Приказ књиге Миле Бјелајац: „1914–2014. Зашто ревизија? Старе и нове контроверзе о узроцима Првог светског рата“ (Медија центар Одбрана, Београд, 2014. године, стр. 246)
Библиографија радова о Сарајевском атентату, Јулској кризи која је уследила, као и ширим сродним темама о узроцима Првог светског рата и динамици догађаја који су довели до ратне ескалације у Европи 1914. године, одавно је непрегледна и несавладива за појединачног истраживача. Вероватно је и број радова у којима се ова чињеница наводи поприлично велики. Писац класичног дела о Сарајевском атентату Сарајево 1914. Владимир Дедијер је још 1966. године указао да је више од 3.000 књига објављено само о овој теми. Нема сумње да је у претходна пола века море мастила проливено у писању истраживачких и популарних радова, монографија и чланака где се, у мањој или већој мери, аутори дотичу и овог комплекса тема.
Претходних година се, и код нас и на Западу, појавио већи број књига, научних и популарних чланака и новинских написа који се баве избијањем Првог светског рата, Сарајевским атентатом и његовим виновницима, актерима Јулске кризе, друштвеном позадином свих ових дешавања и другим релевантним темама. Један број тих радова – који су као по правилу добијали знатну медијску пажњу – заговара изразито ревизионистички приступ темама у вези са кризом која је довела до избијања Првог светског рата. Уместо вилхелминске Немачке и посустале велике силе Аустро–Угарске у центар пажње су стављене Руска империја, француско–руске комбинације против Немачке и Краљевина Србија и њено тобожње конспиративно роварење против Аустро-Угарске – што можда посебно изненађује с обзиром на снагу и релативни значај ондашње Србије у европском систему држава.
Написи у којима је тежиште кривице за избијање Великом рата у великој мери или искључиво усмерено на Србију изазвали су у српској јавности прилично велико интересовање. Мало која историјска тема – осим можда контроверзи из историје Другог светског рата у Југославији – привукла је оволику медијску пажњу. Треба имати на уму да широко интересовање за ове теме није искључива карактеристика само српске јавности. Академски историчари који су у својим делима изнели радикално ревизионистичке ставове постали су у појединим државама праве медијске звезде.
Недавно објављена књига историчара Милета Бјелајца 1914–2014. Зашто ревизија? Старе и нове контроверзе о узроцима Првог светског рата има за циљ да одговори на питање да ли традиционално тумачење узрока Великог рата и одговорности актера који су до њега довели и даље може да се прихвати као научно засновано или је овај приступ неопходно одбацити или радикално изменити под утицајем радова који заступају ревизионистичке тезе. У најкраћем, према Бјелајчевим речима, стандардно образложење подразумева да су: Геополитички разлози, очување равнотеже између тадашњих блокова, Тројног савеза и Антанте, на једној страни, те жеља да се наметне превласт једног (Тројног савеза) над европским континентом и шире, на другој, були су прави узроци рата 1914. године. […] Мале државе су или биле жртве јер су се „нашле на путу“ (Србија, Луксембург, Белгија) или су биле у стању ишчекивања којој се страни приклонити (Бугарска Румунија, па чак и Италија). [стр. 7]
Садржај ове концизне, занимљиво написане и полемичне књиге даје изричит негативан одговор на питање да ли је научно оправдана ревизија досадашњих сазнања о узроцима Првог светског рата и догађајима који су послужили као повод за разбуктавање ратног пожара.
Миле Бјелајац, истакнути војни историчар чији су опсежни радови посвећени историји војске Краљевине СХС/Југославије и историји и историографији распада Југославије као и односу војске и политике у српској и југословенској историји написао је користећи се класичним и најновијим делима домаће и стране историографије о Великом рату врло корисно, популарно, штиво које читаоцу даје прилику да се упозна са кључним ревизионистичким тезама, њиховим изворима, садржајем па неретко и политичком мотивацијом. Због обима и карактера дела аутор се не користи често навођењем архивских извора. Ипак, Бјелајац то вешто чини тамо где је неопходно, односно где је тема изразито контроверзна или је контроверзном начињена неодговорним цитирањем дипломатских докумената и/или мемоарских дела или тенденциозним тумачењем.
Када крупним потезима осликава неку крупну и у историографији темељно обрађену тему као што је на пример однос међу блоковима великих сила или стање у Аустро-Угарској, Бјелајац се ослања на резултате проверених дела али када се детаљније бави неком проблематичном чињеницом или њеним тумачењем изоштрава оптичке справе и посматра, преко депеша или телеграма, из сата у сат како се развијала ситуација на терену. Читајући тако о питањима као што је пребацивање атентатора и оружја у Босну и улози појединих официра Краљевине Србије у овим радњама или о времену проглашења мобилизације војске Краљевине Србије или о степену и врсти руске подршке Краљевини Србији током Јулске кризе читалац није само у прилици да се путем навода из докумената директно упозна са проблемом о коме се расправља већ и да сам стекне увид шта је извор неспоразума у историографији или који је проблематични навод извор погрешног (или злонамерног) тумачења.
