Ако си дужан – паре мораш да вратиш, макар те подржавао цео народ и још триста нобеловаца. – Ако хоћеш да уђеш (Србија) или да останеш у ЕУ (Грчка) – онда прихваташ систем који тамо влада
Личи ли вам Србија на Грчку? Дугови расту, власт све јаче стеже каиш, народу све горе, да не набрајам, знам да знате… Кад одједном, тамо, у Грчкој, нека мала странка (иначе, екстремна левица) осваја апсолутну већину у парламенту! Грчка у делиријуму: значи, може без ММФ-а, без условљавања, отпуштања, приватизација… И не само то. Сириза обећава да ће плате да порасту, отпуштени да се врате на посао, да ће привреда најзад да процвета. А дугови? Њих ће „тројка” (ММФ, Европска комисија и Европска централна банка) да отпише – таква је народна воља, против тога се не може – говорила је у фебруару Сириза.
И нобеловци – економисти су их подржали, то јест, барем два: Џозеф Стиглиц и Кристофер Писаридес. А петнаестак најугледнијих економиста света (пред саме изборе) у „Фајненшел тајмсу” поручише: Сириза је спас! Мислио ко шта хоће, оволику подршку науке ниједна партија у свету није забележила.
Треба ли се онда чудити српским демократама што би и они да скину кајмак? Хајде да признамо: Сириза је јасно показала пут којим се долази до парламентарне већине, ко би томе одолео!
И сад, да се тамо цела ствар није урушила за сто дана, па да се не чудимо. Али овако, после тоталног фијаска грчке преговарачке стратегије, најава потпредседника ДС-а да прави исти такав програм (повећаћемо плате и пензије, удружићемо се са земљама западног Балкана ради мораторијума на исплату спољног дуга) стварно звучи – надреално.
Где је то Сириза погрешила, а наше демократе не виде? Најпре у томе што Европом владају институције, то јест, правила. Ако си дужан – паре мораш да вратиш, макар те подржавао цео народ и још триста нобеловаца. Ако хоћеш да уђеш (Србија) или да останеш у ЕУ (Грчка) – онда прихваташ систем који тамо влада. Ако хоћеш преговоре, мораш нешто да понудиш. А Сириза, да се вратим на тему, од фебруара нуди мачку у џаку, а тражи – паре.
Како изгледа та Сиризина мачка у џаку? Након безброј изврдавања, грчки министар финансија коначно је почетком маја објавио да је Грчка спремна да уведе две нове институције: једна је развојна банка, а друга – банка за лоше пласмане. То би, каже министар, подстакло инвестиције и убрзало привредни раст. Како да не, размишљам. Барем ми знамо шта то значи: свеже паре тајкунима и пријатељима, па онда (де факто) отпис дуга за све остале – и удри бригу на весеље!
Варуфакис, додуше, признаје да Грчка тиме не решава ниједан од многобројних проблема, па их онда редом наводи. То су, дакле: „срамна спрега тајкуна и политичара, скандалозне процедуре јавних набавки, клијентелизам, трајно урушени медији, прекомерно дарежљиве банке, слаба пореска администрација и деградирано и плашљиво судство”. Варуфакис даље каже да ће све то излечити „јака светлост демократске транспарентности”, што у преводу значи – нико.
После ове објаве, Варуфакиса напустише сви: и Европа – и Грци. „Тројка” му је кроз уста једног званичника поручила да је згубидан, коцкар и аматер, а Грци су још огорченији, јер у том програму нема ништа од отписа дуга, ни од раста плата, ни од нових радних места!
Где је Сириза погрешила? Па, грешка је у томе што су мислили да „тројка” има само две опције: да прихвати њихове захтеве – или да их отера из монетарне уније. А они урадише нешто треће: седе и чекају. И гледају како Грци више не могу да скупе ни оно мало пара које је претходна влада успевала да утера у буџет. А привредни раст од преко два одсто, колико се ове године могло остварити са претходном владом, претворио се у пад од минус пола процента. За сада.
Не чуди, стога, што анкете показују да се преполовила подршка Сиризиној стратегији преговора са повериоцима, као ни то да је данас више оних који би да одустану (61 одсто) него оних који би да наставе са тврдом преговарачком стратегијом (35 одсто).
Од апсолутне већине до апсолутне катастрофе пут је трајао сто дана. У редовима Сиризе тиња побуна, посланици више не подржавају своје руководство. За усвајање било ког закона власт која има апсолутну већину мораће да се ослони на подршку опозиционих партија.
Туга, велика. Грчка је, за разлику од Србије, земља где људи раде више него било који народ у Европи. Ево бројева: Грци раде 42,2 сата недељно; Немци – 35,6 сати; Холанђани – 30,5 сати и тако редом.
И још је, за разлику од Србије, Грчка у Европској унији, те ће се сви још дуго трудити да се нађе компромис и да сви некако сачувају образ. Тако да ми Грка, у ствари, и није жао.
Жао ми је нас, када нам као алтернативу овом рушењу институција у коме живимо понуде – Србизу.
