Са Културног центра Београд у Кнез Михаиловој улици скинут је латинични натпис који ће ускоро бити замењен ћириличним.
До тога је дошло захваљујући захтеву српског удружења „Ћирилица“, који су упутили Културном центру Београд. Они су се позвали на члан 10 Устава Србије, по којем писмо званичних институција првенствено ћирилица.
Радио-емисија Пешчаник оценила је овај потез погубним за културне институције Београда, повезујући власт с таквим поступком. Међутим, потпредседник удружења „Ћирилица“ Миодраг Којић не види ништа лоше у томе што воле српски језик и писмо.
Културни центар Нови Сад је 2012. године доживео сличну судбину. Због латиничне табле на којој је истакнут назив установе, тадашњи директор Ласло Блашковић смењен је са те функције. На његово место дошао је Андреј Фајгељ, који је таблу заменио ћириличном.
– Ми смо земља апсурда у којој народ осуђује очување сопствене традиције. Нелогично је да у Србији мора да постоји удружење које ће да чува ћирилично писмо – каже Којић и додаје да ово нема везе с политиком, него се лажна српска елита одродила од народа.
У Културном центру Београд сматрају да је једина исправна одлука била да се натпис замени ћириличним.
– У току је израда ћириличног натписа, а постојаће и натпис на енглеском језику, јер наша установа сарађује с културним центрима у свету. Одлуку нисам донела под политичким притиском, већ и као професор српског језика јер сматрам да је моја дужност да негујем наше писмо које има богату историју – објаснила је Ивона Јевтић, директор Културног центра Београд.
Само два дневна листа користе ћирилицу, па су покренули иницијативу за укидање пореза свим листовима који се користе српским писмом. Они сматрају да тиме чувају културно благо, али и углед новинарске професије.
(Vesti-online / Фонд стратешке културе, 8. 7. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-56t
Categories: Преносимо
“…У току је израда ћириличног натписа, а постојаће и натпис на енглеском језику,…”. Хвала Богу, изгледа да ствари постепено крећу у нормалном смеру. Честитке “Ћирилици”! Тако треба решити све јавне натписе (табле, путоказе, називе улица, итд., итд.): У горњем делу име на српском језику, српским писмом, у доњем делу енглеска транскрипција тог имена – и тачка! Само преиспољне будале и злонамерници могу тврдити да се употребом хрватске латинице са свим оним њеним кукама неки текст приближава оку и разумевању странаца – ево пар примера: “Чачак” – или по другосрбијанском “Čačak” ће странац читати као “Какак” (а то баш и није нарочито миомирисно), или “Ulica Topličin venac” ће читати као “Јулајка Топликин фенак” – уместо да се (уз консултовање англиста што је могуће правилније транскрибује на енглески) – нпр. “Chachak” и “Toplichin V(W)enats street”.
Идеологија другосрбијанаца је јасна: они доследно спроводе политику “Тројанског коња” – саветујем да се прочита данас објављени текст г-на Павла Тихомирова на ту тему. Е, па ДОСТА је било!
Reblogged this on Serbia World News. rs.
Још када би се нашла замена за страну реч, као овде нпр. култура, па је заменили са нашом… мислим да је просвета нешто најближе томе. То би било још боље и значајније. Нисам неки познавалац, али се сам држим тога да се свакодневно исправљам у говору, тражећи праве замене за речи које нису из србског језика, а наметнуте су нам.
Крајње је време било! Веома је битно да грађани на оваквим примерима увиде да ћирилица није више предмет ружења, прогона и систематског потискивања. Зато се на све више нових кафића, ресторана и приватних радњи виде нове табле на српском језику. Ценовници и јеловници на српском и енглеском. В. слике на: [img]http://www.dodaj.rs/f/18/5g/lTC9gZ5/image4531.jpg[/img]
Тако постајемо свет на добар начин – чувамо своју културу, представљамо се другима својим најбољим одликама, и отворени смо према гостима са стране.
Срдачан поздрав г. Клефтакису!
ЉВЈ
Погрешна веза у претходном коментару.
Треба: https://www.facebook.com/pages/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%9B%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0/202569033094933?ref=ts&fref=ts
УМЕСТО ХРВАТСКОГ ПИСМА, СЛЕДИ “ПОСТЕПЕНА” КОЛОНИЗАЦИЈА ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМА — РАДУЈМО СЕ (СА ЗАДРШКОМ!)
