(Економист, Лондон, 23. 3. 2015)
Ниво дебате између Немачке и Грчке, протагониста драме која може довести до распада еврозоне, тешко да може да се означи као конструктиван. Узмимо за пример, случај видео снимка са Јутјуба из 2013. године на коме је Јанис Варуфакис, тада професор економије левичарског усмерења, расправљао да Грчка једноставно може да обустави исплату својих дуговања и да покаже прст Немачкој, када је направио и одговарајући гест руком ради илустрације. Када је Варуфакису, сада министру финансија Грчке, показан видео снимак у једној телевизијској емисији у Немачкој 15. марта, он је тврдио да је у питању злонамерна монтажа снимка. Наредних дана услетио је тзв. Фингергејт, током кога су немачки медији показали да је снимак аутентичан, иако је био и истргнут из контекста. Немачки коментатори су свађалачки и бесно реаговали: Грци су означавани као подједнако подмукли и дрски.
Ову недељу (почетак марта 2015, прим. М. М.) обележила је најнижа тачка у односима између Грчке и њеног највећег кредитора. Тон се погоршавао још од јануара када је Алексис Ципрас, лидер екстремно левичарске партије Сириза, преузео премијерско место у Грчкој. Јасно је да Волфганг Шојбле, немачки министар финансија, и Варуфакис не верују један другом као партнери у преговорима о продужењу финансијске помоћи Грчкој. Када је Шојбле свог колегу назвао будаласто наивним, грчки амбасадор у Берлину је уложио дипломатски протест.
Грчки министар одбране је претио да ће пропустити масе сиријских избеглица, међу којима су можда и терористи, да прођу ка Немачкој. Изјавио је да Европа саму себе може да криви ако се то деси. Грчки министар правде је сугерисао да као део захтева земље према њеном старом тлачитељу, могу чак да посегну за атинском имовином Гетеовог института, немачке културне агенције.
Свађе око нетактичног геста руком могу да се назову детињаријама. Али историјски засноване претње да ће се одузимати немачка имовина имају много већу тежину зато што подсећају на неке тамне авети које нису престале да досађују обема државама. Између 1941. и 1944. нацисти су држали под окупацијом Грчку са бруталношћу која се може поредити само са оном у словенским државама. Грчка никада није формално одбацила захтеве Немачкој који потичу још од тог времена. Сада, у средишту дебате о незалеченом грчком дугу, влада у Атини изненада жели да Немачка намири неке много старије обавезе, подједнако финансијске и моралне.
Кликните на слику за увећање
Немци не воле да их други подсећају њихове прошлости, зато што сами имају веома формализоване ритуале сећања. Памћење и извлачење поука из лекција прошлости је уткано у немачки приступ политици, психолошки па чак и физички. Када законодавци долазе да дебатују у зграду Рајсхтага у Берлину, они виде зидове прекривене ћириличним графитима. Њих су исписали припадници Црвене армије након победничких јуриша 1945. године, и брижно су сачувани као тихи подсетници на одговорну владавину. Уопштено говорећи немачки политичари улажу напоре да буду увиђавни према државама које су нацисти напали или окупирали.
Да није било руске агресије у Украјини[1], немачка канцеларка Ангела Меркел сада би се спремала да присуствује прослави седамдесетогодишњице совјетске победе над Немачком 9. маја. Како стоје ствари, она ће уместо тога бити у Москви наредног дана, 10. маја, када ће посетити гроб незнаног јунака. У међувремену, потреба за недвосмисленим покајањем за холокауст је главни разлог зашто канцеларка Меркел своју земљу означава као израелског најснажнијег савезника у Европи.
Али и поред немачког импресивног искупљења и осетљивости све има своје границе. Ово постаје јасно када се пажљивије погледа на скуп историјских питања које је поставила Грчка и на начине на које се на то реаговало. Грчки захтеви могу да се разврстају у три категорије. Прво, ту су опште репарације за које се очекивало да их Немачка исплати државама које су биле жртве њене агресије. Друго, ту су морална и законска потраживања која Немачка дугује појединачним жртвама. И треће, ту је посебна позајмица коју је Грчка била присиљена да дâ Немачкој током окупације; та средства су била коришћена да се финансира рат у Африци.
