Ненад Пиваш: Дража као – још једна – шарена лажа
Иако наслов звучи тако, ово није текст у коме имам намеру да се бавим анализом историјске улоге Драгољуба Михаиловића, а још мање покушај да оспоравам оно што тешко може бити спорно – сам чин рехабилитације. Циљ ми дакле није историјски већ политички и социолошки, а то је анализа тога шта Дражина рехабилитација, ма шта мислили о њој и самом Дражи, значи данас за наше друштво и ко од тога може имати користи.
Вишедеценијска пракса је показала да рехабилитације као такве код нас никада нису чисто правно питање нити одлука коју доноси само она грана власти којој је то у надлежности. Оне су увек биле резултат воље оних који су главни носиоци моћи у држави, било да формално обављају улогу председника или премијера. Ко је то данас мислим да је свима јасно.
За снагу и стабилност Вучићевог режима битне су две тачке. Прва подразумева истовремено удовољавање центрима моћи на Западу и грађанима Србије, уз битну напомену да првима удовољава тако што испуњава њихове налоге а другима тако што се удвара њиховим срцима. Друга се надовезује на онај део прве који се односи на грађане и подразумева стварање више различитих лица самог Вучића како би се он могао представити као прави избор за што шири круг људи најразличитијих могућих ставова и идеологија. Није важно да ли сте суверениста или верујете да ЕУ нема алтернативу, Вучић је прави избор за све и треба га подржати, у то нас убеђују „леви“ и „десни“ режимски аналитичари.
Где је ту у целој причи рехабилитација Драже? Свугде. Сваки пут када Вучић пред неким поклекне или се спрема да то учини, а процени се да то може скинути неки проценат са рејтинга убрзо следи нека коска која се баца јавности. Неки пут то буде бајка о „пакленим плановима“ ових и оних, неки пут обична афера/трач а неки пут и мала доза патриотизма! Сада је у питању ово треће. Kако се поново активно кренуло са процесом пуне имплементације Бриселског споразума (или чак нечега што првобитни споразум и није подразумевао!) тј. коначним угуравањем Срба у систем „независног Косова“, а почело све више да се прича и о потреби да се мења Устав, што се једном делу СНС-ових гласача можда и не свиђа, из шешира се вади Дража како би се Вучић показао као патриота.
И тако уместо да буду забринути због новог попуштања режима суверенистички део јавности има алтернативу да се радује, а то је пријатније него нервирати се, нарочито уколико тако ретко имамо разлога да се радујемо нечему. О Косову и Уставу нећемо ни слушати, а ако нешто упркос медијског спиновања и стигне до наших ушију, нећемо се много секирати јер имамо прилику да ставимо шајкаче на главу, кокарде на профилне слике својих фејсбук профила и славимо исправљање историјских неправди и рехабилитацију Чиче! Како дивно, каква промена свести, више се не бавимо поразима него победамa, што нам је још давно препоручио премијер. Оно јес’ да су ти порази конкретни а те „победе“ апстрактне али нема везе, нарочито уколико примећујемо само ове друге. Они који ипак морају да се љуте на некога имају прилику, ту су им разне НВО које грме против рехабилитације. Велико је задовољство осећати да су „наши“ победили а да су „издајници“ поражени, скоро колико и задовољство Ђепета који из позадине вуче конце и кога нико не оптужује да је издајник.