Цитирам: “Međutim, postoji nešto što koči odupiranje gtlotofagiji: lokalna, pre svega objektivna višejezičnost, ali i ona višejezičnost koju podstiče sam ugnjetač” (превод с француског на српски латиничким писмом: Luj Žan Kalve, “Lingvistika i kolonijalizam — mala rasprava o glotofagiji”, BIGZ, Beograd, 1981, str., “Лингвистика и колонијализам” (БИГЗ, Београд, 1981, стр. 102).
Уз велику (моју личну) подршку макар и појединачном, постепеном враћању српске ћирилице у живот, цитирао сам ове речи француског истраживача који је обрадио питање колонизације бројчано малих и немоћних народа да се одупиру увођењу у своје земље озваничења у службеној и свакодневној употреби страних језика и писама.
У овом жалосном случају да смо приморани да се искрено и много радујемо и да то зовемо “победом ћирилице” у Београду чињенице да је један назив на једној државној (градској) институцији уведено писмо које се Устав и српска културолошка традиција од десетак векова одредили за писање језика Срба у Београду. Радујемо се том чину док у близини, у централној београдској улици (Кнез Михаиловој), како је ових дана писано, има два исписа ћирилицом, а све остало је на хрватској латиници. Док ћирилици није био враћен апсолутни суверенитет у писању језика Срба по Уставу Србије из 2006. у тој улици је било много више ћирилице. То значи да наше градске и друге власти у Београду већ предуго (од 1954) не хају ни за српски језик ни, поготово, за српско писмо. Ту нехајност и неуставну анархију, бар што се српског писма тиче, никако да превазиђу и да раде посао (уставност је изузетно важна за сваку државу и народ) за који су од народа плаћени. Уз велико лично радовање због ове “победе ћирилице у Београду” (у Новом Саду смо били бржи, опа смо раније добили тај јесдан ћирилилички испис на Културном центу Новог Сада), али се тиме није могаио повећати постотак ћирилице у Новом Саду.
То је и у Новом Саду и у Београду једна, готовио да се може рећи у овако трагичној ситуацији за српско писмо, “залутала ћириличка ласта” која, ипак, не може да значи пролеће. За ћирилицу у Србији, ипак, још влада дубока и јака “зима” и владаће све док се не изборимо за системско решење питања српског писма у складу с Уставом и светском праксом у нормативном решењу питања српског језика у једноазбучју, какво влада у пракси свих језика и народа у Европи и свету.
Дакле, лепо је да се радујемо “победи ћирилице у Београду”, али дугорочно нема никакве сигурности ни за српски језик ни за српско писмо.
Директорка Културног центра Београда некако пристала да се убеди да, уместо хрватског писма, испише Центар ћирилицом. Али шта је урадила? Увешће поред исписа Центра ћирилицом и испис на енглеском језику и писму.
Како јој није пало на памет да су руска држава и руски народ неупоредиво више и ових дана учинили за српски народ (стопиравши за Србе намењен појам “геноцидног народа”, како да су Срби икада, као други, масовно убијали туђе народе у њиховим државама!), па да, ако већ хоће двојезичност и двописменост у Србији, уведе тај планирани други испис на РУСКОМ ЈЕЗИКУ И РУСКОМ ПИСМУ. Не, то јој ни у с ну није пало на памет! Пало јој је на памет, наравно, да уведе други испис на енглеском језику и енгелеском писму. На језику и писму које се све више уводи као колонизаторски језик и писмо по свету, како је то тачно описао споменути Жан Луј Калве.
Враћено српско писмо, ето, добиће као пратиоца енгелски језик и енгелско писмо. Објашњење је: “сарађује Центар с другима”. Сарађује, ваљда, и с Русима, па зашто нису онда ту и руски језик и руско писмо. Мало су нам ближи, познатији и прихватљивији јер нас не колонизују.
Враћање српског писма на овакав начин у Београду, много ме подсећа и на речи Луја Жана Калвеа: “… u tom sklučaju postoji više jezika, dok je situacija vrlo slična prvom (kolonijalizam u nastajanju) ili drugom (kolonijalizam na vrhuncu moći) stadijumu goreopisanom. U slučaju uspešno sprovesdenog kolonijalizma, do kraja dovedene glotofagije, vladajući jezik je ,progutao‘ potčinjeni jezik dajući iznova jednojezičnu situacij, gde je jednojezičnost, istorijski gledano, proizvod rata među jezicima” (исти малопре наведени извор, 107).
