У односу на 1946. годину, проценат ћириличних новина и часописа у 2011. смањио се више него двоструко – са близу 73 одсто пао је на 30
Бугарска се херојски бори за своје писмо: Ћирилица на новчаници евра
Оно што је за неке Гуча наспрам Егзита, левица наспрам деснице, фолкери према рокерима, једном делу наших грађана је и ћирилица у односу на латиницу. У Србији чак постоје стереотипи о томе да писмо којим пишеш представља необориви доказ твог карактера. Ако пишеш ћирилицом – ниси кул и ниси космополита. А мора да си и против уласка Србије у ЕУ и да презиреш НАТО и НВО.
Подела на „ћирилични” и „латинични” део грађанства је у ствари подела на „прву” и „другу Србију”. Они који ових дана успаничено извештавају о акцији коју су покренуле „Политика” и „Вечерње новости”, а која се тиче додатних олакшица за штампу која „пише” ћирилицом, закључују да је реч о дискриминацији и истичу да су оба писма равноправна. Међутим, заборављају или можда не виде да је једно писмо ипак угрожено. А кад је реч о угроженима, све владе света улажу додатни напор да се такве врсте сачувају.
У прилог тези да је ћирилица у дефанзиви говори истраживање удружења „Ћирилица”, које каже да је ово писмо у јавном простору присутно мање од десет одсто. У преводу, имена фирми, кафића, бутика, ресторана у 90 одсто случајева исписана су латиницом.
Василије Клефтакис у свом раду „Затирање српске ћирилице – план или случај”, анализирајући све веће присуство латинице, прогнозира да ће наше службено писмо потпуно нестати око 2050. године. До овог резултата Клефтакис је дошао једноставним поређењем – у односу на 1946. годину, проценат ћириличних новина и часописа у 2011. смањио се више него двоструко – са близу 73 одсто, пао је на 30 процената.
Текст В. Клефтакиса на Стању ствари (оригинално објављен на НСПМ)
– Да је којим случајем неко заспао 1916, а пробудио се ове године и погледао натписе око себе помислио би да смо и даље под Аустроугарском. Ћирилица се полако топи. Рецимо, писци све чешће своје књиге штампају на латиници и оне се, с обзиром на чињеницу да је реч о званичном писму Републике Хрватске, сврставају у део хрватске културне баштине. Дакле, по стандарду Унеска постајемо поткултура наших суседа. И замислите колики је то удар за Србе који живе у Вуковару и боре се за двојезичност – каже за „Политику“ Миодраг Којић, заменик председник удружења „Ћирилица“.
Наш саговорник негодује што појединци опстанак ћирилице политизују и на њу гледају као на непожељни пртљаг на путу у европску заједницу. Као деманти оваквих ставова, Којић наводи пример Бугарске која је на ћирилици постала део Европске уније и то писмо уткала чак и у фине нити евра. Наиме, на новчаници је бугарском ћирилицом написано – евро!
– Да ли се ми стидимо нашег писма и плашимо да признамо ко смо? Ако је у нацистичкој Немачкој очни лекар Вебер могао да докторира на тему „Азбуке света“ и закључи да је српска ћирилица најподесније писмо и да најмање замара очи, због чега је се ми данас одричемо? – пита се Којић уз опаску да су националне институције, а пре свега Српска академија наука и уметности, те које би морале да стану у одбрану свог писма.
Тренд потискивања ћирилице видљив је и када је реч о књигама. Проценат оних штампаних на ћирилици 1946. је био скоро 85 одсто, а 2011. тек 46,3 одсто. Несумњиво је да се издавачи радије одлучују да ћирилицу замене за латиницу.
Др Вук Вукићевић, генерални секретар Удружења издавача и књижара, управо сматра да је један од разлога због који се издавачи одлучују за латиницу тај што књигу објављену на том писму могу да продају и изван граница Србије.
– Штампање књиге на ћирилици ипак ограничава њену продају. Рецимо, наша искуства са сајма књига у Загребу показују да тамошње млађе генерације не знају да читају то писмо. Такође, у Босни и Херцеговини је лакше продати латиничну књигу. Мишљења сам да је латиница фаворизована из финансијских разлога, тј. зато што је познају како читаоци из Србије, тако и они у Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини – каже Вукићевић.
Графикони трендова и прогноза из текста В. Клефтакиса
Критичарима акције нашег листа и „Вечерњих новости” нарочито је засметало помињање да је штампање на ћирилици скупље од оног на латиници, како због софтверских трошкова, тако и због тога што азбука заузима 20 одсто више простора од абецеде.
И не само то. Ако неко пожели да пошаље ћирилични СМС платиће тродупло више, него да је куцао на латиници. Мобилни оператери правдају то објашњењем да је реч о „нестандардном писму”, иако Устав каже управо супротно. Због таквог третмана мобилних оператера према нашем писму ћириличне поруке су ретка појава и углавном се могу видети само два пута годишње – за Божић и Ускрс.
Један од ретких који и обичним данима држи до ћирилице у порукама јесте министар културе Иван Тасовац. И најстраственији обожаваоци латинице овде би морали да се сложе да уз нестандардни имиџ овог члана владе заиста најбоље паше и нестандардни СМС.
Вишња Аранђеловић
Опрема: Стање ствари
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Qj
Categories: Преносимо
А хоће ли бити Срба 2050 у србским окупираним земљама?