Професорка Економског факултета Универзитета у Београду
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4BY
Categories: Преносимо
Никада нисам волео екстремисте у економији да л’ они били на левом или десном спектру. Професорка вели да ако хоћете у ЕУ морате да следите њихова правила. И то јесте тачно, али само донекле. Тачно је ако нисте у позицији да преговарате о правилима која се примењују. Не заборавимо да је ЕЕЗ настала као индустријски олигопол у срцу западне Европе. Извозно/увозне квоте, отпис дугова, милиони разних стандарда – све то има мало или нимало везе са економским либерализмом. Да не говоримо ограничењу ретања сиромашној европској браћи са истока континента.
Мени Сириза никада није била симпатична. Али не мислим да је њихов отклон од ЕУ био од почетка осуђен на пропаст. Само им је требало много више одлучности и храбрости. Ако неко гуши Грке годинама зашто би неко веровао да ће са једном левичарском владом да преговара о бољим условима отплате зајма? Можда је Ципрас мислио да ће бити симпатичан у Европи. Да је имао куражи одмах би прогласио мораторијум да отплату дугова и иступио из монетарне уније. Па куд пукло. Овако је показао да није спреман на озбиљну борбу а то хијене не праштају.
Професорка каже да ако хоћете у ЕУ морате да следите њихова правила. То је у реду. Само, Србија није имала пре свега избор да ли уопште хоће у Европу. Она је натерана у њу, агресијом, бомбардовањем, цепањем територије, тероризмом, уништавањем привреде, банака, грађанске класе …
Србија као скуп грађана никада се није определила за ЕУ – ако се ту не рачунају избори на којима су победиле про-ЕУ странке – али, тек после рушења земље и вишегодишње пропагандне обраде да ништа постојеће у Србији не ваља, па боље може да дође само с ЕУ.
А, с ЕУ може да буде боље тек када вас оглођу до коске, као што су нас. Кад од муке стварно заборавите да је икада пре стварно било боље, и чекате само оно мало ропско бољег него што је тренутно, уз изобилну пропаганду типа – већи волумен, нова формулација, више права, бољи живот И ДО 100 посто.
Госпођа Поповић, јер овај текст нема везе са њеном професуром и титулама, наступа као “политички аналитичар”. Колико јуче позивала је неке политичаре и на ТВ дуеле. Очигледно је оставила за собом своју струку – економију. Да се држи своје струке, могла би да нам објасни шта је то добро и корисно за Србију у Еуропи. Још када би се мало потрудила, па да нам исприча, како и зашто Румуни и Бугари и даље долазе да раде у пољопривреди код нас. Када би се још мало потрудила, могла би, да нам објасни, како и зашто балтичке државе, као и остале државе које после распада СССР уђоше у Еуропу имају данас толике дугове. И на крају, не мање важно, како то да Еуропа штити немачке и француске банке, које су пласирале лову непоузданом дужнику? Као што рекох, престаде професорка да се бави струком и постаде “политички аналитичар”. На нашу несрећу!
Уз сву стрку да се врати врати грчки дуг, мене копка и: ко га је направио?
Ево овако:
– за 300 милијарди може да се направи 50.000км ауто-пута, а Грчка није успела да заврши пут од Солуна до Атине,
– милион пензионера може 25 година да прима пензије по 1000Е месечно,
– може да се направи 40 београдских метроа,
– може да се изгради 2500 мостова преко Аде; замислите Грчку са 2500 страшила – као морско прасе?!
– може да се изгради 10.000 олимпијских стадиона.
То Вам само предочавам величину цифре и њену несамерљивост са било чиме у Грчкој, посебно са причама да су паре отишле на пензионере, олимпијаду, ауто-пут и атински метро. То све у збиру носи 30 млрд, а Грци нису ништа способнији од наших, па да оперу 900%.
Посебно у светлу чињенице да у Грчкој и тако НИЧЕГА нема! Од свега, Грци имају само половне аутомобиле и куће под хипотеком (немој сад неко да прерачунава те куће, јер опет неће доћи нидокакве велике цифре). Немају путеве, канале, луке, железнице, школе, цркве, стадионе, дворане, домове здравља, домове културе, полицијске и ватрогасне станице – немају ништа! Лоше су им средње школе и никакви универзитети. Имају нешто кафића и бутика, и разбијају се у оно своје индустрије и пољопривреде. Раде 46 сати у недељи, имају кратке годишње одморе, а које потроше на туризам, јер то им је једини озбиљан извор прихода.
—
Тако да сам уверен да су те паре само фиктивно прошле кроз Грчку: неко је откупио затрована потраживања од америчких банака у колапсу. Лепо од њега, али какве то везе има са грчким народом? Ако је чак и био овлашћен, а сигурно да није смео тако нешто да учини без референдума – а референдума, као што знамо, није било.
Млади превратници зуцнули су првих дана да ће се испитати ко се задуживао и где је тај новац. Но убрзо им је маца појела језик, изгледа да се за таква питања остаје без главе? Онда боље да ни ја не питам превише. Доћи ће Руси па нек они питају. Куку нама док Руси не дођу.