У Стразбуру, у мају ове године, Европски омладински центар је организовао семинар „Сјећање и лекције Другог свјетског рата“. Организатори из земаља ЕУ тежили су ка томе да се учврсти свијест омладине такозваним мултиперспективним прилазом, који је у ствари лајт-верзија фалсификовања историје уопште и Другом свјетском рату нарочито, прилазом који је позван да нивелише улогу СССР-а и његових савезника у борби са нацизмом.
Жељела бих подијелити са српским читаоцима виђење назначеног проблема, које је било снимљено у току мог наступа на семинару и које је изазвало бурну реакцију наших западних партнера.
Ипак, прије него што непосредно приђемо проблему фалсификовања, треба обратити пажњу на два принципијелна момента.
Прво. У посљедње вријеме веома много пажње (шта више превише, што личи на мантру) поклања се размишљању о правима човјека, о демократији, о европским вриједностима. Све је то тачно, али се у зомбирању такве врсте заборавља главно – тешко да би ми данас, сједјећи у удобним салама на конеференцијама и скуповима, говорили о томе, да није било херојске побједе совјетског народа и његових савезника над хитлеровском коалицијом. Многих од нас не би било, једноставно се не бисмо родили и не бисмо имали могућност размишљања о сопственим правима. То је прво и треба се сјећати тога увијек.
Друго. У савременом свијету и његовим различитим дијеловима (кутовима) на велику жалост свакодневно, и сувише често, нарушавају се права човјека – право на безбједност, слободу кретања, чак права на живот. У овом низу једно од најопаснијих кршења права је фалсификовање историје. Управо фалсификовање угрожава једно од основних права човјека – право на истиниту информацију о прошлости, што значи и право на знање о садашњости и будућности. С тим у вези сјећамо се најцитиранијег романа у посљедњој години у Русији, „1984“ Џ.Орвела, заправо његове тврдње: „Ко контролише прошлост, тај контролише будућност“.
А сада управо о проблему фалсификовања, које се тиче многих знаменитих догађаја свјетске историје. Међу осталим сјећање о Другом свјетском рату и Великом Отаџбинском рату.
Догађаји 1939 – 1945. играју посебну улогу у процесу фалсификовања, будући да се то десило, по историјским мјерилима, релативно скоро, живи учесници тог рата, наступају са сјећањем о рату и тако постају симболи хероизма совјетског народа, јединства и солидарности свих оних који су се борили с нацизмом и фашизмом; симболом једнакости свих и свакога независно од боје коже и облика очију. Резултат побједе у рату поред осталог има како морални, тако и геополитички аспект. Фалсификатори покушавају изобличити чињенице, уништити оба аспекта (морални и геополитички) Русије, као историјске и политичке насљеднице СССР-а, којој се провокативно намеће кривица за догађаје Другог свјетског рата и, самим тим, ствара се база за показивање њених политичких, финансијских и територијалних претензија. Као резултат, главни циљ ревизије историје Другог свјетског рата је – у то су увјерени како руски научници тако и садашњи политичари – поновно разматрање њених геополитичких коначних резултата.
Важно је примијетити да се процес фалсификовања историје Другог свјетског рата и Великог Отаџбинског рата актуелизирао послије 1991. године , то јест послије тога када је Русија почела да проводи активну спољну политику, штитећи свој суверенитет, који је био у знатној мјери изгубљен у вријеме Јељцина.
С научне тачке гледишта може се издвојити неколико типова фалсификовања. Зауставимо се на три типа: концептуалном, фактографском и на фалсификовању због ћутања.
Концептуално фалсификовање је стварање несумњиво лажне концепције, шеме која има политичко-идеолошки правац и циљ.
Фактографско фалсификовање је свјесно искривљивање чињеница.
Фалсификовање због ћутања је свјесно ћутање, игнорисање одређених чињеница.