Овде је рата било и језичког и општег. Онај који је успоставио своје “снаге”, свакако, нема ништа против тога да се сада, макар и уместо хрватске латиинице, сада “постепено” уводи и енглески језик и енглеско писмо. Нема он ништа против. Дапаче, што кажу браћа Хрвати.
Према томе, радујмо се сада, уместо хрватском писму, “постепеној” колонизацији енглеског језика и писма. Радујмо се, макар са задршком!
@Д. З.
Када би свако од нас нешто урадио! Овако пишеш, пишеш и уздишеш, а ништа не радиш. Промени ти макар на једној установи натпис. Отиђи у неку радњу, па замоли газду и објасни, да треба да напише ћирилицом назив и већ смо нешто успели. Али јок! Ти би желео, да буде само по твом и никако другачије. Још када би те нешто питали, али на твоју жалост више те нико ништа не пита, па те свака успешна акција, коју спроведе неко други, као БОЛИ! Не кукај више. Имаш ДВА удружења, радите нешто.
Ни ја Вас, Млинаревићу, ништа не питам нити Вам се обраћам, али џабе. Ви се у све мешате као онај производ.
Ви не разумете ни моју подршку томе чину и моју реч о колонизацији страног језика и писма. Рекао сам:
“Уз велику (моју личну) подршку макар и појединачном, постепеном враћању српске ћирилице у живот, цитирао сам ове речи француског истраживача који је обрадио питање колонизације бројчано малих и немоћних народа да се одупиру увођењу у своје земље озваничења у службеној и свакодневној употреби страних језика и писама.”
Не разумете шта сам овим рекао. Али, подржавам Ваше право да не разумете.
@Д. З.: Не допадају ми се пар ствари у Вашем, иначе добром коментару:
1. Нисте смогли снаге да честитате “Ћирилици” -Београд на успеху. То није лепо и коректно од колеге на истом послу!
2. Ваш зхатев да други језик испод српског ћириличног буде руски! То је, у садашњим околностима, заиста у најмању руку бесмислено. Ако се узме у обзир распрострањеност употребе енглеског – односно руског језика на светском нивоу, јасно је да је руски далеко цифарно инфериоран. Може Вама он бити лично не знам колико драг, али ако треба имати неку транскрипцију/превод на један страни језик приступачан највећем броју страних посетилаца Србије, допадало се то Вама – или не, тај језик мора бити енглески!
НА НАШОЈ ПИРОВОЈ ПОБЕДИ НЕПРИСТОЈНО ЈЕ ЧЕСТИТАТИ!
“1. Нисте смогли снаге да честитате „Ћирилици“ -Београд на успеху. То није лепо и коректно од колеге на истом послу (Василије Клефтакис)!
Обрадовао сам се томе, али на Пировој победи — један нови испис у улици Кнез Михаиловој у центру Београда, у којој ће сада бити само три исписа на ћирилици, како је ових дана писано — неумесно је честитати.
Онде где се институције исписују поред свог службеног језика и писма и страним језиком, то опасно мирише на познате у лингвистици обрађене и објашњене колонизације туђег језика и туђег писма.
Занима ме, Драгољубе, како си дошао до тако малог броја јавних натписа на ћирилици у Кнез Михајловој улици у Београду? Кад год сам ја покушао да установим приближан однос између њих и оних других, резултат је био око половине. Бројао сам СВЕ јавне натписе, без разлике, сталне и привремене: табле с називом улице, натписе на установама, кафанама, Академији, плочама које означавају важност зграде, најаве програма, обавештења, јеловнике … Само на згради Академије их има бар пет-шест.
Када се из броја латиничких издвоје они који су на страним језицима, или су у највећем броју земаља на исти начин исписане трговачке марке, онда је тај однос још повољнији.
Већ сам више пута рекао, кад проценат употребе ћирилице падне на оне проценте који се повремено истичу у јавности, ја ћу битку за ћирилицу сматрати изгубљеном. Срећом, није тако, али и не видим разлога да се ситуација прави гором него што јесте.