Но ту није крај, у целој ситуацију Вучићев режим има прилику да се представи не само као неко за чијег мандата је рехабилитован Дража већ и да се свиди и онима којима се четници не свиђају! Некима је било чудно зашто је СНС и поред масовности на својој листи држао разне комби-странке ал изгледа да то још како има своју функцију. Тако на листи имају и Вулинов Покрет социјалиста, који осуђује рехабилитацију, и СПО Вука Драшковића који је поздравља. Ово иде корак даље тако да и у СНС-у имамо „плурализам мишљења“са Небојшом Стефановићем коме баш и није право због рехабилитације и Оливера Антића који је срећан због ње. Има режим и своје „четнике“ и своје „партизане“. А на самом крају се јавља премијер који попут Светог Саве мири завађену браћу и каже како: „Ова пресуда свакако неће моћи да оживи Михаиловића, нити би га супротна начинила више мртвим него што јесте. Доста је било српских подела и крајње је време да са тим завршимо. Србија је једна, наша заједничка отаџбина, једна за све нас тако различите, и зато треба заједно да гледамо у будућност, а не да се делимо због прошлости .“
Наравно да је национално помирење само по себи пожељна и добра ствар али ми се чини да се ми „миримо“ у оквиру консензуса да Вучић и ЕУ немају алтернативу. А подела на оне који се противе западним притисцима и премијеру који је њихов експонент, и оне којима то не смета или то не примећују, дубоко је фундаменталнија од сваке поделе на четнике и партизане. Да помирењу, али оном помирењу које би се догодило у оквиру српског становишта и у оквиру консензуса о потреби за заједничким пружањем отпора!
Новак Драшковић: Одговор Н. Пивашу или Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као – још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одговора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем критику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део.
Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових убица људи завидне политичке моћи и утицаја, како у Србији, тако и у такозваном „региону“. Њихово противљење рехабилитацији које је суштинско и непромењиво, како време пролази, поприма све разноликије, скривеније и софистикованије облике. То није ништа ново и ништа чудно. Оно што, пак, за собом оставља горак укус јесте прилична хетерогеност па чак и немуштост реакција такозваног патриотског дела српске јавности.
Сјајан пример овога је текст који је НСПМ објавио 26. маја. У њему се тврди да је рехабилитација Драгољуба Михаиловића ништа друго до још један у низу „спинова“, односно медијских манипулација јавности које чини премијер Србије Александар Вучић. Ослањајући се на једно предубеђење које заиста садржи доста истине, аутор текста се труди да његове законитости прошири и на случај рехабилитације Михаиловића. И, наравно, не успева у томе, јер то једноставно није тачно. Процес о коме је реч трајао је пуних 9 година, прошао кроз неколико различитих етапа и највећим делом свог трајања, био је, у процесно-правном смислу, потпуно погрешно вођен. Све се то променило у последњих неколико година, када цела ствар узима одговарајућу форму и спорим темпом својственим српском правосуђу, коначно добија свој епилог маја месеца 2015. године. Шездесет девет година након генераловог убиства, 25 година од пада комунистичког државно-правног уређења и увођења вишестраначја, скоро пуних 15 година од 5. октобра и доласка такозваних демократских снага на власт Србије.
Просто је невероватно, имајући у виду одисејско трајање и сизифовску динамику читавог процеса, да га неко на крају доведе у везу с дневнополитичким утицајем Александра Вучића, па да на основу тога имплицитно, али недвосмислено, проблематизује сам његов епилог, насловивши ту своју анализу кованицом нивоа који више одговара озлоглашеним E-novinama, него порталу на коме је објављена. Осим тога, просте чињенице говоре у прилог тези о спонтаности, или ономе што је од ње остало у оваквом државно-правном поретку, доношења одлуке о рехабилитацији, с којом је премијер био суочен и то за на њега не сасвим пријатан начин. Уместо да се растеже данима и недељама, извештавање мејнстрим медија о целој ствари једва да је трајало више од дана. Сами политички прваци су се његовим поводом оглашавали штурим саопштењима, неретко без „узимања стране“, односно вредносно неутралним према одлуци суда. Ово се нарочито односи на премијера, који се тим поводом обратио једном прилично фразеолошком реченицом о потреби превазилажења подела у циљу општег помирења. Истина, министар полиције се огласио, са становишта своје личне историје бившег радикалског функционера, апсурдно негативним коментаром, не би ли смирио немали део српске јавности, а тиме и СНС-ових гласача,коме се оваква пресуда не свиђа. И то би било то. Само довођење Вучића у просторну и тематску везу с предметом рехабилитације генерала, свело се на минимум, једну реченицу једног информативног прилога. На тај начин је премијер испустио „врућ кромпир“, односно вешто избегао проблем с којим је био суочен. Далеко од тога да га је изазвао, а камоли искористио за неки вид самопромоције.