Јелена Пономарјева
Почећемо од концептуалног фалсификовања. На том нивоу дешава се изједначавање стаљинског СССР-а и хитлеровског Трећег рајха, као два облика „тоталитарног режима“. И стављање на њих једнаке одговорности за започињање Другог свјетског рата. Ипак, и уз најповршније упознавање са чињеницама, долази до очигледне неувјерљивости датог прилаза. Ја не говорим о ненаучности самог термина „тоталитаризам“, који је по узору на Арентову, Фридриха и Бжежинског добио врло велики пропагандни карактер. Напоменућу да је 1951. године, у књизи „Извори тоталитаризма“, Хана Арент у друштвени дискурс увела наратив „двају тоталитаризама“, а средином 50-их Збигњев Бжежински и Карл Фридрих су изградили нове концептуалне основе Хладног рата. Тандем Бжежински-Фридрих предложио је да се, као универзално оружје информационог рата против СССР/Русије, у науци и систему образовања користи идентификација совјетског политичког система и Хитлеровог нацизма као два „тоталитаризма“. На тај начин, од 50-их година 20. вијека почиње поређење неупоредивог, поређење које опстаје до данас, совјетског строја и западних тоталитарних режима 20. вијека.
Узгред, веома је значајно да је директор Јерусалимског центра „Симон Визентал“, Ефраим Зуроф, принципијелно против таквог поређења. По његовом мишљењу активизација таквог наратива одговара превасходно бившим колаборационистима (данас сви они себе зову „младоевропејцима“), који користе аргумент о „двама тоталитаризмима“ како би на тај начин себе оправдали, оправдали своју дволичну улогу у холокаусту и своју сарадњу са нацистима. Управо на њихову иницијативу на европском нивоу се на неки начин и десила формализација те „концепције“.
Двадесет петог јануара 2006. ПАСЕ је донијела резолуцију о „потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима“ (Резолуција N1481).
Двадесет шестог јуна 2008. донесена је такозвана Прашка декларација о европској савјести и комунизму, а 2. априла 2009. године, одбацујући тај „документ“, Европски парламент је одредио Европски дан сјећања на жртве стаљинизма и нацизма.
Иницијаторима и спроводницима идеје изједначавања потпуно неупоредивог треба напоменути да је у новембру 1939. године, на првом научном симпозијуму посвећеном карактеру тоталитарне државе, значајан амерички истраживач, Карлтон Хејс, објаснио је да је тоталитаризам феномен тржишне економије, феномен буржоаске цивилизације који ван њених граница он не функционише. Као тоталитарне режиме Хејс наводи Мусолинијеву Италију и Хитлерову Њемачку. Стаљински Совјетски савез је по његовом убјеђењу потпуно други тип државе, тип у којем не постоји приватна својина и класе, гдје је био изграђен системски антикапитализам – социјализам, гдје влада геокултура Просветитељства, за разлику од нацистичке идеологије антипросвјетитељства и антимодернизма.
Ипак, као што видимо, „концептуални вирус“, који су покренули Арентова и Бжежински и њихове присталице, нису једноставно отровали многе умове него имају веома озбиљне посљедице. Конкретно, то се изражава не само позивом Русији да се покаје за „поробљавање“ европских народа (укључујући Балтичко поморје) у току Другог свјетског рата, него и захтјевима да се од Москве добије новчана компензација, и да се поново напише историја у буквалном смислу.
Што се тиче фалсификовања историје рата, онда у новим прилазима све чешће заборављају (увјерена сам свјесно) да је СССР био објекат агресије. Дешава се изједначавање субјекта агресије и њеног објекта. Тај прилаз није само погрешан него и скида са агресора – нацистичке Њемачке – кривицу, оправдава је. 1930. године колективни Запад је охрабривао нацисте на дјеловање против СССР-а. Данас, колективни Запад снисходљиво гледа на то како бивши есесовци, тј. нацисти и њихови насљедници, марширају по улицама Риге, Таљина, Кијева. Западне земље су одбиле да гласају за резолуцију која осуђује слављење нацизма. Ствара се утисак да ако нацизам има антируску усмјереност онда Запад има разумијевање за то. Тако је било 30-их, тако се дешава и данас. По саопштењима западне штампе, западни инструктори обучавају припаднике нацистичких бораца из „десног сектора“ и других радикалних структура у Украјини.
На тај начин фалсификовање историје иде на руку подршци нацизму и то не може да не узнемирава.
А сада о фактографском фалсификовању историје. По угледу на издајника Резуна, који је побјегао из СССР–а у Енглеску, и који је писао (очигледно по диктату својих енглеских домаћина) под псеудонимом Суворов, у друштвеном мнењу се појављује теза о томе да је Стаљин спремао напад на Њемачку, а да је Хитлер предухитрио његов удар буквално за двије недјеље.
