Случајно ми се закачио поглед за телевизор. И погледао сам оно што обично не гледам.
Видим – повод је важан. Сео, и гледам и слушам.
И помислим – ово је или спин докторат или почетак нечег озбиљног. У сваком случају – за поштовање, ма шта ја иначе мислио о…
И онда, крену – невиђени успех у смањивању дефицита, неће нас они поколебати да не наставимо да се не бранимо, наш пораз је наша највећа победа…
И онда опет – шта Ја мислим и како се Ја осећам…
И хоће да ме смене (они тамо) зато што се борим за Србију.
Ништа нас не може зауставити на европском путу…
Ускоро ћете видети у свом џепу…
Најбоља каса у Европи…
Ми ћемо нас боље продати…
А за Сребреницу ћу ја да одлучим ових дана…
Рекао сам им: не бојим се да вам кажем истину у лице…
И онда – уживање, тамо.
Не бих знао да опишем како се осећам…
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
- Александар Вучић: Пуштање Орића мучно и неправично (ванредна конференција за новинаре, РТС, 25. 6. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4TR