Кликните на слику за увећање
На великој конференцији у Лондону 1953. године, државе кредитори Немачке, укључујући Грчку, опростиле су највећи део страних потраживања према Западној Немачкој, што је помогло да се омогући њено економско чудо. Али питање репарација је било одложено до потписивања будућег мировног уговора. Овај уговор је у ствари и потписан 1990, када су две Немачке и четири државе-победнице (САД, Велика Британија, Француска и Совјетски Савез) прихватиле поновно уједињење. Хелмут Кол, немачки канцелар, и Ханс-Дитрих Геншер, министар спољних послова, промишљено су избегавали да 2+4 споразум називају мировним споразумом. Ово је помогло у одвраћању сугестија да се истовремено постави питање ратних репарација. Широко је прихваћено да је овај проблем изгубио своју важност.
Грчка се у то време није огласила. Али је касније истицано да споразум који она није потписала не може да поништи њена потраживања. Како Грци понекад кажу, до 1990. говорено им је да је прерано да се позабави питањем репарација. Потом им је речено да је прекасно. Овог месеца Ципрас је у говору пред парламентом рекао да се Немачка послужила триковима како би избегла плаћање репарација. Ово гледиште је оштро одбачено у Берлину. Немачка сматра овај случај затвореним, правно и политички, као што је портпарол Ангеле Меркел поновио ове недеље.
Немачка заступа сличне позиције у погледу њених евентуалних дуговања према појединачним жртвама и њиховим породицама. Западна Немачка је извршила многе покајничке исплате у послератним годинама, укупне вредности 71 милијарду фунти (75 милијарди америчких долара) према подацима немачке владе. Као део договора из 1960. године са западноевропским државама она је исплатила 115 милиона немачких марака (или 57,5 милиона евра) грчким жртвама нацистичких злодела, што је према речима историчара Еберхарда Рондхолца (Eberhard Rondholz), 2,5 евра за сваки дан проведен у Аушвицу. За жртве и њихове потомке ово делује комично. Почев од 1997. жртве немачког масакра у градићу Дистомо извршеног 1944. године воде приватан поступак против Немачке.
Кликните на слику за увећање
Међутим, 2002. године Међународни суд правде у Хагу је стао на страну Немачке, позивајући се на то да владе имају имунитет од приватног судског гоњења пред страним судовима.
Присилни зајам Грчке Немачкој из 1942. године је нешто другачији. Он је вредео 476 милиона рајхсмарака што би, према грчким проценама, данас износило 11 милијарди евра. (Што је неких 17% од 65 милијарди евра које Грчка дугује Немачкој за позајмице Влади.) Током 1960-их година ондашњи канцелар Лудвиг Ерхард је изјављивао да ће Немачка исплатити овај зајам када се буде поново ујединила. Он је можда претпостављао да се ово никада неће десити.
Многи у Немачкој су отворени за могућност да се исплати присилни зајам. „Зашто не сада?“, пита се Рондхолц. Како би се избегао преседан Немачка би могла да овај новац похрани као депозит или фондацију, додаје он. Неколико политичара из Социјалдемократске странке, која припада левом центру, и Зелених такође позивају на исплату, што би било у складу са немачком послератном традицијом да се претпоставља одговорност и показује добра воља.
Други Немци темпирање поновног грчког нестрпљења да се говори о рату виде као сумњиво. Отприлике од 2000. године – према речима Ханса Куднанија, аутора књиге Парадокс немачке моћи – немачки идентитет се променио. Немци себе не виде само као кривце већ и као жртве рата, баштинике не само Аушвица већ и Дрездена, града сравњеног британским бомбама.
Кликните на слику за увећање
У данашњем наративу, оправдано или не, Немци себе видео као жртве кризе евра. Они мисле да им се тражи да плаћају за грешке других, који користе прошлост као претекст за изнуду, пут да се од Немачке узме новац, сматра Кунднани. Уистину, највећи немачки таблоид Билд означио је приче о репарацијама као уцену.
Погоршање климе неизбежно утиче на тон дебате о будућност еврозоне. Према новијим анкетама 82% Немаца сумња да ће Грчка наставити путем реформи онако како је обећала, док 52% жели да она одустане од јединствене валуте. Као знак њене забринутости, Ангела Меркел је позвала Ципраса у Берлин 23. марта. Требаће јој сва вештина по којој је чувена да би сачувала Европу од ненамераване катастрофе.
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
______________________________________
[1] Прим М. М.: Водећи западни медији, укључујући и The Economist, дешавања у Украјини, односно грађански рат у овој земљи означавају као „руска агресија“, „агресија Русије на Украјину“ и сличним неадекватним називима. И поред бесмислености, терминологија није мењана у самом тексту како се не би нарушио његов изворни облик.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4We