Тај фалсификат не може издржати никакву критику. Чим се упознаш са цифрама војно-индустријског потенцијала највећих држава – цифре говоре саме за себе. Уочи рата САД су посједовале 41, 7% свјетског војног потенцијала; Њемачка 14,4 %; СССР 14%; Велика Британија 10, 2% Француска 4,2%, Италија и Јапан имали су по 2,5 одсто, а остали свијет 10,5% (Kennedy P. The rise and the fall of the great powers, 1989, p. 430)
Треба узети у обзир и то да су САД још 1937. одине објавиле, а у априлу 1941. године формулисали, рјешење Конгреса да ће у случају Њемачког напада на СССР, САД помагати СССР, а ако СССР нападне Њемачку или ДОЗВОЛИ ДА БУДЕ ИСПРОВОЦИРАН, онда ће САД помагати Њемачкој.
Сада замислимо да Стаљин напада Њемачку, на страни Њемачке одмах би се нашле САД, не говорећи о Италији и Јапану. Испада 61,1% против 14%, осим тога велика Британија и Француска у тој ситуацији би се брзо помириле са Њемачком, значи 75% против 14%. Стаљин није самоубица, и зато није могао планирати напад на Њемачку. Не могу да не поменем још једно познато мишљење, а то су ријечи. Х. Трумана, тадашњег вице-предсједника САД: „Ако видимо да рат добија Њемачка, онда морамо помоћи Русији, ако буде побиједила Русија морамо помагати Њемачкој. И нека они што је могуће више убијају једни друге, мада не желим ни у каквим условима да видим Хитлера као побједника“ (New York Times, 24. 6. 1941).
Провлачећи данас тврдњу о „истој одговорности СССР и Њемачке“ за започињање другог свјетског рата ( и, нажалост, неки руски) историчари по сваку цијену покушавају да скину одговорност са западних држава за политику „смиривања“ Хитлера, која је довела до рата.
Као и раније жестоким нападима је подвргнут совјетско-њемачки пакт о ненападању, познат као пакт Молотов-Ребентроп. У посљедње вријеме та тема се поново распирује на Западу, а посебно у земљама источне Европе, у бившим совјетским републикама Прибалтика, неким другим државама у сусједству па и код нас у Русији.
При том се заборавља да је прије потписивања пакта Њемачка, у марту 1938. године, припојила Аустрију, а у септембру исте те године, као резултат политике демократија, за гурање Хитлера на Исток, одржан је Минхенски договор, Хитлеру је дата Судетска област Чехословачке. Пољска је, искористивши укључену специјалну тачку о регулисању проблема пољске и мађарске мањине Чехословачке, 1. октобра 1938. године, заузела Тешинску Сљезију, која је раније улазила у састав Чехословачке. Мађарска је окупирала југ Словачке, својим понашањем тадашњи владари Пољске и Мађарске су допринијели ликвидацији Чехословачке, која је коначно остварена у прољеће 1939. године. Тада је био освојен Мемељ (Клајпедкса покрајина) Литваније. Напомињем да су Велика Британија и Француске потписале аналогне пактове, заједно са тајним додатним протоколима. Пакт с Њемачком потписале су и земље Балтика, али њих нико не криви за то.
Не треба заборавити ни услове СССР-а за стварање система безбједности у Европи, које су торпердовали челници западних влада. Били су спријечени преговори у августу 1939. године, на преговоре су долазила безначајна лица која нису имала никакву пуномоћ за потписивање документа.
Важно је знати да је у то вријеме СССР био у веома сложеном положају. На Истоку, у Монголији, совјетска и монголска војска водиле су борбу са Јапанцима, на Западу само што није почео рат Њемачке против Пољске, која се уздала у западне земље и није жељела да прими помоћ од СССР-а у случају њене окупације и даље офанзиве њемачке војске на Совјетски савез. СССР би морао водити борбу на два фронта: у Европи и Азији. Зато сматрати совјетско-германски пакт првим узроком Другог свјетског рата нема никакве основе.
Јелена Пономарјева на конференцији „Утицај Русије у Србији“ (Београд, новембар 2014)
Осим тога, за националну безбједност СССР-а закључивање совјетско-њемачког пакта о ненападању имало је велики значај. Тај пакт је одгодио почетак рата и то је већ само по себи вриједно.
