Нису такви призори никаква новост за нас у Србији, али смо могли да их видимо само када неки локални или београдски ђилкош, после петог пива и дебакла свог фудбалског клуба, дозива спору конобарицу. Зато је дан након меча, у којем је Новак већ превазишао велике тениске легенде попут Мекинроа и Лендла, тај бизарни детаљ са бајањем на Вимблдону постао нека врста кључа за читање свега. „’Ајде да разумемо зашто нас не воле, али зашто не воле Новака”.
Укрштени прсти (Фото: Youtube printscreen)
Тако Новак Ђоковић, оно најбоље што је из ове земље изашло у протеклој деценији, није постао симбол само оне боље Србије него и симбол нечега знатно озбиљнијег – да западни свет и ту бољу Србију прихвата веома тешко, само ако баш нема алтернативе и ако ниједно бајање са најбољих седишта не помогне. И да су аплаузи и подршка публике били знатно топлији када је Новак губио велике мечеве, као у финалу Ролан Гароса, него када је по трећи пут освојио Вимблдон.
За неку утеху у причи о зиду неразумевања, за који ни Новак није пронашао довољно добар лоб нити пасинг шот, остаје неколико коментара водећих британских листова који су дошли дан пошто су се главе охладиле. После освајања титуле Ђоковић је био најусамљенији човек у југозападном Лондону, хладнокрвни убица бајке о Федереру и романтичних снова његових навијача, пише коментатор Би-Би-Сија.
Ђоковић се љути на гледаоца који је викао током поена (Фото: Youtube printscreen)
„Шта би он могао да уради? Он је лош момак који није учинио ништа лоше. Није отео слаткиш из руку бебе, није отказао божићну прославу нити произвео гигантски ласер смрти за уништење највећих градова на свету”, додаје се у коментару под насловом „Зашто Новак заслужује више поштовања“, док је коментатор „Телеграфа” у наслову запитао „Где је љубав за Новака Ђоковића”. Има дакле наде да ће Енглези једног дана заволети нашу тениску легенду. А после, када испробају сва бајања и вуду дипломатске трикове, можда дође ред и на нас остале.
Наслов и опрема: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5aI