(Сајт прот. Андреја Ткачова, 16. 6. 2015)
Протојереј Андреј Ткачов
Од свих тужних лица, најнепријатније је видети тужно лице неког милионера. Очигледно да ме не занимају страни милионери, него они домаћи. Један типичан каже: „Све, све ме је стрефило“. Чујете? Њега је све стрефило…. ма, ето, бисери су ситни, власти су злобне, а ни међународна ситуација није стабилна; терористи су киднаповали још један авион. Он каже: „Немогуће је овде живети, водити бизнис, образовати се и лечити“. Истовремено, са телевизора певач Григориј у фалсету кркља: „Отпутоваћу, да живим у Лондону.“
Све њих Лондон привлачи, почев од Херцена, па до Березовског[1], мада Херцен и није [био] милионер. Несавладива ти је та привлачност Албиона. Одавно је већ време да схватимо: а зашто баш у Лондон? Па, вероватно је многима већ одавно и јасно – зашто. Ето, и наш тужни анонимни милионер хоће – ако не баш и сам да скокне под сенку Биг Бена, онда макар да тамо пошаље децу. Да се деца образују. Каже: „Нек` се образују и постану људи.“ Али – суштина те реченице је безобзирно понижавање свих оних који не могу, или не желе да се образују у Лондону.
Александар Иванович Херцен (Москва, 1812 — Париз, 1870)
Исправно. Кад се образује – нек` се образује. Па, треба потпомоћи финансијски систем братског Краљевства. Ма, треба улити свежу крв и лову зарађену претешким радом у систем приватних школа Њеног Величанства. Из Русијице треба традиционално исисавати нафту, гас, драго камење, алуминијум – па онда угаљ, житарице, дрвну грађу, мозгове и младе душе. Затим све то треба конвертовати у стране новчанице са сликом Бенџамина Франклина – па правац Лондон… Сјајна идеја! А мајчица Русија је ионако будала. Велика је мајчица, и богатства су јој немерљива. А Лондон је мали и над њим витла ђаволов точак. Е, тамо треба децу образовати.
Време је за расправу на идејној равни са овом смесом безобразног простаклука и издајства. Рецимо за почетак, да се свуда може образовати. Само ако постоји за то жеља. Никакав систем не гарантује успехе у образовању, и она повлашћена чеда не ризикују да се тамо обогате толиким знањима, него пре да татиним парама потпомогну финансијску стабилност лондонских центара забаве. Ко хоће да учи, тај већ и сада учи независно од места боравка, па је глупо расправљати се о томе.
Постоји некакав давнашњи облик лакејског улизиштва који човека нагони да се преда у духовно заробљеништво туђој култури и цивилизацији, који му изгледају као врхунац савршенства. У томе је корен… И треба копати и ископавати га. Немачки идеализам, француски социјализам, амерички империјални демократизам, узајамно се смењујући, већ нешто више од двеста година владају душама многих руских људи. Што се тиче Лондона, тамо нема ни социјализма, ни идеализма. Има тамо нешто тихо и тајно – као оно ђаволи у неком мирном рибњаку. Можда масонство, плус економска кабалистика с циљем овладавања светом. Све то плени и очарава. И тако, наши тужни милионери, упавши у ту тиху атмосферу рибњака, са све ђаволима у фраковима, почињу да личе на поглавице покорених племена које су припустили на ручак са римским патрицијима.
То и јесте оно што плени. Од тога ти и срце замире. Добијаш жељу да не само тек онако понекад ручаваш са тим наследним пастирима људског стада, него и да уђеш у њихове редове. Зажелиш да купиш право да пређеш из редова малограђана у редове племства, зажелиш да добијеш предикат „де“ уз своје просто презиме, као оно код Шарла де Гола и Оноре де Балзака. Тако да од комсомолца Синицина постанеш мсје Де Синицин и почнеш да говориш не са обичним „р“, него онако… са „ххр“. Јер, паре су ти зарађене са натчовечанским напором – према томе и не постоје никакве непремостиве препреке. Е – и први корак је: послати децу у потрагу за елитним образовањем. А сам, за сада остајеш ту где си, и гунђајући на прљавштину и неуређеност Отаџбине настављаш да натчовечанским напором зарађујеш паре. У ствари, да их исисаваш из оних шума, крзана, драгог камења и наслага угља; да, исисаваш уз тугу и гунђајући их конвертујеш у страну валуту.
