У тексту Мирослава Лазанског „Дража, у име народа“ (Политика, 17.05.2015) између осталог стоји:
„Ми покушавамо да фалсификујемо историју и квазисудским путем, а историју треба препустити ипак само историчарима.“
То је једина реченица у његовом одзиву на рехабилитацију генерала Драгољуба Михаиловића која садржи суштински тачне констатације. У првом делу, уколико се односи на склоност на овим просторима да се историја фалсификује квазисудским (а и другим) путевима. Фарсичан квазисудски линч генерала Михаиловића 1946. године, у оквиру настојања новог режима да натури своју верзију ратних догађаја, ту тезу г. Лазанског савршено илуструје. У другом делу исте реченице он тачно примећује да је историја посао историчара. Лазански је требало да послуша себе тамо где је неспорно у праву и да се као новинар и војни аналитичар уздржи од површних и политички острашћених историографских коментара.
Приказ и тумачење разговора генерала Михаиловића са представницима окупаторске команде у селу Дивци 11. новембра 1941. сажима политичку позадину коментара Лазанског. Већ чињеница да се састанак одржава у некој забити, а не у Михаиловићевој канцеларији у Београду, где би комуникација квислинга са окупатором била неупоредиво комотнија, изазива чуђење. Лазански вади из контекста одломке бележака са тог састанка и ставља их у службу своје тезе, при томе наводећи да се оригинал овог заплењеног немачког документа, бр. МФ-Т-314 налази у Националном архиву у Вашингтону, не би ли тако појачао утисак веродостојности своје приче. Међутим, претрага тог архива води у ћорсокак:
Кликните на слику за увећање
Оно што јесте могуће наћи је превод тог документа, извештаја немачког обавештајца др Матла о разговору вођеном са Михаиловићем и упућеног надређеним инстанцама, али то је из нимало неутралног извора, архива „Зборника докумената и података НОР-а“, том XIV (документи четничког покрета), књ. 1, стр. 871-878. С обзиром на богато искуство са фалсификаторским ангажманом у производњи лажне историје ове установе послератне диктатуре, одговорни историчари би ипак преферирали могућност да консултују изгледа недоступни оригинал. Али и поред свих могућих подешавања превода у редакцији послератних комунистичких „научника“, чак ни та верзија суштински не подржава селективни приказ Мирослава Лазанског.
Ту се наводе речи упућене Михаиловићу од стране немачког потпуковника Когарда да „главни командант не може имати поверења према Вама као савезнику“, што звучи као врло чудна изјава у контексту тезе Лазанског да је Михаиловић био у сарадничком односу према немачком окупатору. Даље, немачки преговарач своме „сараднику“ Михаиловићу нуди једини могући пут: „Обустављање борбе и безусловна предаја.“ Очигледно, ни једно ни друго се није догодило, али независно од тих чињеница не уклапа се у шему Михаиловићеве улоге коју Лазански усваја нити је то начин како окупатор уобичајено води разговор са својим квислинзима и сарадницима. Има ли белешке да су Немци икада на такав начин разговарали са Петеном, Павелићем или самим Видкуном Квислингом?
Когард на типично осиони немачки начин овако упозорава свога сарадника Михаиловића: „Права окупатора су тачно утврђена у међународном праву. На основу тога, Ваша је борба, пуковниче Михаиловићу, илегална.“ Па наставља: „При том, ми смо имали два непријатеља: пуковника Михаиловића и комунизам.“ Матл закључује свој извештај: „Потпук. Когард је констатовао да су сувишни даљи разговори. После тога су се поздравили једни са другима.“
Да ли и даље, по Лазанском, сусрет у селу Дивци обележава успешну етапу у сарадњи између Немаца и покрета генерала Драгољуба Михаиловића?
За жаљење је што Лазански, очигледно из необјашњивих разлога киван на генерала Михаиловића који није могао никакво зло да му у животу учини већ самим тим што је био стрељан пре него што је Лазански рођен, посеже за нетачностима не би ли подупро своје климаве аргументе. На Техеранској конференцији у новембру 1943. Михаиловић и његов покрет нису били проглашени за квислинге и нека Лазански ако може покаже извор где тако нешто пише. Техеран представља прекретницу само утолико што се тамо, на инсистирање Британаца, подршка Брозовом покрету јасније профилисала, што уопште није исто као оно што Лазански тврди. Не постоји никакав „закон бр. 10 Нирнбершког трибунала“, који уопште и није био законодавно тело. Постоји закон бр. 10 Савезничког контролног већа у окупираној Немачкој, који се односио на суђења функционерима немачког нацистичког режима али тамо се уопште не помињу Драгољуб Михаиловић и његов покрет, нити се даје оцена њихове делатности. Резолуција 39 Генералне скупштине УН (од 11. децембра, а не како Лазански тврди 15. фебруара 1946, за који датум уопште не постоји никаква резолуција) односи се на Шпанију и нема никакве везе са генералом Михаиловићем. Како би се на енглеском рекло: It is all made up.
Уместо излива ненаучног беса, Мирослав Лазански (и сви који деле његово расположење) боље би учинили да се концентришу на једино питање које је Виши суд решавао у предмету Драгољуба Михаиловића: да ли је оптужени имао фер и правично суђење или не? Одговор суда је јасан и гласи: „Није“. Ако се Лазански не слаже са таквом оценом већа и одобрава процесне стандарде по којима је суђење вођено, нека буде доследан и нека јавно изјави и потпише да прихвата да се и њему суди по истим правилима као што је то учињено у случају генерала Михаиловића.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4xm
Categories: Разномислије
Г. Лазанског смо одавно класификовали: купус гледа – месо вади.