Даље рашчлањујући дату тезу, видећемо да се ради о ствари која Вучићу, као ни било ком другом политичком лидеру који претендује на већи део центристичког бирачког тела, једноставно не може да донесе јефтине политичке поене. Али зато може да их врло лако одузме. Та истина нас води до чињенице коју аутор поменутог текста, као ни добар део српске патриотске јавности, није разумео. То је чињеница да је питање рехабилитације генерала Михаиловића и других стаљинистичким процесом осуђених српских родољуба и те како живо и важно, и да је предмет, чини се непомирљивих, подела и 70 година након окончавања догађаја о којима је реч. Не само да се родољубље, законски континуитет, анти-нацизам, оданост демократском политичком уређењу, анти-бољшевизам и патриотизам у општем смислу речи, оличен у активном отпору сваком непријатељу државе, Југословенској Војсци у Отаџбини пориче у редовима њених отворених противника, наследника некадашњих комунистичких структура или међу народима који су 1941. издали своју отаџбину и приступили редовима нацистичког окупатора, већ те чињенице још увек представљају камен спотицања и у редовима људи који се сматрају српским родољубима.
О томе, попут самоиспуњујућег пророчананства, сведочи и Пивашев текст, као и немали број коментара редовних читалаца НСПМ-а. Теза да је рехабилитација генерала Михаиловића штетна због њене, како сам показао непостојеће, помоћи Вучићевом режиму, у неку руку и сама по себи представља отпор историјској истини, правди и последицама које њихово судско озваничење нужно мора да произведе. Она тиме означава и, можда не отворено, али свакако консеквентно осетно стављање на једну страну још увек неугаслог сукоба чије постојање тежи да оспори или барем релативизује. Нажалост, текст господина Пиваша није једини који својим основним импулсом на известан начин покушава да оспори Михаиловићеву рехабилитацију. Много познатији колумниста, сарадник Политике и чувени војни репортер и коментатор, Мирослав Лазански, за сада је том проблему посветио два своја текса. У првом тексту излаже примере класичне тоталитарне, пропагандистичке, титоистичке „историографије“ као основане и валидне изворе инфорамација за историјску полемику у 15. години 21. века. Други текст, настао као реплика одговору на први, који је у међувремену објавио историчар и публициста Милослав Самарџић, по садржини и квалитету не одступа од претходног. Несумњиво велики углед господина Лазанског даје посебну ноту суморном колажу реакција на донету пресуду.
Сличну ствар чини и Бранко Павловић који се, као и Лазански, поред неутемељених података и идеолошких интерпретација из најјачих дана титоистичког тоталитаризма, позива и на суровост савезничког суда у Нирнбергу као адекватни компаратив прекости за послератне судове у Београду. Ако двојица познатих колумниста патриотског дела политичког спектра Србије генерала Михаиловића, који је током највећег дела рата био несумњиви вођа огромног дела српског народа, пореде с нацистичким вођама Хитлерове Немачке, ако предводника Срба страдалника у концентрационим логорима и крашким јамама пореде с вођама оних које су те логоре и јаме пунили, шта да очекујемо од јавних личности које мање или више отворено свој рад супротстављају интересима српског народа? Ништа, односно ништа добро. Зато се реакцијама такозване „Друге Србије“ овом приликом, а вероватно и уопште, нећу бавити, јер између нас не постоји ни онај минимум слагања неопходан да једну отворену дебату учини могућом и сврсисходном. Уместо тога, позабавићу се још једним у последњих неколико недеља често чутим аргументом у прилог оспоравања рехабилитације генерала Михаиловића.