Процените и сами сву одвратност те појаве! Зачудите се њеној уобичајености и раширености.
А сада, запушавајући нос од тог гнусног задаха, немојмо прећутати да су у овом случају она деца у ствари аналогна заробљенику. То су почасни таоци какве су у прошлости често слали у центре непријатеља као знак лојалности и послушања. Као знак извршавања прихваћених обавеза. Кад је моја крв у непријатељевој јазбини у почасном заробљеништву, и ја ћу у свему бити мекан. У овом случају је једина разлика у томе да непријатељ није именован, али суштина је ту иста. И, само покушај да врднеш… Онда ћеш видети како се замрзавају рачуни, како ти нестају сродници, како се откривају банкарске тајне и у новинама почињу да се објављују компромитујући подаци, итд. Шема је јако једноставна и потпуно поуздана. Почињеш да увиђаш њену суштину тек онда када постаје јасно: онај непријатељ се и није спремао да ти постане пријатељ. Ти си за њега само један ресурс: ресурс пара, политичког утицаја, а у крајњој линији и људских органа. Само ресурс! Никако не и пријатељ, и никада саучесник у управљању сложеним процесима. Да ли ти је потребно да још дуго газиш на грабуље и добијаш дршку по носу како би схватио смисао тих једноставних речи? У очима крема западног света, ти си само улизички лакеј – и остајеш само улизички лакеј са својим лудим богатствима. И нека тај лакеј плаћа те паре исисане из крвотока Отаџбине за образовање своје деце. Нека мисли да је постао део високог света, ако му се то баш свиђа. Како коме… А мени се чини да те ствари треба прекинути. Погледати онако са стране, постидети се и казати: „Доста!“
Панорама Лондона
Уосталом, доста је и са опањкавањем и клеветањем Отаџбине. Њена оклеветана историја, разорено образовање, медицина која се сва накривила – нису оне биле жртве изненадног напада ванземаљаца. Оне су оклеветане и разрушене језицима и рукама самих становника Русије – оних чувених бивших комсомолаца – а често и под утицајем страних налога. Чак и без громогласних парола о патриотизму, она обична пристојност и савесност нам налажу да прионемо и уложимо средства за побољшање живота у нашој земљи. А за годишње одморе – вреди да се понекад и не улажу средства у братске Малдиве, него и у наше сопствене туристичке центре. Ма – једноставно треба прекинути са праксом духовног понизног лакејства и осећати одговорност за сопствену земљу и њене људе.
Па – беше оно некада доба, када је спахија, који је трунуо и лудео од лењости и нерада, потпуно уобичајено разбацивао хиљаде и хиљаде по Баден-Бадену или Азурној обали. То су биле хиљаде које су се сакупљале из копејки зарађених на кметовским грбачама небројених Ивана и Семјона. Он је уз то хвалио западну културу и (ђубре једно!) кудио и презирао тог мужика-хранитеља, а и сву своју Отаџбине приде. А шта је затим било? Затим је била освета у облику револуције и све оно приде… Не вреди да се данас бавимо најгорим облицима јучерашњих понашања. Јучерашње грешке треба исправљати. И лечити се треба овде – код куће, и образовати овде, и одмарати се такође ту. Није баш да не треба ни крочити преко границе.То је претерана крајност. Али – зато све чешће и све више – овде, код куће, с љубављу. А да би образовање, лечење и одмор били квалитетни, вреди улагати и део оних средстава стечених натчовечанским напорима у своју земљу, а не у туђу. У Мајку – а не у маћеху.