Увек сам био мишљења да је од личних утисака боље баратати чињеницама. Вредни г. Клефтакис је пре три године направио изврсну анализу издаваштва у Србији по основу писма од 1912. године. То је прави начин – објективан, систематски, лепо представљен. То, колико је мени познато, све српске институције које се непосредно или посредно баве српским језиком, колико год да их има, нису успеле, хтеле, или се нису из неког разлога усудиле да ураде за толике десетине година.
Срдачан поздрав, Љубиша В.Ј.
За оне које занима, ево везе до споменутог текста г. Клефтакиса с резултатима његовог истраживања: http://www.nspm.rs/kulturna-politika/zatiranje-srpske-cirilice-%E2%80%93-plan-ili-slucaj.html
“србском”: ЕВО КАКО САМ ДОШАО ДО ТОГА…
Занима ме, Драгољубе, како си дошао до тако малог броја јавних натписа на ћирилици у Кнез Михајловој улици у Београду (србски)?
1. Ево како. Пре годину дана, или нешто касније, то сам својим очима видео у Кнез Михаиловој улици у Београду. Ја сам све гледао, па и оно шта и како пише на плакатима и свим јавним исписима. И, богами, беше веома мало ћирилице. )Негде имам записан тај податак у процентима, али да га сад не тражим.)
2. Ових дана сам читао у неколиким новинама и на сајтовима о томе. Мислим да је било и у “Политици” или “Новостима”. Тамо је речено да је било, ваљда, два јавна исписа на ћирилици. Огромна већина исписа је на хрватској латиници, а велики број је исписа и на страном језику и писму.
Предлажем србском (тако се човек потписао овде) да сам оде у Кнез Михаилову улицу и да то све види својим очима, па да тај податак колико има ћирилице овде саопшти. Нека види како су исписане све фирме и сл.
Мислим да је писало да још на ћирилици пише “ПРОСВЕТА” и, ваљда, Градска библиотека.
“србском”
САМО ЈЕДАН НОРМАЛАН ВЛАДАЛАЦ У СРБИЈИ ДОВОЉАН ЈЕ ДА ДАНАС ДОНЕСЕ НАРЕДБУ О ПРИМЕНИ ЧЛАНА 10. УСТАВА СРБИЈЕ И ЕТО ПОВРАТКА ОКУПИРАНЕ СРПСКЕ АЗБУКЕ!
Могуће је да има сада мало више него раније ћирилице у Кнез Михаиловој. А Тачно је да је ту и САНУ, па се вероватно мало прерачунао тај који је избројао само два исписа.
Али, у сваком случају, сваки испис хрватском абецедом у граду у коме нема проценат власника хрватске абецеде више од 20 одсто на штету је српске ћирилице, на штету Срба, српског језика и српске хиљадугодишње традиције у писању српског језика српским писмом.
А имате, осим одличних Клефтакисових истраживања (које и Ви спомињете) о постотку ћирилице у Србији, и више нових истраживања о томе и све је много поразно по ћирилицу. Довољно је да узмете имена истраживача који су поднели те податке на научном скупу у Новом Саду у Културном центру Новог Сада, посвећеном 60-годишњици Новосадског договора. Упишите имена истраживача Ненада Крстића. Синише Стефановића, Драгише Бојовића, Дејана Ивковића… Они су предочили, слично Клефтакису, како се кретало латиничење Срба у Србији после Новосадског договора (1954). И сви они углавном се врте око 90 одсто хрватске латинице према десет одсто српске ћирилице у свему што се данас објављује на српском језику у Србији.
Све је то данас поразно по ћирилицу и Србе. Србија је постала земља хрватске латинице, а не српске ћирилице, како је било све до Новосадског договора (1954). То је граница када је почело “постепено” замењивање српске ћирилице у Србији под тзв. “богатством двоазбучја”.
Ипак, иако су подаци поразни, треба да нас обрадује овај нови податак да ће бити још једног исписа на ћирилици у Београду КУЛТУРНИ ЦЕНТАР БЕОГРАДА, Уз велико обећање директорке Центра да ће бити тај испис и на енглеском језику и на енглеској латиници уместо хрватске латинице.
Ја се слажем да се треба радовати и сваком новом испису на ћирилици. Али да је то “ПОБЕДА ЋИРИЛИЦЕ У ЦЕНТРУ БЕОГРАДА”! Јесте, на неки начин. То је Пирова победа. Али победи баш не треба гледати у сваки зуб.
