она се сада суочава са истрајним финансијским дефицитом. Није Грчка једина где се евро није показао оптималним.

Једном када се еврозона ослободи амбиција у вези са политичким и економским јединством, она се претвара у утилитарни пројекат у коме државе чланице срачунато мере добробити и губитке, као што Британија тренутно разматра релативне предности и недостатке чланства у Европској унији. У таквом систему, неко ће негде с времена на време хтети да оде. А снажне политичке привржености која би их задржала неће бити.

Волфганг Минхау (Wolfgang Münchau) је помоћник уредника Фајненшел тајмса од 2003. године. Пре него што је заузео тај положај био је две године коуредник немачког издања Фајненшел тајмса. Пише недељну колумну о Европској унији и европској економији

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• Ненад Радичевић: Шојбле поделио и угрозио Европу (Политика, 15. 7. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5bb

Categories: Посрбљено

Tags: Волфганг Минхау, Грчка, Милош Милојевић