У давним временима, схватајући да су тежња за раскоши, себичност и завист смртоносне болести по друштво, Ликург је у Спарти увео низ зачуђујуих новитета. Ето – на пример, укинуо је сребрни и златни новац, а уместо њега је увео гвоздени. То су биле металне траке неприменљиве за било шта друго, јер су претходно каљене и држане у сирћету. За чување тих пара биле су неопходне посебне шупе, а да с њима одеш на пијацу – требало је да упрежеш коње у кола. За куповину неких тричарија требало је са собом вући гомилу гвожђа. Постало је срамно бити богат. Раскош је постала предмет подсмеха и прекора. Раскош је нестала из живота, и са собом је однела и гордост, размаженост, лоповлук и остале грехе који су били повезани са материјалном неједнакошћу, раслојавањем друштва и халапљивошћу.
Био је то грандиозни социјални експеримент који је немогуће поновити, али вреди му се дивити. Богатство је постало срамна појава. Уместо њега, уздигла се валута чврсте речи, храбрости у боју и скромности у животу. Име Спарте је постало појам. И – ако бисмо одатле, од Спарте, црпли аналогију – нама је данас неопходно не само да се стидимо богатства, него да се пре свега стидимо због срамног коришћења тог богатства.
Он, који је у своје време завршио обичну совјетску школу и совјетске високе школе, он – који још увек памти мирис логорске ватре на радној акцији и укус рибље конзерве уз црни хлеб – тај дојучерашњи комсомолац, а данас одједном и напрасно постали милионер, не сме да прича мрштећи се: „Ма, овде је немогуће живети и образовати се. Послаћу ја моју децу у Лондон.“ Нема он ни најмање права да изговара те речи. Његов задатак је да се освести, разбистри главу и да се најзад потруди да ради за рођену груду и њене људе, које је ономад опљачкао чопор бивших „доброчинитеља и демократа“.
Борис Березовски (Москва, 1946 – поред Лондона, 2013)
А што се Лондона тиче, може тамо понекад и да се појави срећа – али никада се дуго не задржава. Што се примера тиче – ево судбине многих наших заблуда, почев од Херцена – па до Березовског. Уз то, Херцен чак уопште и није [био] бизнисмен.
Са руског посрбио: Василије Клефтакис
_____________________________________
[1] Прим. В.К.: Аутор, набрајајући у једном даху обојицу, очигледно жели да их истакне као негативне примере руског анти-патриотизма, јер су обојица – ма колико различита по профилу и времену када су деловали (Херцен философ и публициста XIX века, а Березовски постсовјетски олигарх) – живели и умрли у избеглиштву у иностранству, и то као огорчени опозиционари својевременим руским властима.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4TV
Categories: Посрбљено
Ovaj svestenik se ili pravi lud, ili stvarno pojma nema ko vlada ostrvom “Benzalem” (Engleska).
Ostrvom Benzalem, kako ga je nazvao Fransis Bejkon u njegovoj knjizi “Nova Atlantida” je nekada bilo jedno beznacajno ostrvom, ali po planu Fransisa Bejkona, koji je bio inicijiran u tajne Kabale, to beznacajno ostrvo trebalo je preko tajnih kabalistickih udruzenja da postane centar svijeta.
Ucitelji i komandanti Fransisa Bejkona bjehu naslednici onih sto razapese Hrista, pa tako udruzenim zlocinackim poduhvatom fariseja, Bejkona i onih sto kasnije preko kablista vladase Velikom Britanijom, ona postade centar svijeta, centar moci, centar masonerije itd.
“Ruski” novobogatasi idu u tu zemlju, ne iz malogradjanstine, mada jesu malogradjani, nego idu svome jatu, tamo dje ih krv vuce, idu svojim saplemenicima i braci po vjeri judeisticko-kabalistickoj.
Neki ídu u Izrael a neki u London.
Cudi me da to pisac ovoog teksta ne znajet.
Сјајан текст, истинит и опомињујући! Важи и за нас и за све остале “домороце” чије поглавице теже Лондону. Сетио сам се да карићи имају дворац тамо.