Ради се о тези да пуко поништавање процеса који се завршио осуђујућом пресудом из чисто процедуралних, односно опште правних разлога, не значи ништа, јер се не бави садржином саме пресуде, односно не даје позитиван, правни или историјски суд о ратној улози овог српског генерала. Овај аргумент је нарочито занимљив, јер се може чути од појединаца најширег идеолошког спектра, од ортодоксних титоиста, до самозваних неољотићеваца. Занимљив је, такође, и зато што настоји да проблематизује једну, у нормалним околностима неспорну, чињеницу, а то је да се право у свом формалном облику, правда као етичка и метафизичка категорија, и историја, као наука о људској прошлости, међусобно веома разликују. Рехабилитација, као у конкретном случају чисто правно питање, не може и не сме да превазиђе оквир који јој је суд одредио. На питање да ли је она у том облику довољна, мој одговор се не би разликовао од одговора већине људи која јасно каже: не. Но, да ли непотпуност самог концепта формално-правне рехабилитације умањује њен значај и вредност, или нам свима, као свесним Србима и грађанима државе Србије ма које националности, оставља у аманет један велики задатак за будућност? Тај задатак који нам по мом најдубљем уверењу предстоји, јесте потпуна, историјска и друштвена рехабилитација генерала Михаиловића, Југословенске Краљевске Војске, као и државно-правног, народног и историјског континуитета модерне српске државе коју је ова војска током Другог светског рата на бојишту представљала. Он се, готово у целости, подудара с другим круцијалним задатком српске јавности, а то је онај суочавања с прошлошћу титоистичког тоталитаризма и његовом заоставштином која до данас траје. Ови задаци ни за кога нису и не могу бити ни лаки ни једноставни, јер на пробу стављају много онога у шта верујемо и шта мислимо да знамо, и јер изискују конкретан отпор оним политичким снагама, углавном управљаним и одржаваним на позицијама моћи из иностраних центара исте.
Тек након што прихватимо правну и историјску истину не само невиности, већ и херојства генерала Михаиловића, тек након што се суочимо с оном једином истински тамном страном наше прошлости, епохом владавине Јосипа Броза, тек ћемо тада моћи да се с актуелним политичким, економским, социјалним, егзистенцијалним и идејним проблемима збиља ухватимо у коштац с основаном надом да ћемо победити. Нажалост, чини се да велики број људи овога још увек није свестан. Заокупљени ситнијим или крупнијим, али свакако дневнополитичким и пролазним питањима и проблемима, они постају лак предмет манипулације оних којима је сама идеја српског интереса и српског становишта, појмовно и суштински страна.
Имајући то у виду, и није толико чудно, премда јесте врло жалосно, да се одговор српских родољуба на један велики корак у фундаменталној борби за наше национално одређење, не разликује претерано од заједљиво другосрбијанских, или ригидно неинтелигентних коментара старих или савремених титоиста. Људи ће, тако, покушавати да смене тренутну власт, не увиђајући да она континуитет своје политике, преко Чедомира Јовановића и Зорана Ђинђића, налази у конзервативној фракцији Савеза Комуниста Србије пораженој на Осмој седници. Војни коментатори ће, говорећи о недовољној снази Војске Србије, превиђати чињеницу да је стара ЈНА, што се у ратовима за југословенско наслеђе и показало, била тромо хипертрофирани тигар од папира. Економски аналитичари ће превидети титоистички узрок и методологију савременог западног (било хрватског, било немачког, било америчког) економског колонизовања Србије. Сви ће се држати својих стечених улога, које су им други наметнули или одредили, водећи узалудно низ исправних и праведних индивидуалних битака у тако атомизованом поретку ствари неминовно осуђених на пораз.
Нудећи, ако не решење датог проблема, а оно смернице за његово заједничко проналажење, враћам се на почетну тачку овог текста и питање рехабилитације генерала Михаиловића. Лишен било каквог месијанског комплекса и идеје о мирењу непомирљивог, сматрам да нам је минимум националног јединства какав има већина народа у свету не само неопходан, него и достижан. Јединство се постиже толико помињаним националним помирењем, а оно само мора, да би било истинско и потпуно, почивати на неспорној истини. Мислим да је на пролеће 2015. године коначно дошло време да се, барем онај нескривено родољубиви, део српске јавности заиста уједини. Историјска истина на којој се то уједињење једино може десити, у контексту Другог светског рата почива на истини о команданту Југословенске Краљевске Војске, генералу Драгољубу Михаиловићу. Откривање и спознаја те истине у, формално-правном смислу, леже на пресуди о његовој рехабилитацији. Она је донесена и сада треба да служи као основ за будуће сличне позитивне помаке, заслужујући да буде лишена провлачења кроз каљугу српске дневне политике.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Gs