Uzaludno je govoriti o očuvanju ćirilice, kada smo okupirani i kao takvi nemamo mogućnosti da sprovodimo svoju volju
@nije bitno:Па, били сте окупирани вековима под Турцима, али ипак нисте прихватили (бар један ваш део није) њихово писмо, језик, обичаје, религију. Али – данас сте очигледно национално уштројени – а кад вам одсеку …., готово је – па онда и није више битно, зар не? Или…не?
Ћирилица већ почиње де евоулира ка сопственом нестанку.
Пример за то је и прилог на овом сајту:
„Душан Басташић, чувар сјећања на Јадовно 1941″
Наслов теме – прилога – исписан је ЋИРИЛИЦОМ – ПИСАНИМ СЛОВИМА!!!
Из ког разлога изнад слова “т“ /писано/ и слова “ш“ /писано/ недостаје
“ЦРТА“ – изнад слова“т“ и – испод слова “ш“, и зашто је мало слово “д“ исписано LATINICOM – питање је за Редакцију???
О овоме изостављању ”црте” изнад слова ”т” и испод слова ”ш” већ се поодавно говорка, а, ето, покушава се и да се практично уведе у употребу преко наслова врло мучних и тешких тема, попут ове о страдњу у Јадовну.
Када је тема, као ова, врло емотивна и потресна, онда се на овакве ”језичке
ситнице” и не обраћа пажња.
А метод је већ познат: ”МИЦ ПО МИЦ”, од ”ситнице” до ”крупнице”!
Слично се ради и у црквеном поретку Богослужења: нека ситница се одузме,
а нека се ситница дода, и тако док се не изврши жељена промена – на штету
Вере и језика народа срБскОГА.
Не кажем, не тврдим и уоште не верујем у то да су овакве језичке подметачине
раде са намером на овом сајту, али није наодмет да се више обрати пажња и на ту техничку страну.
Ако бисмо реч ШИШМИШ исписали без ЦРТА ИСПОД СЛОВА” Ш” – тешко да
би се без муке могла правилно прочитати ова реч, и ко зна колико још сличних речи.
А све је срачунато на то – да се ЋИРИЛИЦА поргласи непректичном и пређе
на LATINICU.
За сада, званично, нема изостављања ”црте” изнад паисаног малог слова ”т” /ћирилицом/ и испод писаног малог слова ”ш” /ћирилицом/, јер са унуком увежбавам то у првом разреду основне школе.
Но, као што је – ЗВАНИЧНО ЋИРИЛИЦА СЛУЖБЕНО ПИСМО, а у пракси се то
не практикује, чак се и игнорише, а законски не санкционише, није искључено
да ће се ускоро ова фамозна ”ЦРТА” ускоро доживети ову и овакву судбину,
па и много пре 2о5о ИЗУМРЕТИ?
Драган Славнић
АНТИЋИРИЛИЧКА И АНТИСРПСКА ЗЛОУПОТРЕБА МАТИЦЕ СРПСКЕ И ДРУГИХ ЛИНГВИСТИЧКИХ ИНСТИТУЦИЈА
Кад се не може сачувати нешто, важно је сачувати оно што је најлакше. Српско писмо је неопходно за сваки и данашњи и будући живот Срба, па га је веома важно сачувати. И најлакше га је сачувати. Теже је тренутно ослободити део своје отаџбине, али није тешко сачувати веома важан део и отаџбине и Срба — српску ћирилицу. Довољан је један правописни рез државних и лингвистичких институција и ето, уз деловање школе, српске ћирилице свуда у Србији за коју годину.
Али то институције најпре лингвистике па онда ио државе из неког разлога неће. Неће да спроведу до краја и свуда макар Члан 10. Устава Србије о службеном српском језику н ћириличком писму.
Зашто то не дају и неће да дозволе српске институције и они који су за то плаћени у њима, није једноставно погодити. Да ли не знају значај ћирилице кроз свих хиљаду и више година у животу православних Срба, да ли су толико лењи да нису способни да то науче или им неко споља не да да то ураде, можемо само нагађати.
Видимо само да нам не успева да сачувамо ни оно што је најлакше сачувати у својој држави под својим институцијама.
наше Удружење “Ћирилица” тражи и од државних и од лингвистичких институција да нас приме на разговор о том проблему, али те институције јавно изјављују (као председник Матице српске Драган Станић — Иван Негришорац) да више неће ни да разговарају о томе ни да нас обавештавају и отписују на наше молбе и предлоге. Изричито кажу нам преко новина да ће о томе што тражимо и предлажемо — ћутати!!!
И заиста, ево, годинама о томе ћуте, а донели су уникатно решење питања писма у целом свету, где у Правопису српског језика (Матица српска, Нови Сад, 2010) да се српски језик пише стандардно у Срба српском ћирилицом и фаворизованим још од Новосадслог договора (1954) “латиничким писмом из времена српско-хрватске језичке заједнице”, при чему су употребили седам речи и једну полусложеницу да би избегли да кажу двема нормалним речима “хрватска латиница”.
Пошто “лиценцу” на Правопис по традицији за новац решавају стручњаци у Матици српској а обавеза из Правописа намеће се преко школе, Матица српска, као злоупотребљена институција после 1954. године, не да да Срби сачувају своје писмо на природан практичан начин у свету: једноазбучјем. Два писма за један језик и један народ у његовом језику не постоји нигде више у свету. И зато нигде више у свету (осим у Србији и код српског народа у целини) ниједан други народ нема у 21. веку свој проблем у вези са својим писмом. Тај проблем наметнуле су само Србима српске лингвистичке институције, а пере свега Матица српска преко њене злоупотребе од стогодишњих и још нешто дуговечнијих познатих лингвиста сербокроатиста.