Готово су нечујни. Као духови пристигли из чаробне лампе коју је неко отворио и пустио их да препешаче пола света. Гледају и они нас крајичком ока, па спусте главу.
Мигранти, тај нови дестабилизирајући фактор модерног света, сливају се копненим путевима у крајњу тачку – ето, не желим да будем малициозан, па кажем да се то дешава сасвим случајно, баш у Србији.
И ми, сиромашни и махом несрећни домаћини, посматрамо недељама и месецима те дошљаке који путују годинама из пустиње Либије, камените Сирије, уништеног Ирака или негостољубивог Авганистана. Беже ти људи од рата, беде и несреће. Траже мир, пристојан живот и срећу. И мисле да ће све то пронаћи у Европској унији.
Лако смо пронашли заједничку тачку. И ми, декларативно, желимо тамо, јер мислимо да нас чекају богатство, срећа и људи раширених руку. А бољи живот не може да чека. Тако је мислио Тадић. Тако сада мисли и Вучић.
Испоставило се, заправо, да имамо далеко више заједничког са тим људима различите боје коже и вере. Ствар је једноставна, тешко прихватамо истину и ми н они. Велики свет не жели ни њих, ни нас. Отуда се ваљда тако добро разумемо када се погледамо. Отуда их готово нико и не малтретира овде – у задњој пошти Србија. И поред толико навијача и хулигана који се тренутно одмарају због паузе у првенству.
Европа је преплављена избеглицама и, једноставно, не зна шта ће са њима. Брисел и нема комесара за проширење миграната, неког Јоханеса Хана за пустињску миграцију.
Сада и несташни момак ЕУ Виктор Орбан подиже зид на граници између Мађарске и Србије, те је ствар пустињски огољена. Нема више бирократских вербалних дриблинга о једнакости свих људи, о пружању помоћи тражиоцима азила. Сада се поручује без икакве самилости: нашли сте се пред зидом, враћајте се тамо одакле сте дошли.
Ти људи имају још један избор. Могу да предахну у Србији. Да се излече од илузија. Да сам зао, рекао бих како се некако потрефило да цунами миграната запљусне Европу и са мора и са копна, управо у тренутку када је тај исти свет покушао да уреди арапске земље, па и шире, све до Авганистана, по моделу западне демократије. Моамер је растргнут, Садам обешен, док се Асад још држи. Остали су сами Сирија и он. Народ му је отишао делом у Калифат, делом у ЕУ.
И гле чуда. Велика Британија није у систему Шенгена, па мирно усавршава инструменте за потпуну контролу својих граница. Америка је, опет, исувише далеко, да би убоги мигранти у чамцима стигли до ње. О пливању, због озбиљности теме, овде неће бити речи.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4UL