Фалсификаторе историје треба такође подсјетити на документе Нирнбершког процеса. У пресуди трибунала, изричито је речено: „Двадесет другог јуна 1941. године без објаве рата Њемачка је упала на совјетску територију у складу са раније припремљеним планом. Докази достављени трибуналу потврђују да је Њемачка имала прецизно разрађене планове рушења СССР-а као политичке и војне силе, да би се рашчистио пут за експанзију Њемачке на Исток у складу са њеним стремљењима… Планови економске експлоатације СССР-а, масовног протјеривања становништва, убиства министара и политичких руководилаца били су дио прецизно разрађеног плана, чије је извршење почело 22. јуна без било каквог упозорења и без икаквог законског оправдања. То је била очигледна агресија.“ Тако да упоређивати СССР и Трећи рајх могу само или болесни људи или који ништа не знају.
А сада о фалсификовању прећуткивањем. Када се говори о жртвама рата, помињу се Јевреји, Роми, хомосексуалци, али, по правилу, ништа се не говори о Русима и уопште о Словенима. А статистика каже да војни губици СССР-а, по савременим подацима, чине 11 милиона и 900 хиљада. Њемачка је изгубила 8 милиона и 876 хиљада. Заробљеници: совјетски – 4.576 (вратило се 1.559); Нијемци – 3.576 (од тога се 70% вратило у домовину) у заробљеништву је умрло 5 пута совјетских војника (!) него Нијемаца. Губици совјетског становништва: 14 милиона 700 хиљада од којих су 7 милиона 420 390 свјесно и системски истријебили Нијемци; 4 милиона 100 хиљада су умрли због сурових услова окупације; 2 милиона 164 313 је умрло на принудном раду у Њемачкој. У исто вријеме у Њемачкој је 4 милиона грађана погинуло у бомбардовању – Американци су свјесно уништавали грађанско становништво у складу са програмом, који су разрадили Курт Левин и Фон Нојман (нанијети максималан губитак Нијемцима у психолошком и демографском циљу). Черчил је писао: „Ми не ратујемо са Хитлером, чак ни с национал-социјализмом, него са духом Шилера да се он никада више поново не роди.“ А Стаљин је изјавио: „Хитлери долазе и одлазе, а њемачки народ остаје.“
У западноевропским и америчким уџбеницима пише да су одлучну улогу у побједи над нацистичком Њемачком и милитаристичким Јапаном одиграле побједе англо-америчких војника (операције „Маркет гарден“ у Холандији и искрцавање у Нормандији 6. јуна 1994. године). При том се такви догађаји као Стаљинградска битка, која је послужила као почетак корјенитог прелома у току Другог свјетског рата,, битка на Курском луку и побједа, која су Совјетском савезу дале стратешку надмоћ, операција „Багратион“ у току које су наши војници коначно очистили нашу земљу од непријатеља, и кренули ка коначном ослобођењу Европе од нацизма, описују се као борбе од локалног значаја, ако се уопште и описују.
Трећи дан семинара, у једном од излагања давао се помен жртвама страдалим од атомских бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки, али при том није било речено чије су то биле бомбе, ко је наредио да се те бомбе баце, ко је крив за те жртве. Такав приступ – свјесног прећуткивања –такође је дио фалсификовања историје. Фалсификовања прећуткивањем.
Сљедећи корак је пребацивање кривице на друге учеснике свјетске политике. Као један резултата таквог прећуткивања и фалсификовања је на примјер тај да више од 30% јапанских ученика не знају да су атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки бацили Американци, већ сматрају да је атомске бомбе бацио Совјетски савез. Не знају да се атомска бомба појавила у СССР-у 1949. године, а средства њене испоруке тек 1957. године.
Као резултат таквог фалсификовања знатан дио младих Европљана је увјерен да су Хитлера побиједиле САД, а неки политичари и новинари чак тврде да је Европу ослободила Украјина.
Фалсификовање је довело до страшне необавјештености и некомпетентности не само европских друштвених група, него и политичара одговорних за доношење политичких група. У таквој ситуацији појављује се оправдано питање какве вриједности и усмјерености могу донијети људи који ништа не знају и који не желе да знају истину о историји?