Зашто ревизија 1914–2014. је врхунац Бјелајчевог бављења овом темом. Наиме, још почетком 2013. године Бјелајац је објавио опсежан чланак „Нови (стари) заплети око узрока Првог светског рата пред обележавање 100. годишњице“ [Токови историје 1/2013, стр. 15–62] да би крајем исте године у београдској Политици био објављен фељтон исте тематике. Књига представља својеврсну збирку loci communes о контроверзним темама предисторије Првог светског рата и историје ревизије у историографији и колективном сећању о Великом рату.
Мора се нагласити да је из корпуса занимљивих и важних тема аутор одабрао оне које су посебно релевантне за српску историју. Тако су политици српске владе, српској улози на одржавању контроверзи о Сарајевском атентату и Јулској кризи и раду у српској и југословенској средини на издавању архивске грађе о овим догађајима посвећена поглавља Да ли је Србија 1914. желела кризу и рат, Шта је српска влада знала о преносу оружја и атентаторима пре 28. јуна?, „Допринос“ Срба у стварању и одржавању контроверзи о Сарајеву 1914, Успорен рад на припреми српске грађе и третирање питања у јавности, Мистерија руске подршке после уручења Ултиматума 23. јула 1914. Једно поглавље бави се Младом Босном и расположењем међу јужнословенским становништвом Аустро–Угарске (Завереници из 1903, Југословенска омладина и Млада Босна). Шире европске теме, историја ревизионизма сазнања о Првом светском рату и политичка позадина оваквих настојања обрађени су у поглављима Политичко исходиште оцена о узроцима Светског рата, Да ли је Франц Фердинанд виђен као претња миру само код Срба, Историја немачког заташкавања, пропаганде и ревизије, Однос према кривици за рат и публиковање релевантне грађе у Аустрији, Промене према српској одговорности за Први светски рат деведесетих година и Обележавање стогодишњице – обнављање расправа и полемика. Због природе теме и испреплетности њених различитих елемената тематско разврставање поглавља може се само условно прихватити.
У поглављима у којима се бави Сарајевским атентатом, Јулском кризом, српском и аустроугарском политиком, Бјелајац углавном доноси податке који су у историографији одавно утврђени. Што се Сарајевског атентата тиче највећи део познатих чињеница присутан је у делу Владимира Дедијера и у ранијим радовима. Када је реч о овако крупним темама знатније фактографске новине су права реткост. Аутор наравно није пропустио да у књигу укључи и неке од најновијих сазнања о овом периоду или податке који су великим делом занемарени. Међу такве новитете је и понуда председника Владе Србије Николе Пашића Бечу коју је упутио преко посредника послата крајем 1912. а која је до недавно била непозната, све док је чешки историчар Вацлав Штјепанек није презентовао стручној јавности (стр. 34–36). Бјелајац је у књигу укључио и податке које је о типу наоружања младобосанаца и њиховој набавци јавности презентовао стручњак за историју наоружања Бранко Богдановић а који су дуго били недоступни пошто фабрика у Херсталу није давала податке о примерцима продатим 1913–1914. године (стр. 59). Такође су занимљиви познати, али умногоме скрајнути, подаци од пројугословенском расположењу и просрпским манифестацијама који су у више места одржани током Балканских ратова (стр. 70–83).
На почетку сваког поглавља штампане су пригодне илустрације а текст је организован тако да се књига лако и брзо чита. С друге стране обиље информација у основном тексту и опсежне фусноте на готово свакој страници књиге чине је погодним подсетником и водичем кроз једну веома сложену материју. Када у почетним поглављима пише о Сарајевском атентату, Јулској кризи, Младој Босни, Францу Фердинанду или политици Аустро–Угарске Бјелајац се зналачки ослања на важна историографска дела међу којима су и класици југословенске и српске историографије Владимир Ћоровић, Владимир Дедијер, Андреј Митровић и Милорад Екмечић. Међутим, не пропушта прилику да читаоцу представи новије радове домаће историографије о Великом рату и сродним темама Данила Шаренца, Велибора Бухе, Милана Гулића и Милоша Војиновића.
Бјелајац полемише отворено и бескомпромисно, истичући вредност историографских сазнања и тековине претходних генерација историчара изнад квазивредности политичке коректности, уздржаности од бављења проблематичним темама из европске историје и медијског сензационализма. Овакав стил релативно је редак у домаћој историјској науци па и због тога књига представља право освежење. Ипак, можда је овакав стил делимично одговоран за неке мањкавости текста. Понекад аутор брзо прелази са теме на тему или се некој теми (или аутору) враћа у више наврата без преке потребе што можда може да представља потешкоћу мање пажљивом читаоцу. Блага побољшања у организацији штива могла би да учине књигу још кориснијом. Такође, у тексту су се провукле бројне штампарске и словне грешке што је, верујемо, могло бити избегнуто.
