Очекивано, одлука је одјекнула као бомба у земљи у којој рат између четника и партизана, па и њихових наследника, никада није завршен. Једни у ђенералу виде првог герилца антифашистичког покрета у Европи, други сарадника нацистичких окупатора. Јаз се овом срамном пресудом продубљује, укидајући могућност да завршну реч одрже историчари и правници, али не историчари пропагандисти и правници идеолози.
Могу да прихватим мотив предлагача који су тврдили да ђенералу није било омогућено право на одбрану, да није видео свог адвоката до почетка суђења, да није имао право на непристрасан суд и да му је оптужница уручена седам дана пред суђење.
Нисам правник, али то су ваљда питања процедуре. Нагледао сам се филмова у којима управо због процедуралних грешака, зарад поштовања правне државе, неспоран кривац буде ослобођен.
То сасвим поједностављено значи следеће: Дражи су, са становишта савременог демократског друштва, поништена људска права, али не верујем да би на неком хипотетичком суђењу – уз уважавање истих тих права – избегао да буде осуђен као сарадник окупатора или барем као неко ко није успевао да успостави контролу над својим снагама, које су доказано вршиле злочине над цивилима, посебно других вероисповести.
Нисам ни историчар, али оглушивање Чичиних бранитеља о фактографију просто је иритантно. Не бих да понављам оно што се ових дана чуло. Да скратим: пошто је рат трајао 1941–1945. могу широке руке четницима да доделим статус једнопетинских антифашиста, који се односи на прва два-три месеца рата. После тога, посебно од 1943, дилеме нема. Не би ваљда ђенерал Михаиловић од Анте Павелића тражио да се отвори пут за безбедно пропуштање четничких снага приликом бега према Западу да је могао да као истински антифашиста дочека партизане или Русе.
Али, коперниканским обртом, истински антифашисти, заслужни за све победе у Другом светском рату, проглашавају се злочинцима, док се они који су били на супротној страни дефинишу као антифашисти.
Само су наивни могли да помисле да ће велико помирење бити печатирано када је Слободан Милошевић, окупљајући Србе за ратне пројекте које је смишљао, четнике прогласио за други антифашистички покрет.
После промена 2000, стидљиво подсећање на антифашистичко наслеђе правдало се трауматичним искуством с тоталитарним комунистичким режимом. Српске власти изједначиле су права учесника НОБ-а и бораца равногорског покрета, али показало се да је то сувише мало за земљу која није спремна да историју препусти историчарима.
У то време је у Београду 900 улица променило име, споменици су срушени, празници промењени. Од усвајања Закона о уџбеницима 2010, неколико ђачких генерација је школовано на текстовима који су потпуно заменили улоге: партизани су били ти који су вршили ратне злочине и сарађивали с окупатором, док су четници заузели место некадашњих партизана.
Рехабилитација Драже показује да део Србије жели да побегне од истине о сарадњи с нацистима јер је током окупације имала колаборационистичку владу Милана Недића, концентрациони логор Бањицу, полицијско одељење за Јевреје и Цигане, масовну денунцијацију свих Јевреја, антифашиста и комуниста.
Да ли је ишта остало од антифашистичког наслеђа којим се савезници и данас поносе, а Србија се дуго од тога склањала вођена опсесивним поједностављивањем да је антифашизам једнако комунизам?
Зашто је на паради поводом Дана ослобођења Београда прошлог октобра Владимир Путин једини говорио о Народноослободилачкој војсци Југославије, правилно употребљавајући званично име те војне формације?
У том контексту, одлука суда је очекивана јер је очито да су саветници председника Србије, четничког војводе, изгурали овакву пресуду.
Иако се тврди да није реч о рехабилитацији ђенерала, већ о судском процесу, није случајно да је скандалозна пресуда снажно одјекнула у Хрватској, БиХ и Црној Гори, јер су се и ратови деведесетих водили под четничким кокардама и то ће компликовати односе у региону.
Ово јесте био покушај ревизије Другог светског рата, али ако су родоначелници тог процеса некада узвикивали „Ћераћемо се”, мислим да ће исти одговор добити од нас које нису и неће „проћерати”. На овај начин нема помирења.
Рехабилитација ђенерала Драже учинила је да завидим Словенцима, који су 2011. на кованицу од два евра поставили лик Франца Розмана Станета, прослављеног партизанског команданта. А могли су и неког белогардејца.
Аутор је био дугогодишњи дописник „Политике“ из иностранства, а у пензију је отишао 2014. са места уредника Спољнополитичке рубрике. Сада је коментатор који се бави домаћим и спољнополитичким темама, из пензије. У оквиру извештавања из Рима, написао и чувени акростих. Отац му је био предратни париски ђак и послератни генерал ЈНА. Можда је ипак најпознатији по чињеници да је његов „фасцинантан текст о Косову“ био похваљен директно из Стејт департмента, из уста/пера Данијела Фрида, ондашњег заменика секретара САД за Европу и Евроазију. Занимљиво је да уредница „Политике“ Љиљана Смајловић и даље објављује овог „пензионера“, посебно имајући у виду један њен текст из 2008. године („Одговор Бошку Јакшићу“)
Наслов и белешка о аутору: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4yC