Као закључак, још једном ћу подвући да се данас може говорити, фактично, о постојању „традиционалног“ заснованог на чињеницама прилазу, и нових „интерпретативних“ или мултиперспективних прилаза у освјетљавању Другог свјетског рата и великог Отаџбинског рата. Безусловно, може се схватити да је и традиционални приступ такође интерпретација. Ипак, то је интерпертација која је заснована на вјеродостојним изворима, чињеницама познатим од стране милиона руских грађана, на документима, који се чувају не само у државним, него и у приватним архивама, у сјећању људи. Са своје стране, тачке интерпретативног, мултиперспективног прилаза носе искључиво збирни карактер, тј. у чистом облику и потпуно нису представљени ни код једног аутора који се може сматрати фалсификатором. То и није чудно, како је примјетио француски философ, политичар епохе Ренесансе М. де Монтењ: „Супротно истини лаж има стотине хиљада лица и нема граница.“
Поређење приступа показује да се у случају традиционалног концепта Велики Отаџбински рат представља као „победа са сузама у очима”, као потпуна трагедија са бројним жртавама, али, ипак, као херојски период историје, док се у оквиру такозване мултиперспективности многи херојски тренуци доводе у питање, подвргавају се често неоснованој критици или произвољном тумачењу.
И, на крају, у условима нарастајућег сукоба колективног Запада и Русије насталог као посљедица, прво тога што Русија није дозволила Западу да са Сиријом, на челу са Асадом, уради оно што је урадио са Гадафијем, са Либијом; и, друго, због америчко-бандеровског преврата 19. фебруара 2014. године у Кијеву (што је прва агресија против руског света од 22. јуна 1941) најпонављанија прогноза каже да слиједи појачање информационо-психолошког рата против Русије. Једна од манифестација тог рата је фалсификовање историје Другог свјетског и Великог отаџбинског рата. Јасно је да одређени кругови на Западу, и од њих формиране структуре, раде на обликовању уносне (профитабилне) будућности, кривотворећи прошлост и поново пишући историју. Ми смо спремни за то, поготову што је истина на нашој страни, на страни деце и унука оних који су сломили кичму хитлеровској Немачкој руковођену континенталним Западом, када су напали СССР, Русију.
Јелена Пoнoмарјева је доктор политичких наука и професор МГИМО Универзитета (Московски државни институт међународних односа МИП-а Русије)
Са руског превела: Милана Бабић
ИЗМЕНЕ
- Овај чланак је измењен 19. 6. 2015. у 12:59 – промењене су фотографије и њихов редослед.
- Чланак је мењан и 14. 7. 2015. у 14:23 – у наслову и у тексту презиме проф. Јелене уједначено је на Пономарјева.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Pc
Categories: Посрбљено
Tako!
После набрајања догађаја из 1938 и 1939 г., и судбине Чехословачке, ауторка одједном заборавља да каже шта се оно беше догодило са Финском? Финска беше напала СССР – или беше обратно? Тачно је ово што каже: “….Осим тога, за националну безбједност СССР-а закључивање совјетско-њемачког пакта о ненападању имало је велики значај. Тај пакт је одгодио почетак рата и то је већ само по себи вриједно…”, али заборавља опет (а не изгледа тако стара, па да се помисли да је то због година), како је тада у договору са Немачком СССР прогутао Молдавију, Летонију, Литванију и Естонију, и у заједници са немачким трупама поделио Пољску и окупирао њен источни део – а истовремено на сав глас протестује против прећуткивања и фалсификовања историје. Не треба заборавити да ништа није потпуно морално светло и оправдано – па тако ни политика СССР-а пред Други светски рат, и да брисање историјских чињеница не води њиховом разумевању. Што се Југославије тиче, не треба заборавити да је СССР упркос тек потписаног уговора о пријатељству са Краљевином Југославијом, одмах по немачком нападу на Југославију, главачке прекинуо дипломатске односе са Југославијом и отерао њено дипломатско особље….
Ја бих 2.св.рат описао следећим речима: Енглези/Американци организовали су целу Европу и Јапан против СССР, притом дозирали рат тако да се Немци и Јапанци не споје у Сибиру. Циљ је био: уништити Русију и окупирати Немачку и Јапан. Ово друго је постигнуто, а Русија је изненадила оне који не уче из историје.
Велики отаџбински рат Русија је уствари водила против Енглеске и Америке, а да се то ни данас нигде отворено не каже.
Осим Зимског рата (СССР-Финска) можемо извући још много других примера и ставити их у контекст који одговара нашим погледима и циљевима, правдајући се објективношћу-тако можемо унедоглед. Тиме ћемо ствари само разводнити. Анализа, на пример, поменутог сукоба СССР-а и Финске, би открило још много тога занимљивог, али би удаљило од конкретне теме. Зато не мислим да је ауторка напрасно заборавила и користила се методама које описује. О Зимском рату има довољно информација на интернету. Поента њеног излагања је сасвим јасна и у осетљивом тренутку (Резолуција о Сребреници, један пример) било би можда корисније да овакво излагање позитивно оценимо.