За читаоца заинтересованог за најактуелније теме од посебног интереса је претпоследње опсежно поглавље у коме Бјелајац полемише са носиоцима најновијег ревизионистичког таласа Шоном Мекмикином, Маргарет Мекмилан и нарочито Кристофером Кларком. Како је књига намењена читаоцима различитог нивоа информисаности верујемо да је неке појмове и личности требало у текст увести уз више објашњења – тешко да некоме ко није у већој мери заинтересован за историју Великог рата или барем за модерну европску историју много значи име чувеног Албертинија писца опсежног дела о узроцима Првог светског рата или појам Фишерова контроверза. Верујемо да би кратак појмовник или биографски речник додатно олакшали коришћење књиге.
У претпоследњем поглављу „Обележавање стогодишњице – обнављање расправа и полемика“ Бјелајац је посебну пажњу посветио књизи Кристофера Кларка Месечари: Како је Европа ушпла у рат 1914. која је недавно објављена и на српском језику. Критичари дела који прихватају главне Кларкове тезе придају његовог књизи огромну доказну снагу и научну вредност. Сајмон Грифит је писао у Дејли мејлу да ће после ове књиге консензус о немачкој одговорности за почетак Првог светског рата бити одложен у канту за смеће. Бјелајац Кларкову књигу критикује на више нивоа. Прво, он у њој уочава бројне грешке у вези са разним темама српске историје, погрешно цитиране податке и друге сличне недостатке. Иако вероватно присутни у свакој књизи, овакви пропусти су довољни да се посумња у квалитет спроведеног истраживања. Друго што Бјелајац замера Кларку је тенденциозна селективност података. Када је српска историја почетком 20. века у питању Кларк бира искључиво оне податке који би ишли у прилог његовој тези – да је агресивни српски национализам имао искључиву или барем преседну улогу у провоцирању Аустро-Угарског напада – док потпуно занемарује оне податке који оспоравају такво тумачење. Многи такви подаци наведени су у Бјелајчевој књизи и у многим другим делима а обухватају теме из српске политичке, економске, дипломатске и војне историје. Треће, а можда и најспорније, су Кларкове проблематичне интерпретације дешавања које су у потпуном нескладу са прихваћеним гледиштима. Разуме се, неортодоксна гледишта могу бити научно оправдана, али то оправдање се постиже навођењем нових података или оспоравањем аргумената у досадашњим делима. Насупрот овом уобичајеном методу Кларк је, како Бјелајац на више места наводи, склон да једноставно занемари гледишта са којима се не слаже или се позива на неке подсвесне психолошке факторе. Тако Кларк тврди да чак иако Пашић и српска влада не желе сукоб, Пашић ипак подсвесно зна да до Велике Србије може да дође само кроз сурови општеевропски рат. Додуше, није ни необично да аутор који пише о дипломатској и политичкој историји Европе као месечарењу посегне за појмовним апаратом психотерапеутске праксе. Последња група замерки односи се на крупни план дела – Кларк једну изузетно сложену и истраживачки провокативну епоху одвећ симплификује. Бјелајац закључује да неколицина оваквих дела, без обзира на велику пажњу коју су привукла, не могу у битноме да измене кључне елементе канонских тумачења почетка Великог рата.
Контроверзе око узрока Првог светског рата, историографија о Великом рату и историја ревизије (или покушаја ревизије) сазнања о овом догађају представљају изузетно сложен комплекс тема и широко истраживачко поље. Фактори који су одређивали која је пожељна и прихватљива верзија догађаја такође су бројни и варирали су претходних стотину година. Хладни рат архивалијама практично је почео једновремено са војним дејствима. Настојања Немачке да ревидира одредбе Версајског споразума о ратној кривици и променљива снага и значај ове државе одређивали су у највећој мери динамику ревизионизма. Међународни односи и спремност појединих западних сила да, у жељи да ојачају међународни положај Немачке и олакшају сарадњу са њом, рехабилитују и нека проблематична поглавља њене прошлости такође су били важан чинилац.
Ипак, нова политичка ситуација у Европи и настојање да се заједничка прошлост превреднује у правцу истицања веза и сарадње а занемаривања сукоба и супротстављених интереса вероватно је међу снажнијим подстицајима најновијег таласа ревизионизма. Британски историчар Дејвид Стивенсон истакао је да посматрач западноевропског крајолика лако може да стекне лажни утисак да је европска историја широка стаза беспрекидног напретка и све чвршће наднационалне интеграције. А ипак новија историја европског континента испуњена је и бруталним сукобима који су се многим Европљанима, и непосредно пре Првог светског рата, чинили немогућим. Пожељно је, по свој прилици, узроке тих бестијалности изместити у неко неуралгично геополитичко подручје – Балкан, Блиски Исток, било где.
Миле Бјелајац нам својом књигом омогућава да све ове факторе боље разумемо. Он нам такође омогућава да стекнемо увид и у неке шире теме као што су култура сећања, утицај политике на интелектуалце, континуитет и дисконтинуитет политичких структура, политичка релевантност историографије. Због свега овога ако би се из незанемарљивог броја књига о Великом рату које су недавно објављене на српском језику требало одабрати једно дело, онда би то свакако могла да буде ова књига.
Штампана верзија текста објављена је у Војноисторијском гласнику 2 (2014)
ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4NS