И саветујем да не напуштамо борбу за српску ћирилицу. То зависи много од власти и лингвиста. За сада се не дају, али -ће се дати. Некад је неопходно да дође време у коме ће власт и лингвисти у институцијама зачас извести преокрет у судбини српске азбуке. Следеће године ће бити сто година од времена у окупацији Србије када је у Србији била забрањена ћирилица и први пут уместо ње уведена хрватска латиница. Три године је то било тако, у Србији је смела да буде само хрватска латиница. Ипак, када је Српска војска ослободила Србију, враћена је и слобода за ћирилицу. Градоначелник Београда је издао одмах наредбу да се сто посто врати протерана ћирилица. И то је учињено у року од, чини ми се, месец дана.
Данас, треба само један нормалан владалац у Србији, који ће прочитати Члан 10. Устава Србије и видеће да у Србији постоји уставна обавеза да се језик Срба у Србији пише само српским ћириличким писмом. Ако је писмен за ћирилицу и за Устав, видеће овај раскорак и схватиће да му је дужност да за месец дана врати Србима окупирану ћирилицу.
Градска библиотека и натписи у њеним излозима, Милан Ракић (на споменику), “Пешачка зона” на најмање два места, више туристичких путоказа на стубовима (на српском и енглеском), Прва хрватска штедионица, кафана Коларац, САНУ и Галерија с више натписа, књижара “Академија”, продавница “Кнез”, студио “Врабац”, Савез слепих и слабовидих, назив улице на више места, натписи на пирамиди испред САНУ, натпис с обавештењем о Емилијану Јосимовићу на почетку улице, Удружење новинара, (мала) Галерија КЦБ, више предузећа на почетку – ту где је и ћирилични натпис “Ћоше Радивоја Кораћа”, Никола Спасић (на попрсју), Задужбина Николе Спасића (и обавештење у улазу Палате да је туристичка знаменитост), више плочица с обавештењем да је зграда заштићена или знаменита, пекара “Хлеб и кифле” и сви натписи у излогу, КЦ и Галерија Сервантес (Шпански културни центар), Немачки културни центар, просторије СПО, Филолошки факултет, књижара Геца Кон и натписи у њој, РК “Београд” (која не ради) и текуће изложбе и догађаји у приземљу, изложбе у концерти у Галериј Прогрес … , средња медицинска школа “Василије Острошки”, више државних надлештава …
Потписао сам се именом и иницијалима.
Иначе, мој “ник” је настао у време када није могао да се упише ћирилицом, па сам искористио латиничка слова “ц, п, број 6, к, у” да добијем нешто што подсећа на њу. Слово “п” није било могуће добити од латиничких слова. Ко хоће, може да га чита као “србски”, а може да буде и с шестицом у средини. 🙂 Мени то није толико битно, колико да мени такав “ник” служи као подсећање на то како је кренуло с ћирилицом у рачунарима …
… натписи на Ликовној академији, кафана “Грчка краљица”, конфекција “Беко”, натписи на задужбинама (нпр. дугачак натпис на згради где се налази кафић “Снежана”), “Кафе Београд”, више натписа-реклама писаних од стране уличних уметника, Галерија “УЛУС-а”, назив улице у улазима стамбених зграда, Туристичко-информативни центар …
@cp6cku
@ Василије Клефтакис
Најзад сте се пробудили! И хвала вам! Човек са фикс идејама из Новог Сада нема снаге, да похвали и честита неким ћириличарима, који нису из његових нерадничких удружења. Објашњава, да ми овде у Београду, имамо слаб вид, шта ли и не умемо да бројимо. Нисам био у Новом Саду, али сам бројао у Панчеву и Јагодини. Натерао ме је, да се преслишам око “процената”. Сада сте и ви то доживели. А он понавља, ја и само ја. Или”моја маленкост”. Ја бих му дао и орден Народног хероја за све оно што је учинио за ћирилицу као српско писмо. Нажалост, опседнутост фикс идејом, да је само он и нико више БОРАЦ за ћирилицу преставља велико оптерећење за човека у његовим годинама. Данас је Српско удружење ЧИРИЛИЦА имало акцију у Бгд, поводом привођења крају радова у Војводе Степе. Питајте њега, када и где је он било какву акцију организовао.