За разлику од већине других текстова прот. Ткачова, ово је ангажовани, актуелни друштвено-политички текст, нека врста његовог cri de coeur. Мада у неку руку саосећам с њим, због његовог истицања неке врсте континуитета савремене негативне појаве коју он ватрено напада, са далеком прошлошћу (он у прошлости циља на период од пре 1860 г. и истиче да је то довело до онога што он сматра позитивним: револуције 1917 г. – а између 1860 г. и 1917г. је “рупа“ од скоро 60 година коју он потпуно занемарује), ја сам – као нека врста браниоца позитивне успомене на Руску Империју подстакнут на бројна питања. Једно од занимљивијих је ово: зашто г. Ткачов у овом свом експлицитном тексту апосторфира и оштро кори само сироте постсовјетске руске милионере, а потпуно заобилази милијардере (углавном кремљевске и околокремљевске) олигархе?
Јесте да је број постсовјетских руских милијардера мањи – има их свега 87 на листи Forbes-a за 2015 г. (http://www.forbes.com/billionaires/list/#version:static_country:Russia), али г. Ткачов није “од јуче“ и добро он зна да је данас питање тих милионера само класно, и релативно безопасно – док је питање постсовјетских руских олигарха кастинско питање у том друштву, и да се то питање сме потезати само “горе“ на нивоу “Олимпа“ (читај:Кремља) – а, дрзнеш ли се даље, чућеш громове…. или још нешто и много горе – па се он зато мудро држи по страни, можда знајући и за ону српску изреку: “ћерку кара – снаји приговара“?
Али, добро – у постсовјетској Русији има ипак далеко више милионера – према подацима Boston Consulting Group, 2013 г. тамо је било 213.000 домаћинстава – доларских милионера и по томе је била 13-та на свету (http://www.themoscowtimes.com/business/article/russian-millionaires-up-by-185-percent-report-shows/501796.html). Ткачов их карактерише као кривце за – како сам каже “разорено руско образовање, медицину која се сва накривила….итд…“ (као да је у совјетском периоду све било “мед и млеко“) – и карактерише их овако: „ Он, који је у своје време завршио обичну совјетску школу и совјетске високе школе, он – који још увек памти мирис логорске ватре на радној акцији и укус рибље конзерве уз црни хлеб – тај дојучерашњи комсомолац, а данас одједном и напрасно постали милионер, не сме да прича мрштећи се: « Ма, овде је немогуће живети и образовати се. Послаћу ја моју децу у Лондон»“. Добро…да видимо: тај новопечени постовјетски милионер, некадашњи комсомолац је васпитаван… на чему оно беше…. на “светлим традицијама“ ВКП(б) и “Велике Октобарске….итд“, све висоокоморално и класно свесно, зар не? Добро је он упознао совјетски систем и успео да се у годинама његове реформе (неко ће речи: распада) обогати. Он је сада и даље богат, и добро познаје садашње стање постсовјетског руског друштва, привреде, политике, свести и савести, он је успешни продукт своје средине. Он је реалиста и тачно зна какве перспективе нуди тај систем његовој деци за образовање, тај систем у коме он и даље ради и “тешко“зарађује своје следеће милион(е). Ако је то тако – чему се онда чудити и згражавати се?
Г.Ткачов повлачи паралелу са оним некадашњим гадним добом “када је спахија, који је трунуо и лудео од лењости и нерада, потпуно уобичајено разбацивао хиљаде и хиљаде по Баден-Бадену или Азурној Обали. То су биле хиљаде које су се сакупљале из копејки зарађених на кметовским грбачама небројених Ивана и Семјона“. Има ли неке разлике у односу на ове садашње постсовјетске милионере? Бар духовно – још како има! Ипак, из редова тог “гадног“ руског племства су потекли и Љермонтов и Пушкин, и Толстој и Достојевски, и Чајковски, и Мендељејев, и Павлов, и Римски-Корсаков …. сувише их је за набрајање. А из редова совјетске “номенклатуре“ и постсовјетских олигарха и милионера? Нула! То они јесу, и то ће остати, и никакви Ткачовљеви напади и апели, па ни призивање неког новог Ликурга ту не помажу: Што се грбо роди, вријеме не исправи!