@Јован Илијин: Ви апострофирате само један од података (рат СССР-а против Финске, рат који је СССР сам изазвао), али ми се чини да упадате у замку гђе Пономарјеве: заборављате питања која сам поменуо:Молдавију, Летонију, Литванију и Естонију и отворену агресију СССР-а на Пољску истовремено са (а сигурно и у договору) са Немачком и окупацију дела пољске територије.
Ја признајем да је улога СССР-а после немачког напада на њега – дакле после 22.06.1941г. у борби са Немачком била огромна, као и да Запад ту улогу свесно и плански негира, али Вас подсећам и на пример совјетског раскида дипломатских односа са Југославијом (после немачког напада на њу) – и то буквално непосрено после потписивања уговора о пријатељству СССР-Југославија…. то је, по Вама, био пример пријатељства?
А, о корисности, или бескорисности ” да овакво излагање позитивно оценимо” у светлу предлога резолуције о Сребреници: будите сигурни да ће њено прихватање/неприхватање (вето Русије) зависити искључиво од постсовјетских државно-политичких .интереса, без икаквог обзира на братство, православље и штајазнам још…
Када је реч о западно-европском и америчком фалсификовању историје и о тз. Минхенском споразуму, осврнили бисмо се на књигу Сејерса и Кана, која је објављена под насловом “Тајни рат против Совјетске Русије”, где дословно стоји:
“Влада нацистичке Немачке, фашистичке Италије, Енглеске и Француске потписале су Минхенски споразум – остварио се сан о антисовјетској “Светој алијанси”, којим се заносила реакција још од 1918 год. Споразум је оставио Русију без савезника. Француско-совјетски пакт – камен темељац колективне безбедности у Европи – сахрањен је. Чешки Судети постали су део нацистичке Немачке. Пред хитлеровским хордама широко су се отворила врата према Истоку…” (Види: Sayers M., Kahn A. E. The great conspiracy – The secret war against Soviet Russia, Boston: Brown & Co, 1946, p. 324-325).
Англо-амерички империјалисти нису прстом мрднули ни онда када је национал социјалистичка Немачка напала 22. јуна 1941. године „пријатељску“ Совјетску социјалистичку унију. Сенатор Сједињених Америчких Држава Хари С. Труман је други дан после напада Немачке на СССР дао ову реакционарну изјаву за америчку јавност:
“Ако видимо да добија Немачка, онда треба да помажемо Русију, а ако буде добијала Русија, онда треба да помажемо Немачку, па нека се они, на тај начин, међусобно што више убијају…” – “…. If we see that Germany is winning we ought to help Russia, and if Russia is winning we ought to help Germany, and in that way let them kill as many as possible…” ( Види: Felix Greene, The Enemy – what every American should know about imperialism, New York, 1970, str. 95; New York Times, 24 June 1941; Известија, СИБ, Москва, 10-17 фебруара 1948).
Сличну изјаву је дао 1941. године у Великој Британији министар ваздухопловне индустрије Мур Брабазон, који је дословно рекао: “…да би, уколико се то тиче Велике Британије , најбољи исход борбе на источном фронту био међусобно исцрпљење Немачке и СССР, што би омогућило Енглеској да заузме доминантан положај…” (Види: Известија, Совјетски информациони биро, Москва, 10 – 17 фебруара 1948).
Хитлер је 1936. године формулисао основни правац немачке спољне политике, коју је дословно окарактерисао:
“… Ми, национал-социјалисти, свесно стављамо линију испод правца наше спољне политике у предратно време. Почињемо тамо где се стало пре шест векова. Обустављамо вечиту тежњу Немаца на југ и запад Европе и бацамо свој поглед на источне земље. Ми кидамо, најзад, с колонијалном и трговинском политиком предратног времена и прелазимо на територијалну политику будућности. Али, кад ми сад у Европи говоримо о новим земљама, онда у првом реду можемо мислити само на Русију и на пограничне државе које се налазе под њеном влашћу. Као да нам и сама судбина указује пут…” ( Adolf Hitler, Mien Kampf, Munchen, 1936, стр. 742).
