О књизи др Богољуба Кочовића „Жртве Другог светског рата у Југославији“, London, England, 1985.
Американски Србобран је објавио 22/5/85, – један чланак под насловом „Жртве Другог светског рата“, који је написао г. Милан Радовић. У том чланку г Радовић даје приказ књиге под горњим насловом, коју је издала библиотека „Наше дело“, из Лондона. Писац књиге је др Богољуб Кочовић, а предговор је из пера г. Десимира Тошића.
Потписани чланци ангажују само аутора, према томе уредништво Србобрана није морало да га коментарише. То је посао заинтересованих читалаца, и зато ће се писац ових редова осврнути на ту књигу.
Др Кочовић долази до закључка да број жртава у Југославији за време Другог светског рата износи 1.014.000, а не 1.700.000, како тврди југословенски режим.
Познато је да званични број жртава најогорченије побијају др Туђман и неки други Хрвати. Они тврде да је у логорима Ендехазије побијено само 60.000 људи, жена и деце, али да у тај број улазе не само Срби, већ и Јевреји и Цигани, као и Хрвати противници усташа и комунисти. Хрватска емигрантска штампа у потпуности подржава др Туђмана.
Др Кочовић негира не само бројеве које даје режим, већ и податке које наводи Српска православна црква, као и неки српски и страни истраживачи. У САД, на универзитету Notre Dame предаје математичар /коме наравно статистика није струка/, професор др Владета Вучковић. Он је први, одмах после рата, у Југославији, проучавао људске губитке и дошао до броја од 1.700.000. Др Кочовић оспорава такође немачког писца Холма Сундхаузена, који у књизи „Wirtschaftageschichte Kroatiens im nazionalsozialistischen Grossraum 1941-1945” наводи да је само у Ендехазији у току прошлог рата било 1.200.000 жртава /Види Американски Србобран од 16/1/85, чланак „Истина се не може сакрити“/.
Карактеристично је, уосталом, да др Кочовић не наводи нигде ниједног другог аутора који је проучавао људске губитке за време Другог светског рата у нашој земљи.
Писац предговора, г. Тошић, наводи да др Кочовић, иако правник, познаје и статистику. Али он подвлачи, као особито важну чињеницу, да др Кочовић припада једној групи људи који живе у иностранству, али нису емигранти, што је ваљда, нека посебна гарантија њихове озбиљности и објективности.
Доле потписани није статистичар и није никад хтео да улази у питање губитака у овоме рату. Он је уосталом убеђен да се та истраживања могу водити само у земљи, као што је то чинио др Владета Вучковић, или као што то може да чини Српска православна црква, на основу књига крштених и умрлих.
У Српској академији наука у Београду, постоји Одбор за сакупљање грађе о геноциду против српског и других народа Југославије у ХХ веку. Тај одбор је недавно одлучио да убрза свој рад. /Политика, 21.6.85./
Међу члановима одбора има стручњака у чију научну објективност се не може сумњати. Зар није било паметније сачекати резултате њиховог рада, него истрчавати се. Др Кочовић уноси пометњу у једно врло осетљиво питање. Његов рад је досад наишао на похвалу само у хрватској емигрантској штампи, и то из уста др Мате Мештровића, председника Хрватског народног вијећа, који не носи Србе у свом срцу.
Истраживање о жртвама у Другом светском рату у Југославији је посао за стручњаке а то ни др Кочовић, ни г. Десимир Тошић нису
М. Васић, Зашто се истрчавати? Американски Србобран, 10 јул 1985, Pittsburgh, Pa., USA
За Стање ствари приредио: Душан Буковић
ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 23. 5. 2015. у 23:57 – у наслову је додат упитник.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4z7