С друге стране констатовали бисмо да су многи узроци зашто је завладао комунизам код нас и код великог руског народа. Један од главних је Први светски рат, слабост и неодлучност цара Николаја II – мистика да угуши петровградске буржоаско-бољшевичке терористе и побуњенике у Русији, које
су организовали, финансирали и подржали преко Керенског, Троцког и Лењина западно-европски и амерички тријалисти, да наш и руски народ лише политичког и економског развоја и да га баце на колена (Види: А. N. Wilson, After Victorians 1901-1953 – Communists and fascism – The allure of violence, London, England, 2005, стр. 221-229; Denis Fahey, The rulers of Russia, Нawthorne, California, 1975, стр. 33-34; Zbigniew Brzezinski, The grand failure: The birth and death of communism in the twentieth century ( “Велика грешка, рођење и смрт комунизма у двадесетом веку“ ), New York, 1989; Уређивачки Одбор, Студије и грађа о учешћу Јевреја у народноослободилачком рату, Зборник 2, Београд, 1973; Адам Прибићевић, Мој живот – Комунисти и Јевреји, Windsor, Ontario, Canada, 1980, стр. 163- 16; Освалд Шпенглер, Две Русије, Хановер, Немачка, 1948, стр. 20-21; Моисеј Рафес, Одломци јеврејског радничког покрета, Москва, 1929).
Узгред бисмо цитирали нешто из књиге Петра Устинова „Dear me“, где дословно стоји:
„Ја верујем са су Јевреји допринели прилог човечанству који прелази све размере њиховом броју: ја верујем да су они ванредан народ. Нису они само снабдели свет са две вође светског значаја као што су Исус Христос
и Карл Маркс, већ су себи дозволили и тај луксуз да не следе ни једног ни другог…
Јесте, ја сам одговорио да Руси налазе да је ваљда немогуће опростити Јеврејима за револуцију. Лењин и Стаљин били су ретки међу малим бројем бољшевика који нису били интелектуалци Јевреји; Камењев, Зиновјев, Троцки, Јоффе, Литвинов, Радек, листа је бескрајна и ја сумњам
да би Руси икад били способни да поставе такве идеје у праксу а да не
би били потпомогнути са сталним јеврејским превирањем у свету мисли….“ (Види: Peter Ustinov. Dear me, London – Boston, 1977, стр. 257-258).
Међутим ваља рећи да је и Лењин био по националности Јеврејин (Види: Larry Horwitz, Lеnin and the search for Jewish roots, The New York Times, August 5, 1992).
Комунистичка и фашистичка руља, као и сви други идеолошки режими морају да имају фараоне, самоуважене богове и култ личности попут Маркса, Лењина, Хитлера, Броза, Павелића, Мусолинија, Стаљина, Рузвелта и Черчила…
Један од највећих филозофа света, Аристотел је дословно рекао:
„Најгора влада која би којом несрећом могла наставити у неком народу, била би влада олоша.“ Наш српски, као и руски народ је
жилав, издржљив и неуништив, зато смо и остали у животу, у противном не би нас ни било.
Лапсус
Треба да стоји: „Најгора влада која би којом несрећом могла настати у неком народу, била би влада олоша.“
Хвала!
@Vukman Cejovic и @Душан Буковић: мени јако смета антисемитизам у вашим коментарима – а пробаћу да кратко објасним и зашто: у Руској Империји, Јевреји су до 1905 г. били заиста тешко дискриминисани (то се, неформално, и уз погроме наставило и после). Према томе – не треба се чудити њиховом несреазмерном пропорцијом међу бољшевицима. С друге стране – саосећам са Јеврејима, (мада то нисам), јер и једна половина мојих руских предака (тзв. “расколници“, или старообредници), мада чистокрвни Руси је од 17. века такође до императоровог манифеста о верској толеранцији 1905 г. била страховито дискриминисана и прогоњена (изузев погрома) – али да би се све изнело, прича би била предуга. У круговима у којима сам одрастао (белогардејске избеглице у Југославији) владао је снажни антисемитизам – али ја се с тиме никада нисам слагао. Од антисемитизма до холокауста је само један корак – чувајте се тога! То је страшан грех!
