Књижевни критичар британског “Гардијана” Николас Лезард препоручио је читаоцима тог листа “Енциклопедију мртвих” Данила Киша

(Гардијан, 2. 6. 2015)

Инсистирам да прочитате ово издање писца који је оживео кратку причу. Претпостављам да је у доба када је написао своју последњу збирку приповедака, то није било на цени. Књига има свега 166 страна, а уводна прича има свега 24. Међутим, у њој нема ничег смешног: прича је једна од оних које су највише утицале на мене, тестамент моћи и слабости књижевности и људског сећања; и елегија и урлик немоћи, који одзвања у више димензија. Говори о томе како је научница у посети Шведској ушла у библиотеку у Стокхолму касно увече (након извођења „Сонате духова” Аугуста Стриндберга; мислим да је то важно). Ту проналази књиге у којима је описан комплетан живот њеног оца, иако је умро само два месеца раније. Исписан је сваки могући детаљ.

„Поводом очевог боравка у војсци, у Књигу су уцртане стазе којима је ишла на маршеве Пета пешадијска јединица стационирана у Марибору; имена официра и подофицира са њиховим чиновима забележени су, као што су уписана и имена собних другова, квалитет хране у војничкој кантини, повреда колена приликом ноћног марша, казна због изгубљене рукавице, име кафане у којој је лумповао приликом прекоманде у Пожаревац”.

Ту је и кључни принцип:

„Једини услов да би се ушло у Енциклопедију мртвих јесте да онај чије је име ту записано не буде заступљен ни у једној другој енциклопедији”.

Другим речима, то је дубоко демократичан приступ и само неко ко је био демократског духа, неко ко би препознао и то не само у теорији или апстракту, значај сваког појединца, могао је доћи на овакву замисао. Егалитаризам енциклопедије је такав да они који су већ оставили траг у историји, или мисле да јесу, немају потребу да буду укључени.

То баца светло на то како је Киш гледао на историју и шта су о њему мислили људи који су је стварали. Рођен је, према једној причи, готово као инкарнација европејства 1935. Син асимилованог мађарског Јевреја (из истог града као преци Џејмса Џојса и Леополда Блума) и православне Српкиње, тешко је могао да се позиционира према политичким или националним склоностима, него само по својој посвећености слободи. Киш је требало да освоји награду за прву причу у овој збирци “Симон чудотворац”, док партијски званичници нису посумњали да би то могла бити антикомунистичка сатира. (Ако и јесте, она је и много тога другог, а најважније је да је изузетна. На основу гностичке приче о јеретичком путујућем проповеднику, она је парабола која истовремено и суди и опире се интерпретацијама, што се може рећи и за велики део његовог рада). Умро је у Паризу 1989. када је имао свега 54 године.

Овој држави (Великој Британији) није потребан цензор да би се неки писац учинио непознатим или заборављеним, па се Penguin-у (издавач) треба честитати што нам га је вратио. Киш је један од највећих у свом веку, не само оригиналног, него и саосећајног ума и способан, као што је случај с овом збирком, да оживи кратку причу. Допада ми се идеја да о причама не мислим толико као о појединачним делима, него као о песмама у пажљиво компонованом албуму (та мисао можда потиче од чињенице да је Киш заиста изгледао помало као рок звезда).

Приче се протежу кроз векове и светове: рано хришћанско доба (две приче; питање настанка религије га је фасцинирало), Праг у 19. веку, Хамбург, тадашња Југославија/Србија; али у сваком делићу можете осетити његову интелигенцију. Много је дуговао Хорхеу Луису Борхесу и признавао је то, али има нешто топлије у Кишу, нешто што баш због те интелигенције, много више зна о патњи човека. Он је један од оних писаца, за које осећате да су на вашој страни. Укратко, не могу вам довољно нагласити колико је ова књига вредна препоруке. Ово је стари превод (1989) Мајкла Хенрија Хајма, али врло добар; књига садржи и врло користан и занимљив увод Кишовог биографа из Енглеске Марка Томпсона.

(Б92, 2. 6. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4EP

Categories: Преносимо