“А, о корисности, или бескорисности “ да овакво излагање позитивно оценимо“ у светлу предлога резолуције о Сребреници: будите сигурни да ће њено прихватање/неприхватање (вето Русије) зависити искључиво од постсовјетских државно-политичких .интереса, без икаквог обзира на братство, православље и штајазнам још…”
Поштовани господине Дубињин, потпуно сам сигуран у то. Али државно-политички интерес Русије је интерес руског народа у великој мери, и у то сам сигуран, а у крајњем се то у великој мери поклапа са интересима нашег народа. Наравно, има много нијанси, много игре коју ми обични смртници не разумемо, поента ми је била да не обезвређујемо олако текст који је сјајан. О Пољској. Југославији итд. другом приликом јер је то дефинитивно скретање са теме. Да закључим, дубоко верујем у то да је Стаљин (конкретно и симболич користим његово име) са Божјим допуштењем спасио Русију… а и свет тада. Не идеализујем наравно ништа. Видите, ја сам веома срећан што сам могао да своју децу крстим у православној цркви. Да не ширим … идемо даље…
Нема сумње да између политике извесних западно-европских и америчких политичара и Хитлера према Русији нема разлике. Уосталом то је пре неколико година потврдила и Медлин Олбрајт, бивши државни секретар САД и није сакрила емоције када је говорила да богатства Сибира не припадају само Русији. Тако је мислио и Хитлер. Он је у књизи “Моја Борба” ( Mein kampf), дослповно написао:
„Ако треба да се заузме нека нова територија у Европи, то треба углавном да иде на рачун Русије. И још једном имала би нова немачка имерија да крене истим путем којим су се кретали Тевтонски витезови, овог пута да стекну земљушта за немачки плуг, помоћу немачког мача, и да тако нацију снабду насушним хлебом“ (Види: Adolf Hitler, Mien Kampf, Munchen, 1936, стр. 742; Нирнбешка пресуда, Београд, 1948, стр. 79).
Хитлер је јасно одредио циљ напада на Совјетску социјалистичку унију на састанку са Герингом, Кајтелом, Резенбергом и Борманом 16. јула 1941. године, када је дословно рекао:
„Не може бити говора о стварању војне силе западно од Урала, чак и кад би требало да се боримо 100 година да то створимо. Све балтичке покрајине морају постати делови Рајха. Крим и покрајине око њега (северно од Крима) морају исто тако бити присаједињене Рајху. Предео око Волге као и обладаст Баку, морају исто тако да се присаједине Рајху. Финци захтевају Карелију. Ипак, с обзиром на велика налазишта никла, полуострво Кола мора да се уступи Немачкој…“ (Види: Нирнбешка пресуда, Београд, 1948, стр. 79-80; International Military Tribunal (Nuremberg) – Judgment and Sentences, The American Journal of international Law, January 1947, стр. 172-333).
Више је него очигледно да су „руски“ као и „српски“ комунисти остварили циљеве плутократског западно-европског и америчког естаблишмента, којег оличавају тријалисти, чаробњаци међународне масонерије, римски католички темплари и кабалисти. Разбили су и осакатили Србе и Русе и на њихов рачун направили комунистичке републике и нове нације, које данас стоје под сигурном заштитом западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, што сведочи између осталих и проф. Љуба Јурковић у књизи “Комунисте и национално питање”, где стоји:
“Више се је пута у историји, нарочито најновијој, догодило да су разни марксисте служили директно или индирекно интересима капиталистичке реакције, односно капитаистичком империјализму. Али не само појединци, марксисте по убеђењу, него и читаве марксистичке странке отворено су се залагале за интересе реакције. Нарочито за време светског рата имали смо довољно прилике да видимо и опробамо марксисте свих врста и разних нација…
Да су комунисте служили интересима реакције ја сам увек осећао, и многа су ме факта на то упућивала, осећао сам то некако инстинктивно, – а сигурно је да у политици инстинкт важи скоро једнако као и научно утврђене истине, – па сам у једном чланку “Национализам и Социјализам” отраг неколико година писао:
Нама изгледа да је ‘диктатура радника’ фатална не само за поједине националне целине, него и то у првом реду, и за сами пролетаријат. Шта више. Нама, чак, изгледа, и многи нам знаци за то дају за право, да су баш сами капиталисте формулисали и створили све могуће ‘Интернационале’ и ‘Социјалне револуције’, разуме се, у нади да ће из хаоса, који тиме настаје, баш сами капиталисте извући коначно највише користи…
Једнако тако, у истом смислу, писао сам у чланку ‘Пред великим догађајма’: ‘Ја некако инстинктивно осећам да је велика и крвава руска револуција дело капиталистичке Америке и Европе. Капитализам је употребио идеалну душу Словена да у првом реду ослаби снагу Словена и да им тако запречи пут у свет’.