cyrillique c’est moi
Још једна активност Удружења.
http://cirilica-beograd.rs/%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/174-%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B2%D0%B0%D1%98-9%D1%9B
ЋИРИЛИЦА ПРОТЕРАНА ИЗ КНЕЗ МИХАИЛОВЕ
Одговор из “Вечерњих новости”, 18. јун 2015,
„Вечерње новости“
Ћирилица протерана и из Кнез Михаилове
С. МИЛОШЕВИЋ | 18. јун 2015. 12:46 | Коментара: 71
Од 140 радњи у главној пешачкој штрафти у граду, само три имају називе на српском писму. Усамљени остали по једна пекара, књижара и продавница обуће
MAX Mara, Garinello, Time Out, Blue Rose, Accessorize,… неки су од назива продавница исписани латиницом који ће вас дочекати на улазу у Кнез Михаилову улицу. Ћирилична слова су овде, чини се, пука случајност. Ова улица има више од 140 радњи, али су називи само три исписани српским писмом.
Књижара “Геца Кон” је једна од њих. Осим што чува дух прошлих времена и књиге старе више од века, “брани” и ћирилицу од заборава. Жута штампана слова, јасно видљива на излогу маме да их прочитате наглас. Ко тражи тај и нађе, па ако пажљиво гледате спазићете недалеко одатле и продавницу обуће “Кнез”.
– Ћирилична слова у црвеној боји била су газдина идеја – каже један од радника. – Желео је ћирилицу и ништа друго!
У срцу улице, поред чесме, налази се последња одбрана нашег писма – пекара “Хлеб и кифле”. Бела слова на црној подлози ће вам привући пажњу, док ће вас мирис пецива намамити унутра.
– Доста је маркетингшких разлога због којих су власници желели да пекара носи баш овај назив, али је најважнији тај што је ово српска фирма, а ћирилица прво писмо које су они научили у школи – прича њихов представник.
Ђонове ципела ћете излизати ако се упутите у потрагу за још неким ћириличним називом. Смењују се фонтови, боје, величина слова, али не и писмо. Док их читате, ако не знате енглески, можда ћете да се осетите као Алиса у Земљи чуда. Знају трговци да Стеријине “Феме” радије троше новце у радњама са звучним именима.
– Не иритирају ме називи на латиници – каже пензионерка Бранка Ј. у пролазу. – Хвала богу, ишла сам у школу и писмена сам. Користим ћирилицу и латиницу подједнако. Смета ми само то што је већина њих страног порекла.
ПРЕПРАВЉАЛИ ЗБОГ МУШТЕРИЈА
И КОСОВСКА улица има свој ћирилични назив исписан писаним словима. То је пекара “Ужина”.
– Све муштерије су биле одушевљене именом, а када су видели да су нам називи пецива на латиници, молили су нас да то преправимо. Старије муштерије поготово – прича радница Милка Т.
СТРАНЦИМА ЛАКШЕ С ЛАТИНИЦОМ
ЧИНИ се да већини шетача не сметају латинични називи.
– Више волим ћирилицу, залажем се за њено очување и трудим се да је користим што више. Ипак, треба бити реалан. Много странаца долази у наш град и лакше им је да се сналазе када је све на латиници. Требало би наћи неки компромис – наводи Дамјан.
Предлажем Вама Београђанима који у ово не верујете, да протестујете због ових података које сам Вам предочио из овог дневног листа у београду.
МЛИНАРЕВИЋЕВА ПРЕОКУПИРАНОСТ ЗБИЉИЋЕВИМ ИМЕНОМ И ПРЕЗИМЕНОМ
“Питајте њега, када и где је он било какву акцију организовао” (МлинаревиЋ)
Узмите једну само књигу, на пример, Ђорђе Јањатовић; БОРБА ЗА ЋИРИЛИЦУ, па ћете наћи можда и хиљаду “акција” које је органјизовало Удружење “Ћирилица” од 2001. до 2011- године.