Петар Устинов је по националности Јеврејин и није антисемита. Нисам улазио у оцену вредности његовог књижевног дела, где је изнео податак, којег сам цитирао о извесном јеврејском учешћу у буржоаско-бољшевичкој револуцији у Русији, коју су организовали и финасирали представници западно-европског и америчког естаблишмента којег оличавају империјалисти – тријалисти. Наша осећања, поштовања и симпатије према јеврејском народу су незаборавна из најтежих дана Другог светског рата, када смо морали да делимо и осетимо последице нељудског антисемитизма и антисрбизма, који на нашу
жалост траје и данас.
Од извесних западних публициста, цитрали бисмо дело Освалда
Шпенглера које је објавио под насловом „Две Русије“, где дословно стоји:
„Ми људи Зaпада смо религиозно довршени. У нашим градским душама се интелектуализирала рана религиозност већ одавна у ‘проблеме’. Црква
је завршила свој развитак са Тридентским сабором. Из пуританизма настао
је капитализам, из пијетизма социјализам. Англо-америчке секте претстављају само потребу нервозних пословних људи, да забаве своје душе
теолошким питањима. Ништа не може бити бедније од покушаја једног извесног протестантизма да своју лешину оживи трљањем са бољшевичким ђубретом. На другом се месту то исто покушава с окултизмом и теозофијом. А ништа није варљивије од наде да ће руска религија будућности оплодити западну. О следећем не би требало да већ данас постоји никаква сумња: руски је нихилизам са својом мржњом управљен како против државе, науке, уметности, тако такође и против Рима и Витенберга, чији се дух манифестовао у свим формама западне културе и који са њима треба да буде погођен. Русиство ће овај развитак отклонити у страну и преко Византа опет надовезати себе непостредно на Јерусалим.
Али тиме је још једанпут казано како је безначајан бољшевизам –
та крвава карикатура западних проблема који су са своје стране некада произашли из западне религиозности – за велико светско питање које данас Запад поставља на тапет и које само површински има везе са Русијом: избор између пруске или енглеске идеје, између социјализма или капитализма, државе или парламента…“ (Види: Освалд Шпленглер,
Две Русије, Хановер, Немачка, 1948, стр. 41-42).
@Иоанн Дубињин
Најзад поче полемика између АНАЛИТИЧАРА и ЦИТАТОЛОГА! Како господин Буковић да разуме, да је цитирање изјаве који је пореклом Јеврејин, могуће изазивати антисемитизам? А има толико конвертита на све стране, који управо показују, да је Ваш став исправан. Уосталом, господин Буковић у сваком коментару спомиње неке “владајуће или утицајне” групе, које су, рекао бих, по дефиницији везане за Јевреје. Што се тиче Устинова, могуће је, да ме памћење издаје, али и он је учествовао у својевременој хајци на Србе?
Накарадна дијалектика и површно лукавство болесног и заслепљеног политичко-демагошког антисрбизма и антисемитизма, која избија из извесног реакционарног римског католичког, протестанског и коминтерновског естаблишмента, који подређује чињенице циљу јер тежи да оствари совјетску корпоративну глобалну империју, коју смо у првом њиховом налету јуначки зауставили крајем ХХ века уз огромне жртве нашег обесправљеног и потлаченог народа. Нисмо хтели да завршимо тако да се одрекнемо слободе и да кажемо великом Инквизитору, којег је Достојевски најавио: “Држите нас поробљене, али храните нас“.
Нови бисер ЦИТАТОЛОГА: “Накарадна дијалектика и површно лукавство болесног и заслепљеног политичко-демагошког антисрбизма и антисемитизма, која избија из извесног реакционарног римског католичког, протестанског и коминтерновског естаблишмента, који подређује чињенице циљу јер тежи да оствари совјетску корпоративну глобалну империју, коју смо у првом њиховом налету јуначки зауставили крајем ХХ века уз огромне жртве нашег обесправљеног и потлаченог народа” Каква величанствена мисао и порука за сва времена!