Али доћи ће дан када ће Руси ту крваву игру својих непријатеља врло добро разумети, и када ће се ослободити опасних експеримената на живом телу свога народа.
Овакви крвави експерименти доиста могу, за сада, да троше енергију Словена, али ти експерименти могу коначно да буду фатални за оне који су их проузрочили…
Ово сумњичење комуниста изгледа невероватно, смело и парадоксално, али само на први поглед, јер је светски интернационални … капитализам у стању да у свом интересу, у интересу капиталистичког империјализма и експанзије, у конкурентској међусобној борби, употреби и најрискантнија средства, најкрвавија и најодурнија средства. У ту сврху он ће да употреби науку, лепе умености, технику, националне и социјалне осећаје, разредне борбе, ратове, револуције, крв и покољ милиона невиних душа, у једну реч све само да дође до циља!
За време светског рата, у којему су, без сумње, играли велику, ако не и одлучну, улогу капиталистички интереси, био је згодан моменат не само да се ослаби и уништи немачко-аустријско-маџарски империјализам, него и опасност отрганизовања руског капитализма, који би могао да буде опасан за западно-европски и амерички капитализам, или, и кад се тај неби организовао, требало је ослабити словенску расу, чија је елементарна снага на свим пољима људске активности у то доба почела задавати озбиљних брига западном и америчком свету. Немачку је требало ослабити, да тако кажемо, легалним ратом, а Русију социјалном револуцијом.
Уништење Немачке и Аустрије имала је да изврши енглеска, француска и америчка војничка снага на копну, мору и зраку, уз помоћ оних малих народа којима је тај рат обећавао несумњиве користи и који је имао да задовољи њихове националне тежње, ствар која капитализму Запада и Америке не може да изгледа опасна, пошто су ти народи више мање присиљени да буду економски овисни тако да ће их се на другој страни моћи увек притисути у случају да би постали опасни по њих и њихове интересе. Да су ти капиталисте доиста тако мислили, што се овог последњег тиче, види се јасно из фамозног чланка Лорда Ротермира, чланка који је некако узбудио цео политички свет заинтересаованих земаља, а нарочито је живо заинтересовао и нашу земљу, а у којему тај господин отворено и безобразно каже:
‘Румунија, Чехословачка и Југославија морају подређивати свој национални развитак и напредак кредитима, које примају из иностранства. То значи, да морају подлећи ако им не дођу у помоћ велике банке у Лондону и Њујорку….’, па даље: ‘На мир и на стабилизацију средње Европе могуће је утицати преко новчаних завода у Њујорку и Лондону…’
Други задатак, уништење Русије, извршити ће тако звана ‘Социјална Револуција’. На тај начин уништити ће се руска народна привреда, руска индустрија, руска култура, руски утицај на остале Словене, и коначно руска снага, пред којом су имали стваран респект сви народи света. Томе циљу служити ће Црвена Интернационала најзгодније.
Иза малих перипетија и озбиљног ризика за комунисте који су проузрочили саму руску револуцију, Совјети бити ће присиљени да пре склапају трговинске уговоре са енглеским и осталим капиталистима, а после ће руска земља постати опет предмет пљачке светског капитализма. Тада ће капитализам опет доћи на свој рачун. Руски ће народ тада бити без организоване економске одбране и пут капиталистичком империјализму бити ће опет широм отворен у велику и богату руску земљу.
На жалост, како видимо, бољшевици су до сада савршено срушили све шрто се је срушити дало, – они су тај поверени задатак извршили да боље нису могли: сада је Русија опустошена и гола, народ је гладан, – Русија требује помоћи, требује продукте светског капитализма, и Совјети то траже, и разуме се примају. Ту скоро у Женеви делегат Совјета тражио је помоћ капитализма, говорио је на дуго и широко о ‘коегзистенцији оба система’, што ће да буде од обостране користи, и капитала и пролетаријата!…” ( Види: Проф. Љубо Д. Јурковић, Комунисте и национално питање, Љубљана, 1928, стр. 26-28).