Овде ћу Вам споменути само једну аакцију:
Прва српска културна буна за ћирилицу у Орашцу, подигнута 2004. године (поводом 200-годишњице Првог српског устанка). У Буни је уечствовало 50 учесника из Новог Сада, а подршку буни је дало око 500 потписника. Том приликом у Орашцу је изведена и представа (игроказ) из пера Драге Мирсина Сибничанина под називом “Прва српска културна буна за ћирилоицу икли Карађорђе по други пут међу Србима”. Организатор Буне је била “Ћирилица” (не ова из Београда која је јкасније (, 2009, посудила име “Ћирилица” од Новосађана).
Млинаревић би ваљало да нешто чита из књига, новина, часописа и сл., а не асамо да чита своје несувисле коментарчиће и да пита друге шта су урадили. Нека он каже шта је то он урадио за ћирилицу и његово удружење. Није, ваљда, да му се своди рад својиом окупираношћу специјално Збиљићевим именом и презимебном. Нека се мало собом и својим радом за ћирилицу бави.
Три ствари имам да кажем у вези с чланком из “Новости”.
1. Као и кад је реч о већини наших политичара, челника културних институција и лингвиста који дају изјаве за новине, тако и кад је реч о новинским чланцима – звуче на површини сувисло, али испод ње фали суштина.
2. Писац чланка се бавио исписима на продавницама, а не свим јавним натписима. Јавна употреба језика није везана само за трговинске радње, иако је ту стање вероватно најгоре.
3. Кад се бавимо писмом СРПСКОГ језика, не видим какве везе с њим имају натписи на страним језицима, нарочито они који су заштићене трговачке марке и свуда се пишу истоветно. То је друга проблематика.
ДОК НЕ ДОБИЈУ ПОНОВО СВОЈЕ НОРМИРАНО ПИСМО У ЈЕЗИКУ СРБА, НЕГО ПОСТОЈИ У СВАКЛОДНЕВНОЈ УПОТРЕБИ ЗА СРБЕ АЛТЕРНАТИВНО ПИСМО (ДРУГО ПИСМО ОСИМ ЋИРИЛИЧКОГ), ЋИРИЛИЦА ЋЕ БИТИ УГРОЖЕНА, КАД ВИШЕ КАД МАЛО МАЊЕ, АЛИ УВЕК УГРОЖЕНА
“Кад се бавимо писмом СРПСКОГ језика, не видим какве везе с њим имају натписи на страним језицима, нарочито они који су заштићене трговачке марке и свуда се пишу истоветно. То је друга проблематика” (србски).
Тачно. Други језици и писма јесу “друга проблематимка”. Али, она није без икакве везе са српским језиком и писмом.
Мени је, наравно, изузетно драго, ако је данас у Београду много више ћирилице негио раније. Проблем је, међутим, што питање писма није решено у Србији у вези са српским језиком. Постоји нормираноп писмо у српском језику (хрцватска латибниџца) која од Новосадског договора (1954) служи за замењивањее српског писма за које се боримо.
Треба схватити, све док постопји алтернативно писмо (изван Устава Србије и противно светској пракси з решењу питања писма у свим другфим језицима), Србима неће успети да врате српску ћирилицу у живот, да ли ње има негде 10 одсто, а негде можда и 30 одсто, то за ћирилицу у Срба мало вреди. Ћирилица мора да се врати сто одсто у опуисању српског језика. И то не само у исписе државних и других институција, него у свему што се пише српским језиком. Србима је много корисно да знају туђе језике и туђа писма (па и хрватско писмо поготово), али своје писмо могу вратити у живот само онда када се уставна одредба свуда примени, а не само у државним канцеларијама. Устав важи за све, па и за предузећа, продавнице, свуда у јавности. Јер не постоји у свету појам “службено” и “неслужбено писмо”. Писмо је за сваки језик једно и тако мора да буде ин у српском језику. Све док постоји алтернативно писмо, Срби не могу вратити своје писмо у употребу какоп што је то код свих других народа и њигхових језика.
Према томе, живот српског писма зависи само од тога хоће ли се њему у норамтивном језику вратити стопостотан суверенитет (према Члану 10. Устава Србије и сагласно општој пракси у Европи и свету). Борба за ћирилицу без борбе за једноазбучје у српском језику нити има икаквог смисла нити има сврхе. Народ је већински смишљено и циљно навикнут на туђе (хрватско) писмо и само стриктна примена јасне одредбе из Члана 10. Устава Србије свуда, па и, првенствено, у правопису српскога језика), па је само поновно једноазбучје у српском језику, у језику Срба успешно и обећавајуће решење.