Г. Лазански се само ставио, рекао бих, на страну оних који су још веома јаки и у власти су. Тако су радили и квислинзи, свуда.
Вечерас је била емисија на РТС у којој је водитељка имала за госте г. Дачића и г. Антића. Водитељка је у ситуацији када има једног заступника идеологије која је 70 година преко свих медија говорила шта хоће и колико хоће, и (условно) заступника друге стране која 70 година НИЈЕ могла НИГДЕ ништа да каже, одабрала да првоме да неколико пута више времена, практично цео тај део емисије. Не рачунам то што је и она срчано заступала ту, комунистичку страну.
Г. Антић је слабо наступио и говорио. Уместо да каже једно: суђење Генералу је спровела власт која је у то исто време убијала на десетине хиљада обичних грађана, ненаоружаних и мирних – пензионера, глумаца, радника, чланова хора, возача трамваја – и бесрамно пљачкала сву приватну имовину људи који су је имали, уз укидање грађанских и демократских права, лажирање избора, укидање вишестраначја, слободне мисли и штампе … дакле, у условима талибанског терора, г. Антић се поводи за јефтиним триковима г. Дачића и не уме ни у чему да му парира.
Помислио сам да се за Србију отварају врата прочишћења, истине и правде, али с овом влашћу и њиховим прирепцима више нисам оптимиста.
@cp6cku: Кажете: “… Г. Лазански се само ставио, рекао бих, на страну оних који су још веома јаки и у власти су…”. Цео даљи текст Вашег коментара је потпуно у реду, али – у овој првој реченици поткрале су Вам се две грешке: 1. Није “Г.”, него “Друг”, и 2. није се “ставио на страну оних који…”! него: Као и увек, на стани је оних који су још веома јаки и у власти су. А – плашим се, остаће још дуго.
Одлична реплика! Али – било би занимљиво знати да ли је г. Каргановић овај свој текст послаи тамо где би требало да буде објављен: у “Политику”, као и каква је била реакција?
ЛАзански је почео много да брљави од пада хеликоптера наовамо. Његове протитоистичке и југоносталгичарске склоности су биле познате од раније али нису биле овако вулгарне и наметљиве као поводом генерал МИхаиловићеве рехабилитације.
Лазански је представник света победника Првог и Другог светског рата. Црњански (битан део текста је објављен на сајту Драгоша Калајића под називом “Писци Бога Марса”) у есеју “Наши салонски комунисти” говори о стању у тадашњој држави, кроз призму Београдског универзитета. Он се тамо, 1919, појавио у К`К униформи, мноштво Србијанаца у српским, а међу њима, униформисанима, била је бледуњава група оних који су рат провели у Француској (и који су преузели власт). “Професори су старци – масони” – вели Црњански. Тада је озваничено ново мишљење, које не престаје да траје до данас.
Карађорђевићи су укинули Србију 1918, а ни Броз јој није био склон. Карађорђевићи су створили Бановину Хрватску, а и Броз јој је био склон, Александар је био наредник, Броз каплар, итд. Правити разлику између њих је као правити разлику између Лењина и Стаљина, па је “Стаљин бољи”.
Рехабилитацију ДМ српски непријатељи доживљавају као недозвољену намеру рехабилитације Србије и Срба. Свака анализа по дубини ће то показати, архивска документа су потпуно неважна. Зато ће хистерија бити још већа: не смеју да дозволе да Срби и Србија победе ни у Првом, ни у Другом светском рату, а поготово не данас.
Историју не пишу победници, већ само они чија победа има револуционарни, а не конзервативни карактер. Иначе би и Франко имао право на да пише своју историју.
“Рехабилитацију ДМ српски непријатељи доживљавају као недозвољену намеру рехабилитације Србије и Срба. Зато ће хистерија бити још већа: не смеју да дозволе да Срби и Србија победе ни у Првом, ни у Другом светском рату, а поготово не данас.”
Веома добар закључак!
Само, мислим на домаће, ови данас више и немају идеологију и националну припадност. Код њих су само голи материјални интерес и жеђ за влашћу посреди. И страх од губитка моћи и привилегија.
А добро процењују да су српска држава и српско становишт још веома слаби, па су на страни јачег, као што су увек квислинзи.
Lazanski je svakom rezimu bio ikona-analiticar.
@ Иоанн Дубињин:
“А – плашим се, остаће још дуго”
Чему страх?!
.
”Вук и овца” – Љубивоје Ршумовић
…
”Овца не сме да се брани
вук се њеним страхом храни”
…
”Горски вијенац” – П.П. Његош
….
”Вук на овцу своје право има
ка’ тирјанин на слаба човјека.
Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!”
Пророк Мојсије говори своме наследнику, Исусу Навину, а и цар Давид
своме наследнику, сину Соломону, и то – више пута:
”БУДИ СЛОБОДАН И ХРАБАР!”
И још говори Господ: ”ОСВЕТА ЈЕ МОЈА!”
А наш, србски народ каже:
”Бог ти помог`о и нико ти ништа не мог`о,
и непријатељи ти под ногама били!”
Драган Славнић
Невероватно је да овог човека Лазанског карактеришу изврсним војним аналитичарем са његовим ставом о Дражи и четницима у његовом тексту “Дража у име народа”. Или је тотална незналица, или му још кључа комунистичка крв у венама., па лажним индицијама наставља злогласну комунистичку пропаганду против четничког покрета. Највероватније обадве варијанте су тачне. Очигледна је чињеница и да се улизује узгред српској влади овим текстом, пошто се Дачић и већина из владе изјаснила против рехабилитације Драже.