У Галерији Културног центра, у оквиру Требињских љетњих свечаности, протекле ноћи представљена је књига проф. др Милоша Ковачевића „Српски језик између науке и политике“. Промоцију су организовали Српско удружење „Ћирилица“, Књижевно удружење „Сусрет“ и Културни Центар Требиње у сарадњи са градом Требиње.
Професор Ковачевић предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Источном Сарајеву и Филолошком-умјетничком факултету у Крагујевцу и члан је Међународне академије хуманистичких и природних наука кнеза Шћербатова. До сада је објавио 25 књига и 16 уџбеника српског језика за основну и средњу школу.
У име српског удружења „Ћирилица“ и књижевног удружења „Сусрет“ многобројној публици се најприје обратила, професор српског језика и дипломирани теолог, Милана Бабић рекавши да је питање ћирилице и лингвистичко, и цивилизацијско, и духовно, и геополитичко питање. Она је истакла да промоција књиге професора Ковачевића представља отварање расправе о значају ћирилице за православну цивилизацију.
Потом се публици обратио доц. др Михаило Шћепановић који је указао на значај и домете дјеловања професора Ковачевића у анализи међуодноса лингвистичких и политичких критеријума погледа на језичко питање.
МИхајло Шћепановић, Милош Ковачевић и Милана Бабић
На крају се публици обратио и професор Ковачевић. Он је одржао предавање које је дотакло многе теме: нација и језик, религија и језик, научни и политички критеријуми и методе, специфичност балканске језичке ситуације, идентитет и језик, лингвистички аспекти Дејтонског споразума, језичка ситуација у ЕУ. Публику је посебно заинтересовала могућност отварања Института за српски језик у Требињу.
Ковачевић наглашава да књигом настоји да укаже на „све апсурде подјеле једнога језика по именима“. Имена језика, категоричан је аутор, ништа не значе.
Ковачевић, говорећи о развоју некадашњег српско-хрватског језика, каже како је то у ствари један језик, који је само из политичких разлога постао вишеимен. Нација и језик не морају да буду исто. Он напомиње да име језика не значи апсолутно ништа на лингвистичком плану, јер се, како је истакао, лингвистички идентитет темељи на сасвим другим критеријумима.
„То су критеријуми комуникативног идентитета. То значи да се ми можемо међусобно споразумијевати, преко 90%, а ми можемо 100 посто јер је идентичан језик, затим да је основица иста и трећи критеријум је тај да је граматичка структура иста. Проблем је што жели да се створи босанска нација уз помоћ босанског језика, као да је ово 18. вијек. Замислите, онда Американци не би били нација, јер немају америчког језика. Да се , на примјер изгубио српски језик и Срби, е онда би сви могли да говоре да постоје други језици. Али све док Срби говоре српским језиком, остале језике, без обзира на име, лингвистика никад неће прихватити као посебне језике“, рекао је Ковачевић, наглашавајући да је Балкан чисто поприште политичких језика.
Милош Ковачевић и Михаило Шћепановић иронијом и сатиром, понегдје хумором и сарказмом, расвијетљавају „рад“ на формирању „посебних“ језика. Тим литерарним начином они истичу и наглашавају апсурд језичких (не)прилика, произвољност, нетачност и фалсификовање научне истине. Књига се, стога, чита и прати у односу на све интензивнији суноврат политике којом се детерминише пад научних и других критеријума у трагикомичним ситуацијама за које као да нема одбране осим постојања оваквих књига.
(Моја Херцеговина/Локопортал, 29. 5. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Cs